Igra naših života: Šta znaju deca šta je fudbal? (2)

Uz već pomenute, još pet javnih škola su bile od glasa većeg nego druge. Fudbal u njima igran je priležno i izolovano. U skladu sa zakonima te izolovanosti, istog onog koji faunu Madagaskara ili Tasmanije čini tako drugačijom od ostatka sveta, i ovi fudbali su bili veoma posebni.

Od svih škola u svim gradovima u čitavoj Britaniji najteži za igranje bio je fudbal na Vinčester koledžu. Školu je osnovao biskup Vilijam od Vikama, koji je bio blagonaklon prema dečjem izražavanju kroz igru. Otud možda i prvo jasno pominjanje fudbala u javnim školama ide baš odavde, u poemi koju je na latinskom napisao Robert Metju, koji je na Vinčesteru bio između 1643. i 1647. godine. Fudbal je, zajedno sa još nekim igrama, označio "zakonitim i nevinim".

Nekada su fudbal na Vinčesteru prosto zvali "naša igra", da bi kasnije, a i danas, bio nazivan Vinkis, što deluje, kada se malo zađe u esenciju same igre, kao veoma neprikladan hipokoristik, ime prikladnije za vrstu bombona ili porodičnog mačora nego sport toliko često surov i opor.

Do 1790. godine igrano je na brdu Sent Ketrins, da bi kasnije škola odredila posebno mesto za dečačke igre i igrarije koje se zvalo Mids (Meads, arhaični izraz za Livadu).

Teren je bio jako uzak (24 metara), a dugačak nešto više od 70 metara. Kao i u svim fudbalima u javnim školama, osim na Itonu, čiji fudbal je, uzgred, navodno modeliran upravo po ovom na Vinčesteru, igranje rukom je bilo dozvoljeno.

Lopta se mogla uhvatiti direktno sa noge, kako se tada govorilo, odnosno pre nego što padne na tlo. Fer hvatanje (fair catch) je bio veoma važan element drevnog fudbala.

Igrač je onda mogao da napravi tri koraka sa njom i da je šutne. Međutim, ukoliko bi rival pokušao da mu otme loptu ili da ga na bilo koji način opstruira, fudbaler je sa loptom mogao da nastavi da trči. Tek kada bi njegovi gonitelji stali, to je morao da uradi i on sam.

Na obodima igrališta su stajali fegovi (mlađi đaci), koji su bili kickers in. Njihova funkcija sastojala se u tome da vraćaju loptu u teren. Na krajevima terena, makar u jednom periodu i u nekim igrama, stajao je feg raširenih nogu. Zvali su ga gol zato što je to i bio. Ubrzo je uveden konopac koji je opasavao igralište, a sve kako bi sprečio ulazak tih donosilaca lopte na teren.

Kasnije su, videvši grubost u drhtanju promrzlih dečaka (kriket je bio letnji sport, fudbal je bio zimski sport), kickers in zamenjeni platnom, zbog čega se teren počeo nazivati upravo tako, Canvas.

Konopac je ostao, kako se igrači sada sa druge strane ne bi zaletali u njega, a naposletku je apsorbovan kao integralni deo taktike.

Prvobitno se igralo sa 25 igrača na obe strane, ali se danas uglavnom igra sa 15 igrača – osam napadača (forwards), a tu su još i hotwatches, a iza svih njih su kicks. Hot je ništa drugo do lokalni izraz za skram, slično kao buli na Itonu.

Pas unapred, striktno zabranjen, zove se teg. Takođe je zabranjeno loptu, koja je bila izrazito teška, šutnuti iznad prosečne visine ramena, što je bilo oko pet stopa.

Igra se sastojala u šutiranju lopte ka protivničkom delu terena, a onda pokušaju da se sopstvenim telom izblokira njegov udarac. Ova veština, neka vrsta posvećenja na oltaru hrabrosti, nazivala se raising a plant. Bolela je. Jako. Otud je i postojala titula na Vinčesteru. Pruff je heroj fudbala, zato što je on „proof against pain" (otporan na bol).

Golovi su uglavnom bile linije izrezbarene u zemlji, široke koliko i sam teren. Nazivani su "crvi". Jedna od popularnijih podela među timovima bila je ona između svetlokosih i tamnokosih igrača.

