Izvajani za legendu

U smiraj prošlog veka, u tom čvrstom i opraštajućem stisku ruku dva milenijuma, "zelena" revolucija pokrenula je fudbalsku industriju u zemlji kojoj je ovaj divni sport ušiven u nacionalni ponos. U tom neemotivnom, bezosećajnom, svakako simboličnom rastanku dve epohe, Nemačka je shvatila da ne može bez fudbala. Ali, fudbal je jasno pokazao da može bez njih takvih, jer je pronašao zanimljivije drugare za igru.

Kažu - dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. U slučaju Nemaca, specifičnih za mnoge stvari, ova narodna izreka ne može se u svom obimu upotrebiti. Oni su, gledajući ovu surovu, ali prečesto istinitu izreku, i pre i posle zapete. Nemcima se prikazalo sunce onda kada je bilo toliko mračno da nisu videli prst pred nosom.

Zvuči besmisleno i suludo, ali na Evropskom prvenstvu u Holandiji i Belgiji 2000. godine, pobedila je Nemačka, baš kao što jedan od pobednika Mundijala u Brazilu može biti Francuska.

Osvojeno, iako to nikada i ne može biti, poslednje mesto u grupi, sa kojeg su ćutke gutali prašinu i kreč sa kopački Portugalaca, Rumuna i Engleza, označilo je prekretnicu u nemačkom fudbalu.

Mudrima, a Nemci to bez dileme jesu, to je bio nedvosmislen znak da je došlo vreme za promene. Ne onako kako "menjamo" mi Srbi, ili ako vašim ušima vickastije i milije zvuči, "evropski Brazilci", već onako kako to mora da se radi – beskompromisno i odlučno, koliko god da je teško i bolno.

Zamena selektora, ili ona čuvena, za svaki posrtaj kriva, smena generacije, ne bi rešili problem, već promena ideje, filozofije, uostalom, drugačije poimanje fudbala.

Probleme nisu potražili u drugima, što mnogi, ne bi li im bilo lakše, neretko čine. Čim su pali na dno, shvatili su da je problem sve vreme tu u njima i da kao kancer nečujno i podmuklo izjeda iznutra.

Krenuli su po svetu tragajući za lekom, za ispravnom formulom i, na kraju, došli na ideju kako da se reprezentacija, smrskane trtične kosti od bolnog pada na dno kanjona, uspenje uz krš strmoglave litice. Vreme uspona nije bilo najvažnije. Već krajnje odredište i koraci ka njemu.

Kada smo već krenuli metaforama - Nemci su uvideli da hrabre, ali nevešte, alpiniste koji su završili slomljeni, bez užadi i izlaza, mogu spasiti momci istog kova, samo obučeni, opremljeni i spremni za najveće izazove. Niko drugi.

Da bi se sastavili neustrašivu spasilačku ekipu, vratili su se na početak. Tačnije, predgovor...

Reforme kao spas 

Dojčer fusbal bund (Deutscher Fußball Bund), DFB, organizacija koja upravlja fudbalom u Nemačkoj, osmislila je dugoročnu strategiju, koja će ojačati nožne mišiće, kako klubova u Nemačkoj tako i reprezentacija, toliko da mogu da stoje uspravno, bez štaka i drugih pomagala. Pritom, misleći o drugima, mislili su i na sebe.

Pravilo 50+1 važi za gotovo sve klubove u Bundesligi i Cvajti. To pravilo ne dopušta da jedan čovek kontroliše klub, već je on u većinskom vlasništvu navijača. Najpreciznije, na sednicama godišnjih skupština, članovi i navijači imaju 50 odsto glasova i jedan preko toga.

Izuzeci su, u Bundesligi, jedino Bajer Leverkuzen (većinski vlasnik farmaceutski gigant), Volfsburg ("Folksvagen") i Hofenhajm (Ditmar Hop). U slučaju Hopenhajma (kako klub od milošte zovu), milioner koji je i nekada igrao u podmlatku kluba, ima 96 odsto akcija, ali samo 49 odsto glasačkog prava. Pravo na većinu akcija, baš kao i što je slučaj sa Volfsburgom i Bajerom, zaslužio je milionskim ulaganjima u klub u proteklih 20 godina.

To pravilo donelo je ekonomsku stabilnost klubovima, sprečilo divljanje i frljanje milionima. Takođe, podjednako važno, ako ne i bitnije, klubovi su bili primorani da prave fudbalere umesto da kupuju gotov proizvod.

Primenili su ideju pozajmljenu iz malih, ali fudbalski jakih zemalja, kakva je Holandija. U zemlji lala živi oko 16 miliona ljudi, a opet mogu da se, u nemilosrdnoj travnatoj areni, nose sa daleko većim zemljama poput Brazila, Argentine, Italije...

Kako su to "mali" uspevali? Tako što se potrude da rano otkriju talenat i brinu o njemu, jer nemaju luksuz da previde neki i propuste ga kroz šake. Naravno, Nemci su dodali "prstohvat" svojih začina i podigli na najviši nivo "fudbalsku industriju"".

Školovanje, koje će od dečkića što bezidejno jurca za loptom napraviti fudbalera bio je prvi, najveći i najvažniji korak. Oblikovati mladog dečaka zaljubljenog u "bubamaru" je veoma opipljiv i delikatan posao. Zato, rešili su da ti umetnici, o kojima verovatno niko nikada neće glasno pričati, i koji nikada neće obrati lovorike, znaju šta rade. 

