Formula 1 - Leto čudnih odluka

Počelo je praktično odmah posle Mađarske, vešću da Alonso prelazi u Aston Martin, pri čemu je njegov aktuelni šef, Otmar Šafnauer o tome saznao iz medija?! U jeku pregovora o novom ugovoru za Španca koji je dobrano načeo petu deceniju ali i dalje deluje prilično konkurentno na stazi (o ponašanju izvan automobila da i ne pričamo), Alpin je predugo vagao između Alonsovog iskustva i Pjastrijeve mladosti pa kako to obično biva, na kraju ostao i bez jednog i bez drugog.

Za neverovati je da je, posle skoro dve godine saradnje sa Nandom, Šafnauer potcenio makijavelistički potencijal dvostrukog svetskog šampiona, toliko puta već viđen u potezima koje je Španac vukao tokom godina u Renou, Meklarenu i Ferariju. Takav nivo nekompetencije vodećih ljudi u Alpinu deluje gotovo nestvarno u ozbiljnom biznisu kao što je Formula 1, ali eto, i to je moguće. Ono što celu priču čini posebno neobičnom je pitanje da li je iko od aktera ovakvim raspletom dobro prošao.

Alpin zasigurno nije, jer je ostao bez dva fantastična vozača, Alonso je četvrtoplasirani tim u šampionatu zamenio za značajno lošiji i - sve više se čini - sumnjiv i pomalo megalomanski projekat Lorensa Strola, dok je Pjastri pred svoj talenat postavio izuzetno težak zadatak da u istom automobilu izađe na crtu impresivnom Norisu umesto ipak ne toliko opasnom Okonu.

Zatim smo dobili vest o tome da su konačno utvrđena pravila za nove pogonske jedinice koje će debitovati od 2026. godine. Uz tri puta jači električni deo pogona, održiva goriva i značajno smanjenu potrošnju, nova pravila bi trebalo da Formulu 1 učine još relevantnijom za velike proizvođače automobila, što je prethodnih dana ovaploćeno kroz zvanični ulazak Audija (koji će do kraja godine objaviti da kupuje većinski udeo u Zauberu) a uskoro će nas i Porše udostojiti vesti da postaje pedeset-postotni vlasnik Red Bula.

Vezivanje za velike brendove auto industrije je, istorijski gledano, uvek bilo rizično za Formulu 1, ali u isto vreme i isuviše privlačno da bi se takav rizik mogao izbeći. Uz šuškanje o zainteresovanosti Honde da se i zvanično vrati, te spominjanje eventualnog američkog tima sa (makar brendiranim) američkim pogonom, broj velikih proizvođača - i njihove ambicije - će ponovo biti u neskladu sa potencijalnim dobitkom koji Formula 1 nudi.

Jer, kada se podvuče crta, svi će uložiti enorman novac u razvoj motora i šasija a pobednik može biti samo jedan. Čak i kada bi se taj pobednik svake godine menjao (što, istorijski gledano, nikako nije u duhu Formule 1), to bi značilo da veliki brend do uspeha dolazi jednom u pet ili šest godina, što će, bojim se, biti predugačak period za nervozne Upravne odbore željne brzog i kontinuiranog trijumfa koji se može pretočiti u prodaju automobila. Uostalom, već smo bili u takvoj situaciji u drugoj polovini prve decenije ovog veka i znamo kako se to završilo.

Na red je zatim stigla tužna rezolucija Rikardovih muka u Meklarenu, kroz sporazumni raskid ugovora na kraju tekuće godine. Mogla bi se napisati veoma uzbudljiva knjiga, a sva je prilika da će se pre ili kasnije to i dogoditi, o spektakularno lošim potezima koje je nasmejani Australijanac vukao od momenta kada je u Red Bulu uparen sa aktuelnim prvakom sveta, a tadašnjim tek talentovanim dečkom, Maksom Verstapenom. Kao jedini timski kolega koji se uspešno nosio sa mladom zvezdom, Rikardo je potpuno neočekivano rešio da se izmesti iz te bitke i sreću potraži u značajno manje konkurentnim ekipama, prvo Renoa, a zatim i Meklarena.

Tetovaže jazavca na desnoj potkolenici Sirila Abitebula, odnosno Monce na levoj nadlaktici Zeka Brauna će ostati kao trajni svedoci neverovatnog talenta najboljeg preticača aktuelne generacije vozača, ali to je slaba zamena za ozbiljne trofeje koji su Rikardu čini se zauvek ostali nedostižni. Uz potencijal koji i dalje ima, siguran sam da 2022. nije poslednja godina u kojoj ćemo Danijela gledati u Formuli 1, ali je veliko pitanje da li će ikada više imati automobil sposoban za podijume, a kamoli pobede. Šteta.

Konačno, pred vikend se stidljivo provukla vest da bi božanstvena staza u Ardenima, naš domaćin ovog vikenda i ubedljivo najpopularnije trkalište kako gledaocima tako i vozačima, mogla da opstane u kalendaru i naredne godine, ali samo zbog problema sa sklapanjem višegodišnjeg ugovora sa Kajalamijem. Ideja da za Spa nema mesta u kalendaru Formule 1, istom onom u kojem su Abu Dabi, Katar, Bahrein, Saudijska Arabija ili užasno dosadna Katalunja, je toliko pogrešna da za pravog ljubitelja Formule 1 nema potrebe ni da se obrazlaže.

Nažalost, u svetu u kome živimo, odluke se donose na osnovu eksel tabela a ne emocija i to je ne samo loše, već i jako kratkovido gledište. Jer, možda prosečni potrošač u belgijskim šumama ne može biti temeljno odran kao u blještavim radnjama Majamija, Las Vegasa ili Singapura, i razumljivo je da se profit pre svega generiše od publike koja dolazi na staze, ali izvan tih sto ili možda i dvesta hiljada ljudi koji trku gledaju uživo, širom planete stotine miliona gledalaca prati Formulu 1 i mada možda ne plaćaju ulaznice i ne kupuju preskupe suvenire, upravo oni, svojom brojnošću čine Formulu 1 globalnim fenomenom i ključno doprinose njenoj popularnosti. A oni žele da gledaju trkanje na stazama gde je i u najpredvidljivijim erama dominacije pojedinih ekipa dobar vozač i sa inferiornim automobilom imao šansu, što je možda i najvažniji razlog iza sveopšte ljubavi za ardensku lepoticu.

A današnja trka?

Pošto je i pre šokantnog ishoda u Mađarskoj ovogodišnji šampionat bio praktično odlučen, nećemo o nepostojećim šansama da iko spreči Maksa da stigne do druge uzastopne titule.

Fokusirajmo se na trke, svaku za sebe, i potražimo utehu u bliskom trkanju, neočekivano nepouzdanim automobilima, uspešnim i neuspešnim taktikama i festivalu preticanja. Da unapred kažemo da nas sve to čeka na nekoj trci, možemo samo jednom godišnje, kada dolazimo na stazu nad stazama. Taj dan je danas.