U svetu boksa nekako je nezapaženo prošla vest da je prošle godine preminuo bivši svetski šampion u superteškoj kategoriji Tomi Morison. Čovek koji je nosio nadimak Djuk, po uzoru na rođaka Džona Vejna (rodbinske veze sa Džonom Vejnom nikada nisu zvanično potvrđene), umro u 44. godini života od komplikacija izazvanih HIV virusom kojim je bio zaražen. Iako je bio prilično dobar bokser, Tomija Morisona mnogi pamte po ulozi Rokijevog učenika i negativca u petom nastavku filma "Roki", gde je glumio zajedno sa Silvesterom Staloneom.

Tomi Morison će ostati upamćen kao „velika bela nada“ američkog boksa, čovek koji je na svom vrhuncu pobedio i Džordža Formena (nakon što se ovaj vratio iz penzije), ali i čovek koji je platio skupu cenu poročnom životu koji je vodio. Život i karijera ovog boksera u nekim trenucima zaista su podesećali na holivudski film, na žalost sa nesrećnim krajem.

Tomi Morison rođen je u Arkanzasu 1969. godine, ali je veći deo života proveo u Oklahomi. Odrastao je u nefunkcionalnoj porodici. U svojoj mladosti majka je jedva izbegla optužbu za ubistvo, dok je stariji brat služio 15-godišnju kaznu zbog silovanja. Ipak, najveći problem imao je sa ocem alkoholičarom koji je često tukao majku i njega. Kako je sam priznao u jednom neformalnom razgovoru sa novinarem, majka mu je finansirala prvu tetovažu, dok je otac najzaslužniji za prvo seksualno iskustvo, kada ga je kao 14-godišnjaka odveo u striptiz klub.

Zanimljivo je da su upravo roditelji inspirisali Tomija da se bavi boksom, a za to je imao prave „gene“ imajući u vidu da su mu stariji brat i dvojica ujaka bokseri. Tomi je počeo da trenira sa deset godina, dok se već sa 13 godina, koristeći lažnu ličnu kartu, prijavio se za „Toughman Contest“, takmičenje koje daje šansu amaterskim bokserima da se okušaju u ringu (na takmičenju je inače bilo zabranjeno učešće boksera mlađih od 21 godine). U jednom intervjuu za Njujork tajms Morison je naveo da je na takmičenju izgubio samo jednu borbu.

Kao 19-godišnjak Morison, tada već bio amaterski bokser sa velikim brojem borbi iza sebe, osvojio je regionalnu titulu u superteškoj kategoriji „Zlatnu rukavicu Kanzas Sitija“. Učestvovao je i u nacionalnim kvalifikacijama za Olimpijske igre u Seulu 1988. godine. U direktnom okršaju sa Rejom Merserom, Morison je izgubio odlukom sudija i ostao uskraćen za učešće na Olimpijskim igrama. Kao amaterski bokser Morison je imao vliki broj mečeva od kojih je 315 dobio nokautom.

Već tada je važio za jakog udarača sa razarajućim levim krošeom pred kojim je blistava karijera. Početak profesionalne karijere takođe je bio silovit. Od kada je u novambru 1988. godine prešao u profesionalce Morison je na 21 meču imao 17 pobeda nokautom. Deo američke javnosti i dalje rasno podeljene u Morisonu je videla „veliku belu nadu“ američkog boksa, čoveka koji će prekinuti dominaciju tamnoputih šampoiona.

Sa visinom od 188 centimetara, dugom plavom kosom i više od 100 kilograma mišića, Morison je kao mlada bokserska zvezda u usponu brzo privukao i pažnju Holivuda. Silvester Stalone koji je 1989. godine pripremao peti nastavak filma "Roki", u Morisonu je video savršenog negativca. Mnogi smatraju da je Stalone scenario i ulogu Tomija "Mašinke" (Tommy 'Machine' Gunn) pisao baš za Morisona. Mladi bokser je pročitao scenario u kojem je glumio Rokijevog učenika koji se kasnije okreće protiv svog učitelja. Snimanje je počelo 1990. godine, Morison je napravio šestomesečnu pauzu od ringa i bacio se na snimanje. Ostalo je istorija.

Ubrzo nakon povratka među konopce, sada već zvezda u ringu i van njega, Tomi Morison je dobio šansu da se okiti šampionskim pojasom u superteškoj kategoriji. U oktobru 1991. godine u ringu ga je čekao stari protivnik Rej Merser, koji je Morisonu već prekinuo san o odlasku na Olimpijske igre tri godine ranije. Pokazalo je da je Merser ponovo koban za Morisona. U petoj rundi Merser je prvo potresao protivnika, a onda je serijom razarajućih udaraca bacio Morisona na patos. I danas se ovaj nokaut smatra jednim od najbrutalnijih u poslednjoj deceniji 20. veka. Činilo se da se snovi mnogih o „velikoj beloj nadi“ nikada neće ispuniti. Morison je u svom 28. profesionalnom meču doživeo prvi poraz.

