Kraj jedne ere

Nije mu doduše odmoglo ni to što je tog dana već do 15. kruga odustalo 11 automobila, od kojih jedan nije ni krenuo, Mensel i jedan Ližije su izleteli sa staze, a preostalih 8 je postalo žrtva mehaničkih kvarova. Kao što je to bio običaj tih godina, do karirane zastave nije stiglo još 7 automobila, od čega su dve Alfe tradicionalno ostale bez goriva.

Ako nekoga baš zanima, taj vikend je mnogo poznatiji po tome što je nakon isključenja Tirela iz šampionata, Monca upisana u istoriju kao prva trka Formule 1 na kojoj su nastupili samo automobili sa turbo motorom, a meni lično mnogo zanimljiviji kao mesto gde je Toulmen suspendovao Senu zbog toga što je Brazilac bez znanja svojeg tima potpisao ugovor sa Lotusom u koji će preći naredne sezone.

Objektivno, Sebova 17. i Šarlova 13. startna pozicija na Katedrali brzine predstavljaju tragediju ne samo za one koji ponosno vijore barjak sa Propetim konjićem već i za sve istinske poklonike Formule 1, ma koliko da im je Ferari možda mrzak. Ono što je šokantno je što to nije najgori problem sa kojim se ekipa koju vodi Matija Binoto danas suočava.

Skuderija je u opasnosti da se ovog vikenda upiše u istorijske knjige po jednoj za Italijane još goroj statistici i Fetelu i Lekleru će biti potrebno ne samo mnogo hrabrosti i veštine već i lepa doza sreće da ne postanu prvi Ferarijevi vozači koji su na Monci stigli do cilja a da nisu bili među bar prvom desetoricom.

No, pustimo tifoze da sami ližu svoje rane, jer koliko god Formula 1 bila Ferari-centrična ovo nije priča o njima.

Nije ni priča o Mercedesu koji tako superiorno ide ka još jednoj tituli, pa čak ni o Hamiltonu koji je juče napravio najbrži krug u istoriji Formule 1 a danas bi mogao da stigne na samo jedan trijumf zaostatka za Šumijevim nekad nedodirljivim rekordom od 91 pobede.

Ovo je - u nedostatku prilike da se oduševljavamo potencijalnim zapletima koje nam najbrža staza Formule 1 nudi - priča o kraju jedne ere.

Koja je počela neočekivano lakim i brzim potpisivanjem novog tripartitnog ugovora na relaciji FIA-Formula 1-timovi, koji svoje poznatije ime, Konkord sporazum, tako zgodno duguje adresi na kojoj je prvi takav dogovor sklopljen, sada već davnog 19. januara 1981. godine. Ne zato što Plas de la Konkord, široki trg na dnu mitske Šanzelize i sedište Svetske automobilske federacije, krasi obelisk Ramzesa Drugog koji je u Pariz dopremljen pravo iz čudesnog hrama u Luksoru, već zato što predstavlja mesto gde su tokom francuske revolucije svoj sudbonosni susret sa giljotinom dočekali Luj XVI i supruga mu, Marija Antoaneta, ali i jedan Robespjer i Lavoazje. Ove godine, potpisivanje novog petogodišnjeg sporazuma koji će važiti do kraja 2025. godine okinulo je finansijsku transakciju koja kao nekad oštro sečivo giljotine označava konačan kraj jednog romantičnog ali danas besperspektivnog perioda Formule 1. Da, mislim na akviziciju Vilijamsa od strane investicionog fonda Dorilton.

Za one koji ne pamte belo-zelene automobile sa logom Saudije u kojima su do titule stizali Džouns i Keke, žuto-plavo-bele munje pogonjene Hondom iz sredine '80-ih koje su nam podarile onaj triler u Adelaidi, legendarnu crvenu peticu kako ponižava konkurenciju u automobilu sa kontrolom proklizavanja i aktivnim vešanjem, tamno plave bolide iz sredine '90-ih koji su u večnost odveli Airtona a zatim prvo poklekli pred strašnim nasrtajem u Frenku ponovo nesrećnoj Australiji, da bi onda izdržali isti takav brutalan napad par godina kasnije u Herezu, pa čak i one brze ali ružne kljove sa amblemom BMV-a, za sve one koji su u ovaj šou stigli dovoljno kasno da ih Vilijams asocira samo na nesrećne kante koje do cilja stižu sa nekoliko krugova zaostatka konačni odlazak porodice Vilijams iz Formule 1 ne deluje kao naročito monumentalni događaj. Za nas ostale, to je finalni neprijatni zemljotres od kojeg odavno strepimo.

Da, Frenkov put do uspeha je bio nemoguće dug. Nadimak koji je tih prvih godina stekao u Formuli 1 je dovoljno nepristojan da ću ga sačuvati za neformalnu komunikaciju na tviteru, ali potpuno u skladu sa vremenom kada je posao vodio iz Redinga, iz garaže u ulici Benet i zaista - nije urbana legenda - poslovne telefonske pozive obavljao iz obližnje javne govornice pošto mu je linija u radionici bila konstantno blokirana zbog neplaćenih računa. I jeste, čak i kada je Frenk zaradio neke novce i preselio tim u bivše skladište tepiha u Didkotu, Frenk Vilijams Rejsing Kars (kako se zvao Frenkov prvi pokušaj u svetu Formule 1) je i dalje bio meta sprdnje gotovo svih preostalih timova, zaradivši u prvih 8 sezona sveukupno 12 bodova.

Ali kada je 1977. godine rođen Vilijams rejsing - sa šasijom Marča koju je Frenku prodao Maks Mozli kao prošlogodišnji model, samo da bi se ispostavilo da je u pitanju bar duplo stariji automobil - uz neverovatnu sinergiju Frenka Vilijamsa i Patrika Heda, kolo sreće se konačno okrenulo. Klej Regaconi je 1979. doneo prvu pobedu, Alen Džouns 1980. prvu titulu i tako je krenuo niz koji će se završiti sa 312 podijuma, 114 pobeda, 9 konstruktorskih i 7 vozačkih titula, te trećim mestom na večnoj listi, iza Ferarija i Meklarena.

Ali ono što je bitno, i zbog čega govorim o kraju ere, svodi se na dva podatka. Za gorde Britance, prodaja Vilijamsa znači da ni jedan od 6 tamo baziranih timova (Vilijams, Meklaren, Red Bul, Mercedes, Rejsing Point i Reno) više nije u britanskom vlasništvu jer gazde, gornjim redosledom posmatrano dolaze iz Amerike, Bahreina, Austrije, Nemačke, Kanade i Francuske.

Za sve ostale, prodaja Vilijamsa je kraj poslednjeg nezavisnog tima Formule 1, i konačna promena genetskog koda ove trkačke kategorije. I posle Frenkovog povlačenja ime Vilijams će ostati u Formuli 1 ali tim Vilijams nepovratno odlazi tamo gde su već odavno Lotusi, Brebemi, Tireli, BRM-ovi, Kuperi, Hesketi, Džordani, Ližijei, pa čak i Minardiji, Erouzi, Ensajni i Osele - u sećanja na neku nevinu prošlost. Frenkova predaja simbolično označava da je romantika nepovratno umrla a, kao što je to sada već uobičajena praksa sveta u kome živimo, novac još jednom pobedio. Neka nam je Bog u pomoći.