Inače, Vinčester je imao i neformalniji, opušteniji fudbal, nazivan "duga igra" (long game). Igralo se bez hota i sa manje igrača.

Do 1821. godine jedino igralište koje je postojalo u Čarterhausu zvalo se „Grin". Bio je to neravni patrljak jalovštine na kojoj je jedva bilo moguće stajati uspravno. Niko nije ni pokušavao da igra fudbal ili ma šta drugo.

Zbog ovoga su jedina dva sporta u ovoj školi bile trke sa kolutovima (hoop racing) i fudbal u klaustaru, igra čijoj jedinstvenosti u ravni stoji jedino njena neobičnost. Izlišno je naglašavati (ali opet ćemo to uraditi) da je fudbal u klaustarima isključivo igran u Čarterhausu.

Tomas Saton je bio veoma bogat čovek zahvaljujući uglju pronađenom na njegovom imanju. U godini smrti (1611.) zaveštao je osnivanje bolnice i škole. Pre nego što ju je direktor Vilijam Hejg Braun 1872. godine preselio u Godalming u Sariju, Čarterhaus škola se nalazila u starom Kartezijanskom manastiru. Klaustari su bili duge arkade od cigala i kremena, jedva deset stopa široke i 70 jardi dugačke, sa zidnim podupiračima sa jedne strane (koji su posebno korisni bili u strateškom smislu) i popločane kamenim blokovima. Na oba kraja su bila vrata koja su sačinjavala golove.

Kada bi bilo igrano sa limitirnaim brojem igrača, šest ili devet po ekipi, bio je to jedan uljudan fudbal. Međutim, kada je igrana „velika utakmica", sa brojem učesnika koji se niko i nije trudio da utvrdi, koji bi ispunuli arkadu od jednog do drugog kraja, od dna do vrha, čitav mešpajz se pretvarao u veliki skvoš („skvoš" je izraz u Čarterhausu za skram) u kojem je malo ko video loptu, u kojoj je malo ko znao i gde se ona nalazi. Fegovi su branili golove i gole živote.

Cevanice bi bile šutirane, njihova boja se menjala u zavisnosti od količine zgrušane krvi pod kožom nejakih, odeća pocepana na froncle, jauci i smeh su odjekivali kao u duguljastoj špilji bez stalagmita i stalaktita.

Bila je to čudna igra. Svakako i strašna. Ali bila je i zabavna. Da nije, ne bi ni bila, odnosno ne bi je ni bilo.

„Grin" je renoviran 1821. godine, proširen je i unapređen. Sada su postojala dva pristojna terena, „Upper Green" i „Under Green". Od tog trenutka razvio se fudbal na otvorenom, poznat pod imenom ranabaut (runabout), odnosno „trčkaranje", u kome su dominantno korišćene noge (ipak, indicije postoje da je, makar u početku, korišćeno „fer keč" pravilo, odnosno pravilo fer hvatanja lopte).

Međutim, u pravilima iz 1863. godine, dakle godinu dana pošto su napisana prva pravila na Čarterhausu, igranje rukom ograničeno je samo na zaustavljanje lopte. Ovo je i prva škola posle Itona u kojoj, sa sigurnošću, znamo da je ukinut striktni ofsajd (u kome je svaki igrač ispred lopte van igre i neupotrebljiv). Gol se postizao kada lopte prođe između zastavica i ispod uzice.

Čarterhaus je imao veoma ingeniozne nagrade kada su u pitanju školski šampioni u fudbalu. Jedne godine nagrada za učenike najuspešnije kuće bio je takozvani „tig", posebna čaša za ispijanje piva sa tri drške i staklenim dnom, koji je omogućavao onom koji ispija tečnost da ne gubi ostatak prostorije iz vida. 

Harou škola osnovana je 1572. godine. Osnivač Džon Lion, farmer od bogate vrste, podržavao je sport, ali niko to nije činio sistematičnije i sa više investiranih srčanih aorti od Čarlsa Vona, bivšeg učenika Tomasa Arnolda, koji je bio direktor od 1845. do 1859. godine.

On sam je podstakao učenike da osnuju Falatletik klub (Philathletic Club) 1853. godine u svrhu organizovanja sporta, naravno fudbala pre svega. Pravila su pisana 1858. godine, a kao štampači su navedeni izvesni Krosli i Klark.

