Slavni, tragični i skandalozni španski Gran pri (1. deo)

Narednog vikenda Katalunja će 25. put biti domaćin trke Formule 1. Po mnogo čemu idealna staza za testiranje je već tradicionalno poprište jedne od najmanje zanimljivih trka u kalendaru, pa Velika nagrada Španije retko izaziva uzbuđenje prosečnog navijača. Ali, nije uvek bilo tako.

Španija je bila poprište nekih od najpoznatijih, ali i najzloglasnijih trka Formule 1, pa hajde da odemo malo u prošlost, u vreme pre nego što je Montmelo postao dom španskog Gran prija.

Istorija auto trka na Iberijskom poluostrvu seže sve do prve decenije dvadesetog veka, pa nije ni čudo da se Španija kao domaćin među prvima uključila u šampionat Formule 1, već 1951. godine. Krajem oktobra te godine, Velika nagrada se prvi put vozila na stazi Pedralbes, severo-zapadno od Barselone, kao poslednja trka druge sezone Formule 1. Ono po čemu će se ta trka zauvek pamtiti je prva titula za 40-godišnjeg Huana Manuela Fanđa, do pojave Mihaela Šumahera ubedljivo najtrofejnijeg vozača u istoriji.

Te godine, legendarni Argentinac koji je u nastavku karijere često menjao timove je vozio za Alfa Romeo, čiji čuveni model 158 je godinu dana ranije u prvog šampiona Formule 1 ustoličio njegovog klupskog kolegu, arogantnog kicoša iz Italije, Đuzepea Farinu. Međutim, za razliku od 1950. godine, kada su moćne Alfe dobile ne samo svih 6 trka Formule 1, već i preostalih 5 trka koje se nisu bodovale za šampionat, 1951. godine pojavio se prvi ozbiljan konkurent, u liku do tada slabo poznate italijanske ekipe, pod imenom - Ferari. Iz perspektive dvadeset prvog veka, u kojem je danas slavni tim iz Maranela vlasnik Alfa Romea, nije tako lako shvatiti da je u to vreme Alfa bila gigant a maleni Ferari tek privatni tim koji je svoj prvi trkački automobil proizveo samo tri godine ranije, ali realnost je bila upravo takva. Uostalom Enco Ferari je svoju ekipu i osnovao nakon što je napustio Alfa Romeo, za koji je prethodno uspešno nastupao i kao trkač, i kao tim menadžer.

Alfin osmocilindrični model 159 zapremine jednog i po litra je razvijao oko 430 „konjskih snaga", ali je uprkos tri puta manjoj zapremini motora trošio značajno više goriva nego Ferarijev V12 model 375, pa se te godine na Silverstonu napokon dogodilo nezamislivo - prvi put posle Drugog svetskog rata, Alfe su poražene. Da sve bude još neobičnije, istorijsku prvu pobedu Ferariju nije doneo u Italiji omiljeni Alberto Askari, koji se te sezone borio za titulu sa Fanđom, već debeljuškasti Argentinac, Froilan Gonzales.

Prvi trijumf u Britaniji ohrabrio je Skuderiju i Askari je na naredne dve trke, na Nirburgringu i Monci, zabeležio ubedljive pobede. U timu Alfa Romea nastala je panika, pogotovo nakon što su na Monci, u to vreme njihovoj, a ne Ferarijevoj domaćoj trci, i Fanđo i Farina imali mehaničkih problema. Paranoja je išla tako daleko da se šuškalo da je nekoliko mehaničara otpušteno, uz optužbu da su sabotirali automobile. Do finalne trke sezone u Španiji je ostalo još 6 nedelja, a Fanđo je imao samo dva boda više od Askarija.

Ferarijeva taktika za Pedralbes je bila jednostavna - natankati do vrha automobil gorivom i tako izbeći zaustavljanje u boksu, koje će za „žedne" Alfine 159-ke biti neizbežno. U to vreme odlazak na servis je trajao mnogo duže nego što je to danas slučaj, i ukoliko bi se pokazalo da Ferari zaista može da odradi trku bez zaustavljanja, nije postojalo ništa što bi Alfini vozači mogli da urade da tome pariraju. Ishod trke, a samim tim i celog šampionata, bio je u rukama Skuderijinih taktičara.

Ispostavilo se da je to bio briljantan potez, budući da je Ferari zaista uspeo da završi trku bez potrebe za dolivanjem goriva.

Nažalost po Encovu ekipu, bio je to i katastrofalan potez, jer su automobili punog rezervoara bili preteški, pa su uz jednako pogrešnu ideju da se umesto standardnih zadnjih točkova od 18 inča izaberu manji, 16-inčni, skarletni automobili prosto „jeli" gume. Možda nije bilo potrebe da se u boks ide po gorivo, ali se zato sa zamenom guma krenulo već od šestog kruga. I nastavilo tokom cele trke. Toliko puta da je Askari završio kao četvrti, sa 2 kruga zaostatka iza novog svetskog prvaka - Huana Manuela Fanđa.

Ferari je svoju prvu titulu morao da čeka još godinu dana, dok je Fanđo osvojio još 4 u narednih 6 godina (jednu i sa Skuderijom), ali za najbolji trkački tim tog doba - Alfa Romeo - druga uzastopna titula ujedno je bila i poslednja. Bez sredstava da pripreme novi model za nastupajuću sezonu, tim se povukao iz takmičenja, i uprkos neuspešnom povratku 1979. godine, do 1985. i konačnog kraja, Alfa Romeo kao tim nije više nikad stigao do pobede u šampionatu Formule 1.

A Pedralbes? Formula 1 se vratila na ovu stazu u Španiji 1954. godine, ali kada su naredne sezone kao rezultat najveće tragedije u istoriji auto-sporta - na Le Manu - Francuska, Nemačka i Švajcarska zabranile auto-trke, i Španija je donela istu odluku pa Pedralbes više nikad nije ugostio trkačke automobile. Do sledeće Velike nagrade Španije proći će punih 14 godina, a u istorijskim knjigama će ostati zapisano da je najbrži krug zabeležila Fanđova Alfa, te 1951. godine.

Sutra: dosadna Harama i strašni Monžuik

broj komentara 2 pošalji komentar
(četvrtak, 07. maj 2015, 22:10) - anonymous [neregistrovani]

skandalozno

Славни, трагични и скандалозни шпански Гран при.To je naslov u daljem tekstu ja nisam pronašao opravdanje za upotrebu reči tragičan i skandalozan.Podaci su preuzeti sa nekog sajta i samo su prepričani.Za naslov sedi KEC.

(četvrtak, 07. maj 2015, 17:58) - Njujorker [neregistrovani]

Berni

Inače da se zna da je vlasnik ove staze 1.čovek F1 Berni Eklston i većinski vlasnik staze u Belgiji pa je upravo zbog te činjenice Valensija izbačena iz kalendara.Ova staza ima istoriju ali među vozačima i meni lično bolja je u Valensiji. Inače članak je dobro napisan. SEDI, 5.