Maroko – najveća pljačka u istoriji fudbala

Najveća pljačka banke u istoriji i pritom još navijate za ”pljačkaše”. To je radnja serije ”Kasa di Papel”. ”Pljačkaši” u seriji nemaju šta da izgube i zato su spremni na sve. Maroko ima fudbalere koji igraju u Čelsiju, Pari sen Žermenu, Bajernu, Sevilji, Vest Hemu; dakle to su odlični igrači ali ne za polufinale Svetskog prvenstva. Sve dok Valid Regragi od njih nije napravio disciplinovanu družinu poput ekipe savršenih pljačkaša u megapopularnoj španskoj seriji. Afričke reprezentacije poznate su po nedisciplini; Maroko je u Kataru najdisciplinovanija ekipa na Prvenstvu. 

Jer, kako drugačije objasniti čudo da jedna afrička reprezentacija igra sa četiri od pet najboljih evropskih reprezentacija na Svetskom prvenstvu i pritom ni od jedne ne primi gol. Španija nije uspela da im da gol čak ni iz tri penala.

Maroko je zato prva afrička reprezentacija u polufinalu; Maroko je prva arapska reprezentacija u polufinalu Svetskog prevenstva.

Jer, Svetsko prvenstvo je počelo tako što je su ispod najmodernijeg šatora na planeti, na Stadionu Al Bajt, na otvaranju Svetskog prvenstva u fudbalu jedan pored drugog sedeli katarski emir šeik Tamin bin Hamad el Tani, saudijski princ Muhamed bin Salman i egipatski predsednik Abdel Fataj el Sisi.

Muhamed Abutrika, Egipćanin koji je svojim igrama za katarske klubove zaradio nadimak „Maradona Bliskog Istoka" tih dana je objašnjavao da Katar sigurno neće promeniti svoja pravila i način života zbog mesec dana fudbala. 

Kao i u Srbiji i verovatno drugde u svetu najveći broj ljudi posle svoje zemlje u fudbalu navijaju za Brazil ili Argentinu. Tako je i u Kataru. Ali kad su trećeg dana Prvenstva svi počeli da navijaju za Saudijsku Arabiju protiv Argentine tu se nije mogla videti samo želja da fudbalski David pobedi Golijata već nešto mnogo više. Nešto u šta ćemo se uveriti istog dana na utakmici: Tunis - Danska kada smo imali utisak da se utakmica igra u Tunisu a ne u Dohi.

U najbogatijoj arapskoj zemlji, na prelazu iz jeseni u zimu Arapi su počeli da sanjaju arapsko fudbalsko proleće.

„Nastavite da sanjate, nastavite da se molite", izjavio je marokanski selektor Regragi kad je san postao stvarnost i Maroko ušao u polufinale Svetskog prvenstva. Koliko je samo u glavi ovog marokanskog navoijača u zelenom dresu Maroka trajalo onih osam minuta nadoknade na „El Tumama" stadionu u Dohi? Koliko mu je puta srce preskočilo, koliko je puta on poskočio dok nije čuo poslednji zvižduk argentinskog sudije. I kakva ga je samo sreća obuzela! Njega i još bar 35 od 45 hiljada ljudi koji su na stadionu navijali za Maroko.

Zbog Maroka Katar je promenio svoje mirno lice. Kad igra Maroko metro se trese, kad igra Maroko policija na konjima mora da sprečava stampedo navijača koji bi sa ili najčešće bez ulaznice da se dokopaju stadiona. Prvi put pred utakmicu Maroka i Španije videli smo ozbiljno naoružane poilicajce na konjima koji zaustavljaju horde navijača; sada pred Portugal su postavljali i zaštitne ograde. U večeri kad su Englezi ispali prosečan naviojač sa Balkana bi mogao da kaže: It is coming home. Ako mu je ovde u Kataru nedostajalo malo gužve, tenzije i sukoba sa policijom pre ili posle utakmice.

A kad smo zahvaljujući iskustvu sa naših terena ali i visini i snazi ušli na stadion „El Tumama" samo je falilo da nas dočeka transparent : Dobrodošli u Kazablanku! Ili Marakeš.

Sve je bilo u znaku Maroka. Neupućeni gledalac s obzirom na iste nacionalne boje i Portugala i Maroka bi naivno pomislio da su navijači ravnomerno raspoređeni ali samo do početka utakmice kada svaki kontakt sa loptom Portugalaca izazove zvužduke skoro celog stadiona a svaki dobar pas Marokanaca pesmu i euforiju. Očigledno da su, inače beznadežno zavađeni arapski narodi, pronašli su bar na izvesno vreme tačke ujedinjenja. Spojio ih je fudbal i navijanje za Maroko. Palestinci, Katarani, Saudijci, Marokanci, Egipćani i svi ostali Arapi su zdušno navijali za Maroko i protiv Portugala, još jedne reprezentacije sa zapada Evrope.

Još jedan zajednički imenitelj svih Arapa u Kataru bila je Palestina, čije su zastave još jednom okačili po tribinama stadiona, uzvikujući "Sloboda Palestini" - slogan koji decenijama predstavlja deo političkog dekora u nastupima arapskih vladara i političara.

„Oči su mi pune suza voljena Palestino, Dok Arapi spavaju najlepša među zemljama se bori, Neka te Bog čuva", reči su koju su na El Tumami pevali ne samo Marokanci.

Za neverovatnu borbu igrača Maroka koji jednostavno ne mogu da prime gol zaslužan je i jedan čovek sa naših prostora. Vahid Halilhodžić zapravo je originalno trebalo da igra„genijalnog Profesora" ali u životu i fudbalu za razliku od serija i filmova ljudi ne pristaju na sve što se od njih traži. Marokancima je ipak bio draži njihov tažin od jagnjetine iz Jablanice iako i saundtrek serije, pesma italijanskih partizana koju je proslavio jedan film Hajrudina Krvavca, mnogo bolje ide uz Vahu nego Regragija.

Ali sve to više nije bitno. "Inšalah, idemo u finale", vikali su Arapi u euforiji ispred stadiona El Tumama, dok su mahali zastavama slaveći veliku pobedu. Sa platoa ispred stadiona, slavlje se prelilo na ulice Dohe i dalje, sve do Maroka, Somalije, Omana, Libije i Pojasa Gaze. I u evropskim gradovima Marokanci ove noći prave haos.

Ne dozvoljavaju jačima od sebe da igraju fudbal. Ne dozvoljavaju im da im daju gol. Pobeđuju ih njihovim oružjem. Slave najveću pljačku u istoriji fudbala.