Zastrašujuće zvuči podatak, koji je britanski Gardijan izneo prošle godine, da u Nemačkoj ima 28.400 trenera sa B licencom Uefe, naspram 1.759, koliko ih ima u Engleskoj. Čak 5.500 Nemaca poseduje A licencu, a istu ima 895 trenera u Engleskoj. Naposletku, PRO licencu, najvišu i najznačajniju, ima 1.070 Nemaca u odnosu na 115 Engleza.

Dakle, talenat silne dece DFB nije prepuštao priučenim entuzijastima u fudbal i ljudima kojima bi rad sa mlađim kategorijama bilo privikavanje na scenu. Dopustili su samo klubovima i školovanim trenerima da bruše "dijamante" precizno, po uputstvu.

Nekoliko meseci nakon fijaska na prvenstvu Evrope, doneli su odluku da svaki od 18 klubova iz Bundeslige ima svoju akademiju fudbala. Nešto kasnije, i klubovi u Cvajti morali su da ispune iste uslove. Dakle, svaki klub koji je želeo licencu (bez koje ne bi mogao da se profesionalno takmiči), morao je da ima, do najsitnijeg detalja, uređenu školu za mlade, sa stručnim trenerima koji poseduju Uefine licence.

U njima se ne udovoljava klincima da bezbrižno igraju fudbal, kao u školskom dvorištu. Radi se u skladu sa utvrđenim sistemom, pa se na mečevima može videti da je svako dodavanje isplanirano, svaki šut pažljivo izabran...

Svaka akademija imala je svoje terene, medicinski tim, pritom se nije zapostavljalo redovno obrazovanje. Naprotiv. Svesni da neće svi postati profesionalni fudbaleri, obrazovanje je i te kako važno.

One najbolje akademije, koje su ocenjene najvišom ocenom, dobijale su dodatnu finansijsku pomoć, tačnije nagradu, na godišnjem nivou.

Iz ovoga proizlazi da je klubovima bilo u interesu da prave dobre, domaće fudbalere. Osim što su bili nagrađivani za najbolje rezultate, dobijali su odlična pojačanja iz svog pogona. Igrače koji ne moraju da uče jezik, da se prilagođavaju ligi, stilu fudbala, i vrlo važno, klubovi nisu trošili pare na gotove proizvode.

Prema izveštaju Njujork tajmsa, u Nemačkoj danas postoji 366 akademija pod okriljem DFB-a, u njima 25.000 mališana o kojima brine više od 1.000 trenera.

U periodu od 2001. do 2011. godine, u razvoj mladih talenata uloženo je više od 680 miliona dolara, a klubovi su udvostručili ulaganja u svoje akademije. Da je ulaganje bilo uspešno, potvrđuje podatak da je u sezoni 2011/2012, više od polovine igrača u Bundesligi izašlo iz tih akademija. Od tog broja, 20 odsto fudbalera je prošlo akademiju kluba za koji nastupa.

Krešendo fudbalske revolucije bio je, svi su pomislili, u Londonu 25. maja 2013. godine. U finalu Lige šampiona sastali su se Bajern i Dortmund. Dva nemačka kluba borila su se za trofej najboljeg tima u Evropi. U toj sezoni, čak 26 igrača oba tima prošla su akademije klubova u Nemačkoj i imala su pravo nastupa za Nemačku.

U akademijama o kojima smo govorili stasavali su gotovo svi koji su zavredeli da polože znojem okupane dlanove na pehar u Brazilu. Gece, Ozil, Kros, Nojer, Humels, Miler... Čak 14 od 23 igrača na Svetskom prvenstvu imaju 25 ili manje godina. Najbolji golman Mundijala, Manuel Nojer, karijeru je započeo sa četiri godine u Šalkeovoj akademiji!

Katarzične julske noći u Brazilu, nimalo obične, one koje će se prepričavati narednim naraštajima u idućim decenijama, označile su najduže čekanu pobedu u istoriji fudbala. Nemci su pobrali plodove nakon 14 godina paklenog rada i pokazali da nije bila rđava ideja da se okrenu leđa imenima u reprezentaciji i da se ne oslanjaju isključivo na, svima dobro poznati, nemački mentalitet.

Nisu čekali da "Mars uđe u Vodoliju" i da im se zvezde poklope. Zemlja koja nije imala sreću da njenu himnu peva jedan Maradona, Mesi ili Ronaldo, Kristijano ili onaj "pravi", dokazala je, pred očima sveg živućeg sveta, da nije neophodan beskrajni ili vanserijski talenat da bi se osvojio najprestižniji trofej na planeti.

Oni su to učinili umećem i veštinom, negovanjem talenta, ma koliki on bio. Oblikovali su ga, izvajali i na kraju napravili igrača kakav je danas bilo koji od 23 heroja iz Rija. Jer, na kraju krajeva, nije bitno odakle dolazite, već kuda ste krenuli. Koji je krajnji cilj i ishodište.

Nemci su jasno znali kuda idu. O, znali su... Još od leta 2000. godine. Nisu imali predstavu kada će pobednički spustiti ishabanu patiku na vrh, ali su imali predskazanje.

Dok ih sunčevi zraci, najvreliji do sada, prže po prljavim i umornim licima, Lam, Miler, Nojer, Gece... pogledaće pokraj sebe i videti najiskrenije i najčistije osmehe na licima Mateusa, Birofa, Kana, Šola, Kirstena... Jer oni, nipošto svojom krivicom, pre 14 godina nisu znali u kakvu se avanturu upuštaju.