Đerona u srpskom rukometu – povratak korenima za povratak u svetski vrh

Zlatnom medaljom na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. godine, Jugoslavija je hrabro zakoračila u sam svetski vrh i postavila jake temelje čuvene jugoslovenske škole rukometa, čiji su igrači u naredne dve decenije apsolutno dominirali ovim sportom.

Kruna te dominacije viđena je tokom 80-ih, kada su naši reprezentativci došli do još jednog Olimpijskog zlata u Los Anđelesu 1984, i svetske titule 1986.

U takvom sistemu, najvažnija je bila baza igrača koji su stasavali u našim klubovima. Metaloplastika je iznedrila Vujovića, Vukovića, Rnića, Isakovića, Portnera i Jovicu Cvetkovića .

Na talasima takvog sistema, tokom 90-ih, srpski treneri bili su među najtraženijima u svetu i svako ko je želeo da razvija rukomet u svojoj zemlji, oslanjao se na stručnjake sa ovih prostora. Imena Branislava Pokrajca i Zorana Tute Živkovića izgovarana su sa prefiksom "jedni od najboljih svih vremena". Trideset godina kasnije, na klupi Srbije sedeće Španac.

"Svaki čovek na svetu će se složiti da je reprezentacija Srbije u rukometu uvek među najboljim svetskim ekipama. Srbija ima zaista mnogo fantastičnih igrača koji igraju u najboljim evropskim ekipama gde imaju izuzetno važne uloge. Tu je i mnogo mladih, talentovanih igrača, što nam daje mogućnost da napravimo nešto veliko. Nadam se da ćemo svi zajedno stvarati snažan tim, gurati jedni druge napred u istom smeru, i da ćemo ostvariti sve zacrtane ciljeve", rekao je za Toni Đerona, selektor rukometne reprezentacije Srbije.

Na talasima čuvenog Jugoslovenskog sistema i naše baze, tokom 90-ih Škrbić, Jovanović, Perić, Peruničić, Milosavljević, Lapčević i ostali zlatni momci našeg ukometa, bili su glavne poluge najvećih evropskih timova, dok su sa reprezentacijom do 2001, osvojili jednu bronzu na Evropskom, i dve bronze na Svetskim prvenstvima.

Ljubitelje rukometa još boli pomalo razočaravajuće, tek četvrto mesto na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000, koje mnogima danas deluje samo kao san.

Odlascima naših trenera i igrača u inostranstvo, Srpski rukomet je slabio – inostrani se naglo razvijao. Interesantno je da do 1995. Španija nije imala nijednu medalju na velikim takmičenjima – Francuska samo dve.

"Ukoliko pogledate najbolje svetske timove, oni se nisu pojavili preko noći. Najvažnija će mi biti saradnja sa srpskim klubovima. Jasno je da danas 90 odsto igrača u reprezentaciji igra u inostranstvu, ali sam siguran da će u timu Srbije 2028. biti 80 ili 90 procenata mladih igrača, koji danas igraju u Srbiji. Neophodna nam je saradnja sa klubovima, jer samo tako će nam svima biti lakše", istakao je prvi stranac koji je seo na klupu "orlova".

Početkom novog milenijuma, rukomet je toliko uznapredovao, mnogi kažu postao je drugi sport – brži, atraktivniji, borbeniji, zanimljiviji. Sport u kojem lepršava igra naših bekova i krila, i harizma naših pivotmena više nisu činili presudan faktor.

Bilo nam je potrebno 11 godina, kako bi smo iznedrili generaciju Momira Ilića, Manojlovića, Vujina I Stanića koja je pred domaćom publikom 2012, postala vicešampion Evrope, pod vođstvom Veselina Vukovića. U tom periodu, Srbija je promenila šest selektora, i svi su imali drugačiju viziju.