Ipak, Morison je dobio drugu šansu dve godine kasnije, kada ga je u borbi za šampiona verzije WBO čekao Džordž Formen. Iako se vratio iz penzije, Formen je iskoristio prazninu koja se napravila odlaskom Tajsona u zatvor i nešto slabije konkurencije u superteškoj kategoriji, da u poznim godinama opet postane šampion. Publika se spremala da gleda atraktivan meč dvojice strašnih udarača, starog šampiona i mladog lava.

Sam Morison je pred meč rekao: „Ako ne pobedim, ljudi će me staviti u isti koš sa Bobikom, Kverijem i Kunijem (takođe smatrani „belim nadama“). Kao beli bokser dvostruko više si pod udarom kritike i moraš više da se dokazuješ nego tamnoputi ili hispano borci“.

Morison se dokazao, protiv Formena nije srljao, prednost je gradio iz runde u rundu da bi na kraju pobedio odlukom sudija. Publika je ostala uskraćena za nokaut, ali Morison se dokopao titule u superteškoj kategoriji.

Na žalost nije dugo uživao u ulozi šampiona. Šampionski pojas je odbranio samo jednom, protiv Tima Tomašeka, da bi već naredni meč, sa tada još anonimnim Majklom Bentom neočekivano izgubio nokautom u prvoj rundi. Neočekivani poraz u meču koji je trebalo da bude zagrevanje za sudar sa Lenoksom Luisom ostavio je Morisona bez osam miliona dolara koje je trebalo da dobije da bi branio pojas protiv britanskog boksera.

Već tada se pričalo o Morisonovom promiskuitetnom životu, gde je počeo da u stvarnom životu ostvaruje ulogu mladog boksera kojeg je slava udarila u glavu, koju je tumačio u petom delu "Rokija". Njegov dugogodišnji trener Tom Virdžets je jednom prilikom prokomentarisao da je Morison pravi „magnet za prostitutke“. Zanimljivo je da je u jednom trenutku bio u braku sa dve žene istovremeno, dok je novac nemilice trošio. Takav način života Morisonu će doći glave tri godine kasnije.

Popularni Djuk je još jednom došao do titule, ovoga puta u IBC verziji, kada je 1995. godine pobedio Donovana „Rejzor“ Radoka. Ipak, već u narednom meču ga je sačekao Lenoks Luis koji mu je nokautom u šestoj rundi oduzeo titulu. I pored poraza Luis je imao samo reči hvale za Morisona, posebno za njegovu razarajuću levicu, rekavši da je jedan od najboljih udarača protiv kojeg je boksovao.

To je ujedno bila i poslednja Morisonova velika borba u ringu. Kada je u februaru 1996. godine spremao narednu borbu protiv Artura Vedersa, nakon rutinskog lekarskog pregleda i analize krvi, Sportska komisija Nevade ustanovila je da je Mirison zaražen HIV-om. Kada je i drugi test bio pozitivan Morison je izašao pred novinare i rekao da se više nikada neće boriti u ringu, a za bolest je krivio „promiskuitetan i neobuzdan stil života“. Za tada 27-godišnjeg boksera počinje druga borba, van ringa.

Nakon strašnih vesti Morisonu se prvi našao Medžih Džonson, koji je nekoliko godina ranije šokirao svet priznanjem da je zaražen HIV-om.- On je hrabrio Morisona i savetovao ga da po svaku cenu sluša savete lekara. Za razliku od Medžika, koji i dalje odoleva virusu, Morison je vodio neku svoju bitku protiv bolesti, nikada se do kraja ne mireći sa činjenicom da je zaista zaražen. Iako je rekao da više neće da se bori,Morison je ipak upisao još jednu borbu pre penzije, protiv Majkla Roda, ali meč je održan u Japanu, dok je novac išao u humanitarne svrhe.

Posle početnog šoka, Morison se kasnije na bizaran način nosio sa bolešću. Popularnost i slava koju je godinama gradio, za kratko vreme se urušila. Nekadašnji šampion je brzo zaboravljen i ostavljen da se sam suoči sa drastičnim promenama u životu. U tome se nije baš najbolje snašao.

Prema sopstvenom priznanju čak i kada je ustavnoljeno da je zaražen HIV-om, Morison je nastavljao da upražnjava nezaštićen seks. Jednom prilikom je rekao da se na taj način ne prenosi virus, već samo u slučaju ako nezaštićen seks upražnjavaju pripadnici gej populacije, što je Božja kazna. Nije to bila jedina bizarnost i kontroverza u burnom životu koji je vodio.

