Sva moja Svetska prvenstva, od Meksika do Dohe: Jednom u životu, drugi put

„Nikako nemojte vozom do Johanesburga, nije bezbedno", govorila nam je, na skromnom doručku u velikoj kući gazdarica apartmana na obodu Port Elizabeta, milionskog grada na Indijskom okeanu. Imali smo sreće da je to čula Joli, koja je prethodne večeri stigla iz rodnog „Džoburga" pa smo tog jutra u „Halak gest hausu" dobili najboljeg mogućeg vodiča kroz zanimljivu i izazovnu Južnu Afriku.

Joli se štrecnula kad smo joj preveli ime grada iz kojeg dolazimo. „Beli grad, šta to znači? Da ljudi crne boje kože ne smeju da dođu?" Aparthejd je i te 2010. bio tema broj 1 u Južnoj Africi a Svetsko prvenstvo u fudbalu i simbolično je trebalo svetu da predstavi jednu, drugačiju, bolju Južnu Afriku.

Na sam jug ove fascinantne zemlje Joli je doputovala iz rodnog Johanesburga samo da bi gledala utakmicu Nemačka Srbija. Toliko je teško bilo pronaći kartu za utakmice u Johanesburgu i Pretoriji da je Joli prešla 900 km da bi odgledala utakmicu Svetskog prvenstva. Dvojica Srba prešla su 10 puta više, skoro devet hiljada kilometara da ostvare san i uživo gledaju Svetsko prvenstvo u fudbalu.

„Jednom u životu" - Once in a life time - bio je slogan tog Svetskog prvenstva i zaista sve je delovalo da je samo tada i nikada više. Čak i rezultat te utakmice na stadionu u Port Elizabetu. Srbija-Nemačka 1:0. Milan Jovanović dao je gol i proslavljajući ga skočio u kanal. Dugo je srpskom fudbalu trebalo da se iz tog kanala izvuče.

„Srbin na dvoru viljuškom boc, a Švabo rukama, usta ga jebem" - replika iz kultnog filma bila je na jednom od duhovitijih transparenata među našim navijačima. I sve je na tom meču bilo kako obično nije bivalo kad fudbal igraju Srbi i Nemci.

Nemci su igrali bolje, Srbi su pobedili. Ali, verovali smo da je Afrika mesto gde se iz temelja menjaju stvari. Za 13 dana boravka tamo shvatili smo da to i nije baš tako.

Iz Port Elizabeta autobusom smo krenuli za Johanesburg; nas dvojica bili smo jedini putnici bele boje kože u najboljem afričkom „grejhaund" autobusu. Vozili smo se celu noć do „Džoburga"; 12 sati po redu vožnje i još bar dva sata zbog zamene gume negde usred noći u afričkoj divljini. A onda još četiri sata iz Johanesburga do Nelspruita. 

Australija u Africi

U Nelspruitu smo igrali sa Australijom. To je grad blizu granice sa Mozambikom. Neki od naših novih prijatelja savetovali su nam da obavezno odemo u Mozambik jer su tamo najlepše žene u Africi a nama je, naravno ključni cilj bio Kruger, najveći nacionalni park u Africi. Zapravo, safari nam je postao ključni cilj nakon što smo u Nelspruitu izgubili od Australije i ispali sa Svetskog prvenstva.

Bilo je to užasno veče; Australija nije imala nikakve šanse za prolaz dalje, nama je trebala pobeda. Srbija je igrala odlično prvo poluvreme, još mi je u glavi onaj promašaj Krasića. A onda je sve stalo kada je Kejhil sa 30 metara pogodio za vođstvo Australije. Kakav je to šok bio. Ušli smo u poslednjih pet dana u Južnoj Africi i shvatili smo da će stvari, ipak, vrlo sporo da se menjaju. Uključujući i fudbal i naš mentalitet u ovom sportu.

Sreća u sportskoj nesreći je bila ta što nismo morali da smišljamo kako stići i gde odsesti u 800 kilometara udaljenom Blumfontejnu, već smo mogli da se posvetimo najboljem što Afrika ima. A to je Kruger. Bili smo smešteni u lodževima, praktično u samom parku. Nismo ispunili cilj da na safariju vidimo svih „velikih pet" divljih životinja - lava, slona, nosoroga, bizona i leoparda - ali jesmo da u povratku od restorana do kuće ne sretnemo ni jednu od tih pet a ni nilskog konja koji od svih životinja ubije najviše ljudi u Africi.

To „moje" Svetsko prvenstvo, na kraju je osvojila Španija; ja sam finalni meč gledao u Beogradu a prvi meč budućeg svetskog prvaka sam dočekao u Švajcarskoj; preko Ciriha smo leteli za Johanesburg, bilo je dovoljno vremena da sa aerodroma odemo do grada i banemo na neočekivano slavlje koje je nastalo posle pobede Švajcarske nad Španijom 1:0. Sve je počelo kako nije očekivao. Tako je i na našem putu „jednom u životu" bilo neočekivano i drugačije nego što smo mislili da će da bude kad smo Svetsko prvenstvo gledali od kuće. 

Mundijalske slike

Moje prvo sećanje na bilo koju sliku na televiziji je Svetsko prvenstvo u Meksiku. To je nešto prvo što pamtim da sam gledao a zbog Huga Sančeza koji je pravio salto nakon postignutog gola navijao sam za reprezentaciju Meksika. Hugo Sančez jedan je od mojih prvih fudbalskih junaka i ključnih razloga zbog kojeg sam zavoleo Svetska prvenstva.