"Najpre moramo da znamo sa čime raspolažemo, a potom i da stvorimo ekipu za 2022, nakon toga da zajedno stvaramo tim za 2024, a potom i za 2028. godinu. Naravno da će ciljevi svake od ovih ekipa koju budemo stvarali biti različiti, jer mi moramo imati naše ciljeve – u suprotnom ćemo mi biti ciljevi nekih drugih ekipa. Za mene je u ovom momentu najvažnije da pronađem pravu ekipu, da znam koji će nam igrači biti neophodni za sprovođenje naših planova u naredne dve godine, a potom i da vidim koji je najbolji sistem rada sa igračima koji će doći u reprezentaciju u budućnosti. Dakle, nije mi prioritet samo današnja ekipa, već da postavimo ciljeve i planove za budućnost."

Mnogi ljubitelji rukometa, uz Đeronino ime izgovaraju sramežljivo – spasilac, pogotovo nakon osam razočaravajućih godina, tokom kojih je Srbija propustila dva svetska prvenstva, dok je na Evropskim prvenstvima samo jednom prošla u drugu fazu.

Nesuglasice i previranja kulminirale su ove godine, kada se pozivu selektora Peruničića nisu odazvali najbolji reprezentativci, te je naš tim na Evropskom prvenstvu u januaru pretrpeo sva tri poraza od Belorusije, Crne Gore i Hrvatske. Debakl nacionalnog tima opisuje i činjenica da je Srbija od 2013. promenila čak sedam selektora.

"Mislim da će mi jedna stvar umnogome olakšati posao. Mnogo je španskih trenera koji danas rade u najjačim evropskim ekipama. Svestan sam da mnogi reprezentativci Srbije znaju kakav je njihov stil igre. Srećan sam što u klubu koji treniram u Francuskoj, u Šartru, nastupa Vanja Ilić, a znam i da neke druge igrače iz Srbije treniraju španski treneri. Mislim da je sjajan karakter igrača sa Balkana, igrača iz Srbije, jednostavno volim taj karakter. Moramo samo da se fokusiramo, da ih okupimo i da zajedno krenemo ka istom cilju. Oduvek sam govorio da niko nije važniji od tima. Ni trener, ni najbolji igrač – niko nije veći od tima. Nadam se da će se svi igrači složiti sa mnom i da ćemo zajedno ići napred."

Ove reči samo potvrđuju da nas Toni Đerona vraća korenima, našoj bazi i sistemu rada koji podrazumeva dugoročna igračka i sistemska rešenja, pre svega u razvoju igre tima. Sistemu koji su od nas preuzeli i unaredili Španci i Francuzi.

Četrdesetšestogodišnji španski trener, najveći deo svoje karijere proveo je u Barseloni, gde je bio zadužen za razvoj mlađih igrača.

Po ugledu na fudbalski klub, Barselona je selektorala veliki broj kvalitetnih rukometaša, koji su u nemogućnosti da zaigraju za prvi tim, slati na pozajmice i unapređivali tako druge ekipe u ligi, a potom se vraćali u prvi tim iskusniji i zreliji. Ti igrači danas čine okosnicu evropskih šampiona – Španaca.

"Bio sam 16 godina u Barseloni, dok sam u poslednjih šest godina svog boravka u klubu bio i menadžer svih mlađih kategorija i trenirao sam B tim. U tom trenutku sam imao na raspolaganju igrače poput Gonsala Pereza Vargasa, Rodriga Koralesa, Davida Balagera, Aitora Arinja, Figerasa. Sa svima njima smo radili devet puta nedeljno – pet puta nedeljno od 7.30 ujutru, a potom i poslepodne, kako bi smo napredovali. Za mene je pravo zadovoljstvo što su svi ti igrači danas među najboljima na svetu na svojim pozicijama. Oni jesu bili talentovani rukometaši, ali morali smo da radimo zajedno kao zveri i to se isplatilo. Dakle, važno je da već danas stvaramo tim za 2028. Naravno da će se neki povući u narednih osam godina, ali pojaviće se talentovani igrači i, ukoliko već danas budemo pričali sa trenerima u Srbiji, svi će se složiti da postoji spisak igrača na koje moramo računati. Hajde da radimo sa tim igračima, da im damo dovoljno vremena da se razvijaju, da steknu iskustvo, na nama je da im to omogićimo. Nadam se da će u budućnosti rezultati biti vidljivi."

