Promena pravila u Formuli 1 za veću interakciju sa navijačima

Siguran sam da kao veteran nadrealnih avantura nepovratno prošlih dana iz kojih je izašao kao ekstremno bogat čovek, Bernard Čarls Eklston danas ni malo ne mari što se pozne godine njegove vladavine mogu objektivno smatrati najgorim periodom Formule 1.

Ali danas, kada svedočimo novom uzbudljivom kursu koji najprestižniju kategoriju svetskog auto sporta vodi u pravcu neistraženih horizonata, ne mogu da se ne zapitam kako je bilo moguće da smo svi - vozači, vlasnici timova, sponzori, promoteri, FIA i mi, od svih najvažniji navijači - tako dugo nemo pristajali na tu lošu pogodbu sve dok nismo završili skuvani kao ona nesrećna žaba iz izanđale metafore. Još fascinantnije je da je potlačena, zanemarena, od mnogih prezrena, izvređana i ponižena, Formula 1 kroz taj turoban period prošla sa još uvek dovoljno zavodljivosti i elana da se izbori za bolju budućnost koja se upravo pred našim očima pomalja.

Naravno da sve napisano nije izazvano samo do skora nezamislivom jednoglasnom saglasnošću svih ekipa da se već ove sezone na odabranim stazama uvedu subotnje kvalifikacione trke - o čemu ćemo na ovom mestu tek pisati u nedeljama pred nama - ili nešto ranije izglasanom pravilu o godišnjem ograničenju troškova po ugledu na američke profesionalne sportove, sada već jasnom okretanju ka atraktivnim lokacijama i težnji da se internacionalizuje izrazito evrocentrični duh sporta ili odlučnom prihvatanju digitalnih kanala komunikacije. Neću reći ni da mi se sve novo nužno dopada, počevši od podilaženja novim fanovima u famoznom Netfliksovom serijalu ili od dolarski orjentisane perspektive o produženju sezone na čak 25 trka.

Poenta je da je, od kako je Liberti preuzeo vođenje Formule 1, svaka pojedinačna odluka donesena u skladu sa cajtgajstom i kao takva - sviđala nam se ili ne - ne može biti pogrešna. Jer to što ja možda preferiram muziku 80-ih i smatram da danas ne postoje bendovi kao što su nekad bili Smitsi ili Sonik Jut je samo moja zabluda, na isti način kao što je moj prezir prema naknadnoj naraciji trka zarad lažnog spektakla u gorespomenutom serijalu potpuno nevažan ako će time biti privučeni neki novi navijači koji do sada Formulu 1 nisu percipirali kao nešto vredno njihovog vremena. A na žalost, ili još pre, na sreću, ti novi klinci evidentno bivaju privučeni - Liberti je na berzi što znači da se oslanja pre svega na brojke a brojke nemaju svoje mišljenje i ne lažu - što je ključni korak koji će mom omiljenom sportu obezbediti budućnost.

U stvari, ono što pokušavam da napišem u prethodnih nekoliko odeljaka, Žan Tod je sažeo u samo nekoliko reči, pozdravljajući odluku o kvalifikacionim trkama kao pokazatelj da „...Formula 1 traži nove načine za interakciju sa navijačima...".

Naravno da je u celoj priči izuzetno bitno što je ove godine šampionat naročito uzbudljiv, i to na više načina. Ne samo da su automobili Mercedesa i Red Bula takoreći izjednačeni po performansama pa će Hamilton i Verstapen svakog vikenda razmenjivati udarce kao dva grogirana boksera već je i konkurencija dovoljno napredovala da ima pravo da se nada redovnim mestima na podijumu.

Pri tome - i opet ponavljam, nebitno je šta ja/mi o tome mislim(o) - Luis izrasta u glasnogovornika svoje generacije, bilo da je tema rasna nejednakost, ekologija, moda ili muzika, Maks čitave tribine boji u narandžasto, Rikardo osvaja van automobila gotovo uspešno kao i u njemu, veterani kao Kimi ili Alonso i dalje okupiraju imaginaciju miliona, jednako kao i magično prezime Šumaher, Meksiko, Kanada, Japan ili Rusija imaju svoje nacionalne heroje dok buduće zvezde kao što su Noris, Rasel, Gasli ili Lekler slavu grade kako na stazi tako i na Tviču, čime automatski postaju relevantni Generaciji Z.

Bahrein i Imola su pokazali koliko će ove godine trkanje biti nepredvidljivo i nemamo ni jedan razlog da sumnjamo da će tako biti i danas u Portugalu. Ko će u Algarveu prvi stići do karirane zastave zato više niko ne može unapred da kaže ali je sigurno da ćemo pobednici biti svi mi kojima je stalo do Formule 1. Čak i Berni, koji se negde na svojoj ogromnoj plantaži u Brazilu ili možda u raskošnoj rezidenciji u otmenom Čelsiju, cinično smeška dok mu sa radija dopire Melani i onaj stari hit koji su kod nas još 1985. obradili Bajaga i Instruktori.