Početkom 2000. godine služio je zatvorsku kaznu zbog posedovanja droge i oružja, više puta je hapšen zbog vožnje u alkoholisanom stanju i drugih prekršaja.

U to vreme Morison je započeo i „novu stranicu“ u svom životu, kada je tvrdio da on uopšte nema sidu i da su testovi iz 1996. godine lažni. Objašnjavao je da je na tom testiranju pozitivan bio na antitela koja se javljaju u slučaju pojave virusa, ali ne i na sam virus. U medijskim nastupima objašnjavao je da je žrtva zavere ljubomornih kolega i korupmiranih menadžera i da je zbog toga ostao bez višemilionskih ugovora. Ostala je upamćena njegova rečenica kada je rekao: „Više verujem advokatima nego doktorima“.

Smatrajući da je sve što se dešava zavera protiv njega, neretko je tvrdio da virus HIV-a uopšte i ne postoji i da je to izmišljotina doktora. Mnogi su se već tada brinuli za njegovo mentalno zdravlje, posebno kada se krajem 1999. godine spremao za smak sveta koji će uslediti na prelasku u novi milenijum, ili kada je tvrdio da poseduje moć teleportacije.

Zanimljivo je da je u svom poricanju bolesti našao je novu snagu da ponovo trenira, najavivši povratak na ring. Čak je pokazivao rezultate testova u kojima se nisu našli tragovi virusa u njegovoj krvi, izlazeći sa različitim pričama, da je izlečen, ili da nikada nije ni bolovao od side. Za svoje stavove dobijao je i podršku fanova koji su žarko želeli da vide povratak velikog šampiona.

Morison je  uspeo na kratko da se vrati u ring. U januaru 2007. godine, nakon 11 godina pauze, Morisonovi rezultati analize krvi bili su negativni na prisustvo HIV-a, tako da je nakon lekarskog pregleda dobio ponovo dozvolu da se bori. Već narednog meseca Morison je pobedio Džona Kastla i tako zaista doveo u sumnju rnjzultate testiranja iz 1996. godine. Međutim njegov bivši agent Rendi Lang obratio se javnosti rekavši da je Morison zamenio uzorke krvi, na šta je bokser odgovorio da mu se Lang sveti zbog toga što ga je otpustio kada je ustanovio da nije pravi advokat.

U bizarnom spletu okolnosti, Morison je uporno tvrdio da nema AIDS, uspeo je da privuče i neke stručnjake da stanu na njegovu stranu. Eksperti za ovu bolest ukazivali su na to da Morison nikako nije mogao biti izlečen od HIV-a, već je jedino logično objašnjenje da su rezultati testova 1996. godine zaista bili netačni. U međuvremenu Morison je početkom 2008. godine uspeo da u Meksiku pobedi američkog boksera Meta Vejšara.

Poslednji put Morison je u ring ušao 2009. godine kada je u Vajomingu, suprotno preporukama medicinskih stručnjaka, učestvovao u egzibicionom meču, mešavini boksa i kik-boksa, protiv Korija Vilijamsa. Onda se ponovo izgubio iz bokserskog sveta, dospevajući u medije samo kada je negirao postojanje virusa HIV.

Poslednji pokušaj povratka na ring Morison je imao 2011. godine, međutim to je propalo kada je u Kvebeku odbio da testira krv pod nadzorom stručnjaka. Već naredne godine Morisonovo stanje se pogoršava. I pored toga, on je uporno verovao da ne boluje od side, u čemu ga je podržavala njegova tadašnja žena Triš koja je tvrdila da su doktori napravili grešku i da njen suprug ima neurološko oboljenje „Gijen-Bareov sindrom“.

Međutim, 2013. godine Morison završio u bolnici u Nebraski, gde je prema rečima doktora brojao poslednje dane. Novinarka američke televizijske stanice I-Es-Pi-En Elizabet Meril, koja je u kući Morisona čekala poslednji poziv iz bolnice, dobila je od Tomijeve majke Dajane potvrdu da je njen sin sve vreme bolovao od side, iako se borio da dokaže suprotno.

Tomi Morison je preminuo 1. septembra 2013. godine u 44. godini života u bolnici u Nebraski. U profesionalnoj karijeri ostvario je 48 pobeda (42 nokautom), tri poraza i jedan remi.

Neki će ga pamtiti kao još jednu „veliku belu nadu“ američkog boksa koja nikada nije ispunila očekivanja. Za druge će zaista ostati šampion i čovek koji je platio cenu sopstvenim hirovima. Svi će pamtiti njegov nadimak Djuk i tvrdnju da je rođak Džona Vejna. Holivud će ga pamtiti kao savršenog negativca. Boks ga sigurno nikada neće zaboraviti.