Timovi su bili sačinjeni od 11 igrača – dva beka, pet centralnih napadača i po dva leva i desna krila.

Zbog loše drenaže i vlažnih terena, lopta je bila ravna sa dve strane i izgledala je kao kolut sira, samo klizeći po igralištu. Bila je veća od današnje lopte za fudbal. Korišćeno je, jasno, striktno ofsajd pravilo – izraz za ofsajd u Harou školi bio je behind – pa su igrači, koji su po ondašnjim standardima bili izrazito vešti, samo driblali loptu ka golu (koji se zvao „baza"), dok su ih saigrači pratili. Oni bi preuzeli eventualno izbijenu loptu i potom bi sami spojili bradu i grudi i pogleda uprtog u kontakt svog stopala i lopte krenuli u juriš ka golu.

Prilikom fer hvatanja, koje je važilo samo ako je lopta šutnuta nogom ispod kolena, igrač je morao da „pozove jarde" (to call yards), nakon čega je mogao da napravi tri koraka i šutne loptu. Ako je bio blizu gola, mogao je da pokuša da troskokom, sa loptom u ruci, pređe gol liniju i tako postigne pogodak.

Baza je bila široka 18 stopa, ali bi u slučaju ponavljanja meča ona bila proširena na 36 stopa. Teren nije smeo da bude duži od 150 jardi, niti širi od 100 jardi. Bio je označen sa četiri zastavice, a prostor mimo njega nazivan je „straight in". Kada bi lopta otišla u aut (odnosno strejt in), vraćana je u igru obavezno pod pravim uglom. Za razliku od ostalih fudbala u javnim školama, meč je počinjao kao i danas, udarcem sa centra terena.

Pouler je izraz za situaciju u kojoj lopta prelazi preko stative, što, jasno, ne dovodi do postizanja pogotka. „Kornjača" je nedozvoljena praksa ležanja ili sedenja na lopti, kao i njenog držanja između kolena. Zabranjeno je i udariti loptu petom u smeru suprotnom od gola protivnika.

Ovaj fudbal se i danas opisuje kao igra džentlmena, u kojoj se pravila poštuju zarad zaveta savesti i, idealno, igra se nikada ne prekida. Njena vaspitna i didaktička funkcija ovim postaje očigledna.

Kao i Vinčester, Harou škola je takođe imala neformalni fudbal koga su nazivali fag (fag je manja lopta) fudbal ili fag futer.

Takmičenje između kuća u Harou školi, koje se igralo još od četrdesetih, a ispostaviće se ubedljivo najvažnije od svih školskih takmičenja ikada odigranih, nazivalo se „Kok Haus" (Cock House) takmičenje. Osim njega igrani su i „Fez Game" mečevi, prerogativ najboljih fudbalera škole, koji su bili takođe veoma popularni.

U Vestminster školi fudbal se spominje prvi put 1710. godine. Do 1851. godine u mnogome je ličio na fudbal u Ragbi školi, u kojoj je trčanje sa loptom u ruci i udaranje pesnicom iste (fist punting) bilo sasvim normalno. Međutim, koji god razlog stajao iza ili iznad ovog zaokreta, igra rukom je potom bila limitirana na fer hvatanje, koje je igraču dozvoljavalo da napravi par koraka i onda šutne poluvolej.

Gol je prvo bila linija širine terena, zamišljena kao Ekvator, ni na koji način obeležena. Zbog blizine golove i relativne lakođe njihovog postizanja timovi su, kao što smo već spominjali, imali ogroman broj golmana.

Grubosti nisu manjkale, lišavanje i uzdržavanje nije postojalo. „Reli" (rally, engleski izraz za skup, okupljanje) je bio termin za skram u Vestminsteru, koji se uglavnom događao pored gvozdane ograde u blizini igrališta. Međutim, period podjednakog deranja kože i opiljaka je morao da prođe, pa su i pravila iz 1860. godine svakako smanjila nasilje – iako je „šining", što je drugo ime za čuveni heking (šutiranje u cevanicu) i dalje bilo dozvoljeno. Smanjila su i gol, koji je od tada postizan kada lopte prođe između dva drveta.

U ovoj školi jedna od češćih timskih podela bila je ona između visokih i niskih učenika. Novembra 1856. godine odigran je meč između ekipa „Zgodnih" i „Ružnih". Izveštaj kaže da je to bio „kvalitetan i fin meč", u kome su „Ružni" pobedili sa 3:2. Ono što se još navodi u štampi jeste da je, na sreću upravo ekipe „Ružnih", meč igran po magli.