Ne sećam se ovog simpatičnog Meksikanca koji se nekada bavio gimnastikom u crveno belom dresu Atletika ali ga pamtim kada je manje od godinu dana nakon tog Svetskog prvenstva u belom dresu Reala iz Madrida, u Beogradu dao dva gola Crvenoj zvezdi. Ali je Zvezda pobedila 4:2.

Prvo Svetsko prvenstvo koje sam, zaista gledao tako je bilo ono u Italiji. I počelo je spektakularno; na otvaranju Kamerun i Argentina. Otac me je naučio da i u atletici a pogotovo u fudbalu gde su autsajderi, uvek navijam za afričke predstavnike. Isključili su Kameruncima dva igrača ali su golom Omana Bijika pobedili i napravili jednu od većih senzacija u istoriji mundijala pobedivši svetskog prvaka. Najbolji igrač Kameruna tada bio je Rože Mila; zapravo on je trebalo da se preziva Miler ali je neko u ovoj bivšoj nemačkoj koloniji pogrešno upisao prezime.

Mila je, inače, bio najbolji kamerunski fudbaler i već se bio oprostio od fudbala, ali ga je uoči Svetskog prvenstva u Italiji pozvao kamerunski predsednik i ubedio ga da se reaktivira. Mila je tako totalno fizički nespreman došao prvo na pripreme u Vrnjačku banju a posle, tek nešto spremniji, na Svetsko prvenstvo u Italiju gde je Kamerun bio hit prvenstva.

Mili se uspeh ponovo osladio pa ne samo da je nastavio da igra fudbal nakon ovog Svetskog prvenstva nego je igrao i na Mundijalu u Americi četiri godine kasnije i sa 42 godine uspeo je čak i da postigne gol.

To moje prvo Svetsko prvenstvo, u Italiji 1990, osvojila je Nemačka, koja je u grupi pobedila Jugoslaviju. Ja se sećam naslova u „Tempu" „Bravo, Joziću", jer je ovaj Sarajlija koji je igrao za Ćezenu bio naš najbolji strelac u grupnoj fazi. A bio je odbrambeni igrač. Onda je usledila osmina finala protiv Španije, Verona i dan kad se nacija zaljubila u Dragana Stojkovića. Ili sve nacije koje su tada činile Jugoslaviju.

Činilo se da tada možemo sve pa i da pobedimo Argentinu sa Maradonom u četvrtfinalu. Uostalom, to je uradio Kamerun u grupi sa devet igrača. Možemo i mi sa deset. Nadali smo se tome kada je zbog udaranja Maradone isključen Refik Šabanadžović. Ali su snovi ostali na prečki. Koju je pogodio Dragan Stojković. Ili pre toga u stopostotnoj šansi koju je promašio Dejan Savićević.

Da je pogodio gol a ne tu prečku, Piksi bi 1990. bio ono što je bio Luka Modrić 2018. godine. Ali nije imao sreće. Ni na toj četvrtfinalnoj utakmici, u Firenci, baš kao ni posle, u Olimpiku iz Marseja i „njegovoj" Veroni. Njegov „Real" tek kasnije postala je Nagoja. 

Šta će Katar doneti?

Zapravo, imao je Dragan Stojković odličnu karijeru; osvojio je olimpijsku medalju, igrao na dva evropska prvenstva, bio kapiten reprezentacije Jugoslavije i na Svetskom prvenstvu 1998, kada je Komljenović bio Jozić iz 1990. a Mijatović Piksi, pa je kao najbolji igrač pogodio prečku iz penala protiv Holandije; igrao je u finalu Kupa šampiona, u Japanu je umalo ustoličen u fudbalskog cara. Ali mi, njegovi navijači, mislimo da je sve to malo. S obzirom na to koliko je mogao.

Karma je u sportu pravilo; Srbija se nada da bi se Stojkoviću kao selektoru moglo vratiti ono što mu se nije dalo kao fudbaleru. Jednako je samouveren, kao pre 32 godine. Kako da ne bude? Ima odličan tim, ima igrače koji mogu mnogo. Ima tešku grupu ali i povoljan raspored ako se prođe grupa. Osmina finala sa Urugvajem, Portugalom, Južnom Korejom ili Ganom? Potencijalno četvrtfinale sa Belgijom, Hrvatskom, Španijom ili Nemačkom?

Katar je dokaz da su čuda moguća. Da sve može. Zemlja koja je nastala pre 50 godina i koja bi, da gas i nafta nisu prokuvljali ispod zemlje, danas bila siromašnija od Albanije. A trenutno je po glavi stanovnika najbogatija zemlja na svetu.

Ta zemlja u svoj glavni grad pozvala je sve. I obećala da može. Da organizuje ono što niko nije pre nje. Osam stadiona su povezani metroom i tramvajima, a ni stadioni, ni metro, ni tramvaji nisu postojali pre ovog takmičenja. Sve je novo i sve tek počinje da radi. 

Radnici iz celog sveta odavno su tu; stižu navijači iz 32 zemlje. I još mnogo onih čije zemlje ne učestvuju. Stotine hiljada ljudi. Ako bude onako kako se Katar nada, biće ovo najluđa i najduža žurka na svetu. Ako stvari izmaknu kontroli, a toliki broj ljudi na malom prostoru biće suviše teško kontrolisati, čak i bez alkohola, nastaće potpuni haos.

„Once in a life time". Drugi put.