Toni Đerona se dokazao i kao selektor Tunisa, sa kojim je za samo tri godine postao šampion Afrike, igrao jedno finale Afričkog šampionata i došao do finala Mediteranskih igara 2018. godine. Od 2019, Đerona je i prvi trener francuskog Šartra.

To je trener modernih rukometnih shvatanja, svestan tendencija da se današnja igra najboljih nacionalnih timova bazira na liderstvu. Najbolji primeri su Mikel Hansen u Danskoj, Nikola Karabatić u Francuskoj i Sander Sagosen u Norveškoj.

"Ko je bio najbolji igrač Lige šampiona prethodne godine? Svi znamo da je to Petar Nenadić. To samo potvrđuje da ću raspolagati dobrim i kvalitetnim igračima, i tu ne mislim samo na Nenadića. Tu je i Petar Đorđić, potom i Kukić koji igra u ekipi Benfike sa Đorđićem. Dakle, imamo dobre igrače, dobre ljude pre svega, vrhunske golmane, i zbog toga mislim da svi moramo krenuti istim putem. I moramo da sarađujemo, mislim da će to biti presudno."

U prethodnih 20 godina, naši igrači i selektori najčešće su kritikovani da igraju prespor rukomet, bezidejan, sa konstantnim forsiranje akcija za bekove i nedovoljnom upotrebom krila u igri nacionalnog tima. Đerona je svestan na koga bi nacionalni tim mogao da se ugleda.

"Mislim da je Španija najbolja reprezentacija na svetu u ovom trenutku. Na prethodnom Evropskom prvenstvu su to i dokazali. Iako nemaju u svojim redovima najveća svetska imena, odlični su kao ekipa, složni su i pravo je uživanje gledati ih. To nije došlo preko noći, godinama su napredovali i razvijali se. Đordi Ribera je odradio odličan posao i zaista je prelepo gledati selekciju Španije u ovom trenutku."

Ono što je nekada krasilo Vujovićevu, a potom i Škrbićevu generaciju, bilo je upravo zajedništvo i snaga tima, tako da i ove selektorove reči daju dodatni optimizam svim ljubiteljima rukometa.

Ipak, Srbija neće igrati na narednom Svetskom prvenstvu 2021. u Egiptu, ali nas već u novembru očekuju kvalifikacije za Evropsko prvenstvo u Mađarskoj i Slovačkoj 2022. Srbija se nalazi u kvalifikacionoj grupi sa Francuskom, Belgijom i Grčkom.

"Apsolutno sam siguran da ćemo se plasirati na naredno Evropsko prvenstvo. Sto odsto sam ubeđen. Moramo biti tamo. Srbija to zaslužuje, imamo igrače koji to zaslužuju. Bitna nam je i podrška navijača. Neće samo mečevi sa Francuskom biti teški. Mislim da Francuze možemo da pobedimo na našem terenu, zašto da ne, ali moramo da vodimo računa i o Belgiji, videli smo da je Srbija odigrala izuzetnu utakmicu u Belgiji u prošlim kvalifikacijama i deklasirala ih, ali ovde je bilo nerešeno. Što se Grka tiče, njihova liga napreduje, 2019. su pobedili Severnu Makedoniju i remizirali sa Islandom. Kod kuće su veoma jaki, ali svesni smo da u ovakvoj grupi, mi jednostavno moramo biti na jednoj od prve dve pozicije i to je naš primarni cilj", zaključuje Đerona za RTS.

Na celokupnu priču, treba dodati i podatak da su aktuelni vicešampioni sveta, Norvežani, prvu medalju na velikim takmičenjima osvojili tek 2017.

Naša zemlja ipak ima znatno bogatiju istoriju i dužu tradiciju dobrih rezultata na međunarodnoj sceni. Naša zemlja ima odlične rukometaše.

Decenijama su Španci pokušavali da dostignu Jugoslovene. Danas su španski treneri najtraženiji u svetu. S toga se Srbija uzda u Tonija Đeronu i veruje da nas može vratiti u sam svetski vrh.