U Šruzberi školi, osnovanoj kraljevskom poveljom sredinom 16. veka, direktor Samjuel Batler je prvobitno, u periodu od 1827. do 1830. godine, zabranio fudbal. Imao je pomoć u Arturu Vilisu, profesoru, koji je jahao po kampusu u potrazi za izgrednicima. Međutim, nije mnogo prošlo pre nego što je Batler popustio, kao što misleći i pragmatični ljudi uglavnom i rade kada se nađu pred silom koju ne mogu da kontrolišu ili umire.

Pod njegovim naslednikom, Bendžaminom Holom Kenedijem (1836-1865), fudbal postaje potpuno prihvaćen i legitimizovan. Paradoksalno, ili zapravo nimalo, fudbal je izgubio malo svoje privlačnosti tada, ali se do sezone 1846-1847 vratio kao dominantni model zabave učenika. Svaki učenik je bio u obavezi da igra fudbal tri puta sedmično, osim ako je bilo nečega u vezi sa njegovim zdravljem što bi ga u tome sprečilo.

Kuće su se takmičile za „silver boul" (srebrnu činiju). Moglo se igrati sa neograničenim brojem igrača, ali smatrano je bilo da je 12 optimalan broj. Cilj je bio postići dva gola. I ovde je postojalo striktno ofsajd pravilo, pa je i ovde jedini metod osvajanja polja i dolaska do gola bio dribling.

Fer hvatanje je omogućavalo "hoist", odnosno nesmetan drop-kik.

U manjim (po statusu, ne po površini ili zapremini) javnim školama fudbal nije bio ništa manje relevantan, iako su u Mil Hil ili Tonbridž školama tereni za igru bili od šljunka.

Manje škole su, uglavnom, igrale igru baziranu na pravilima Ragbi škole, naravno uz svojstvene varijacije. Tako je bilo na Redliju, Brajtonu, Čeltenamu, Marlboro koledžu...

U ovoj poslednjoj instituciji igra je korišćena za razbijanje plemena (tribes), odnosno neformalnih grupa dečaka. U tu svrhu korišćeni su mečevi na osnovu alfabetske podele ili geografske podele, mečevi između kuća... Uspelo je, zbog čega je direktor Dži I El Koton i smatrao fudbal neophodnim zlom koje obezbeđuje mir njegovoj školi.

Posebno zanimljiva pravila bila su ona na Hejliberiju. Arbatnot, nekadašnji učenik Ragbija, stigao je u školu 1840. godine i odmah se dao u podrivanje postojećeg fudbala, baziranog na onom u Harou školi. Uspeo je da ga potisne i zameni modifikovanim fudbalom svoje bivše obrazovne institucije. Zapravo, to su u svakom smislu i bila pravila Ragbi škole, s tim da je trčanje sa loptom u ruci bilo izbačeno.

Pravila su uglavnom pisali dečaci, ali su u dve veoma važne škole za dalji razvoj fudbala, Lensingu (gde je takođe igrano sa 12 igrača) i Apingemu, pravila napisali učitelji.

Škole i kontakt sa ostatkom sveta...

... praktično nije postojao. Ovo je fudbalu u javnim školama dalo blagu incestoidnu formu. Sasvim je izvesno da je elitizam i ponekad čudovišni snobizam sprečavao interakciju među različitim institucijama na terenu za fudbal. Uostalom, ne samo tu. Vestminster je 1818. godine odbio da odigra kriket meč sa Čarterhausom jer ga uopšte nije priznavao kao javnu školu. Ovaj stav se promenio tek pedesetih, kada je bivši učenik Čarterhausa postao direktor na Vestminsteru.

Prvi meč među javnim školama mogao je da bude odigran 1827. godine, kada su učenici Vinčestera izazvali Iton, ali je ovaj odbio poziv na igru. Sedam godina kasnije odigran je meč između 11 igrača Itona i 11 igrača Harou škole, ali, iako govorimo o prvom meču među javnim školama, rezultat nije poznat ili barem nije arhiviran.

Do 1863. godine odigrano je manje od 20 mečeva među javnim školama. Tome se mogu dodati i šest duela koje su odigrali bivši učenici škola koji su u momentu igranja bili na univerzitetima. Polovina svih ovih utakmica dogodila se posle 1860. godine.

Igrana su po jednom od dva modela pravila – ili je gostujući tim morao da prihvati da igra po pravilima domaćina, ma koliko to bilo drugačije od onoga na šta su navikli, ili su pravljena privremena kompromisna pravila koja bi regulisala dati meč.

Četrdesetih su, tako, na Kembridžu igrali Ragbi i Šruzberi, koristeći pravila ovih prvih. Bilo je 0:0, iako je Ragbi igrao sa 25, a Šruzberi sa samo 15 igrača. Postoji drastičniji primer. U utakmici u Čarterhausu, odigranoj 1856. godine, igrao je tim sačinjen od igrača sa Ragbija, Vinčestera, Itona, Oksforda i Tonbridža. I taj tim je nekako uspeo da pobedi (2:1), a oba gola su postigli učenici Ragbija!

Najčešće su igrali đaci Ragbija i Marlboro koledža, što je i prirodno znajući da su igrali naglašeno slične fudbale.

Vinčester je odigrao prvi meč sa ekipom sa strane („foreign game" je čak bio i zvanični izraz) 1859. godine, kada su igrali sa ekipom oficira iz lokalnog garnizona, od kojih su svi bili bivši učenici škole. Iste godine su igrali sa školama Harou i Redli.

Čarterhaus je 1856. godine ugostio Sent Bartolomjuz bolnicu, a do 1860. godine londonski klub Dingli Del je bio čest gost škole. Svi mečevi su igrani napolju, ali je u utakmici odigranoj novembra 1862. godine, protiv tima koji je sastavio izvesni gospodin Kardejl i čije ime je bilo „Veliki pomešani mediokriteti" (The Grand Amalgamated Mediocrities), vreme nateralo fudbalere da igraju u zaboravljenom klaustaru.

Harou je igrao protiv bivših učenika sa Oksforda (1857) i Kembridža (1859). Prvi pravi meč sa stranim timom zbio se 1862. godine, kada je Harou, koristeći svoja pravila, igrao sa Dingli Delom.

Najaktivniji i najpozitivniji u pogledu igranja sa drugim ekipama bio je Vestminster. Oni su isto igrali sa Dingli Delom, ali i sa mnogim samo za tu priliku formiranim timovima. Poznat je i meč protiv bivših i trenutnih učenika Harou škole iz 1859. godine, koji se dogodio čitavih sedam godina posle prvog duela između predstavnika ove dve škole.

Šruzberi je organizovao veoma dobro posećen meč 1862. godine između školskog tima i Šropšira (dakle tima geografske oblasti i grofovije), da bi sve bilo ponovljeno i godinu dana kasnije.

Brajton i Lensing su 1860. godine odigrali verovatno prvu utakmicu među manjim javnim školama. Redli je, pak, u ovom smislu bio progresivniji od ostalih i relativno je često igrao sa raznim protivnicima.

Čeltenam je 1860. godine sastavio tim od stanovnika lokalnog grada, sa kojim je zatim igrao koristeći pravila svoje škole. Naredne godine Brajton je pokušao to da oponaša, kada je sastavio tim od učenika lokalnih škola. Međutim, u oba slučaja mečevi nisu bili previše uspešni, ponajviše jer oni koji nisu bili učenici Čeltenama i Brajtona nisu razumeli pravila i neobičan rečnik njihovih fudbala.

Oksford i Kembridž su igrali takozvane „varsiti" fudbalske mečeve u ovom periodu, ali su to bili dueli timova sačinjenih od učenika samo jedne javne škole. Varsiti duel između Itonjana odigran je prvi put 1859. godine, da bi Harovljani pokrenuli svoj duel tri godine kasnije.

Javne škole su bile ekskluzivne enklave, reganovski blistavi gradovi na brdu. Malo ko je u vanjskom svetu znao šta i kako oni igraju.

Ali u vanjskom svetu se itekako igrao fudbal. Izmaglica teških dana se podigla i otkrila jednu naprednu kulturu loptanja. Iz nje je nastao i najvažniji entitet, najvažniji vid organizovanja u istoriji ovog sporta, njegova mitohondrija i élan vital – fudbalski klub.

Ali polako, koračajmo redom...