Читај ми!

Јединствене по много чему, Игре у Токију – између дужности и страха од ковида

Олимпијске игре у Токију, захваљујући добрим превентивним мерама, имале су готово занемарљив директан утицај на епидемијску ситуацију у Јапану, због чега се намеће питање да ли су оне могле бити организоване тако да гледаоцима и учесницима пруже више задовољства и радости.

Месецима, ако не и више од годину дана, од момента када су у другој половини марта 2020. године померене летње Олимпијске игре у Токију, мастило је проливано о епидемијској ситуацији у Јапану и о томе да ли ће и на који начин бити одржан највећи спортски догађај на планети.

Одлука да се не дозволи долазак страних навијача несумњиво је била исправна, поготову у светлу чињенице да је вакцинација у Земљи излазећег сунца, као и другде широм света, каснила, а да се глобусом истовремено ширио врло заразни британски сој новог коронавируса.

Али да ли је Oлимпијада заиста морала да прође и без домаће публике, са сабласно пустим трибинама, у необичној и на моменте језивој тишини, сa ретким (и привилегованим) новинарима, који су се, скупа с нешто спортских функционера и атлета жељних да подрже колеге, "мотали" по празним ходницима борилишта?

У атмосфери која се не може назвати ни позоришном, јер, мада су се гласови с терена чули као са драмске позорнице, није било бучних салви аплауза и овација публике.

Судбоносна одлука

У тренутку када су јапанска влада и организатори донели бесповратни суд о томе да у потпуности искључе гледаоце, у тој земљи, чија је популација близу 126 милиона, дневно је бележено само око три хиљаде новозаражених. 

Истина је, међутим, и то да далекоисточна царевина има изразито мали број болничких лежајева у интезивној нези у односу на друге високоразвијене земље, као и то да није поседовала сопствену вакцину, те да није успела да прибави довољно страних да имунизује становништво до потребног нивоа пре почетка Oлимпијаде. Ваља поменути и да је управо у то време у земљи почео да се јавља и опасни индијски сој вируса. 

Ипак, од епидемијског је можда било теже политичко бреме.

Владајућа коалиција Либерално-демократске партије и странке Комеито, месецима је трпела притиске медицинске струке и анксиозног бирачког тела, које се у истраживањима јавног мњења великом већином изјашњавало за поновно одлагање или потпуно одустајање од игара, док су избори за национални парламент, од којих зависи и ко ће формирати владу, близу. (Очекује се да ће они бити одржани најкасније у октобру.)

Шеф организационог комитета Сеико Хашимото искрено је изјавила да је присуство публике морало бити забрањено како би (уплашени, незадовољни) народ прихватио одржавање игара.

И тако је исписана историја. Токијске су једине Олимпијске игре у историји без присуства обичних грађана. Оне су и једине које су биле одложене.

Изграђене су куле и градови, уложено директно и индиректно преко 23 милијарде долара, претрпљен губитак од око две-три милијарде због померања термина одржавања за годину дана и бачено још између милијарду и две због повраћаја новца за продате карте, отказивања пропратних догађаја и изостанка потрошње у угоститељским и продајним објектима око борилишта.

У страху су велике очи

Епидемијски подаци говоре да је изравни импакт Олимпијских игара, нарочито странаца од којих се у Земљи излазећег сунца пуно страховало, када је у питању ширење новог коронавируса био више него минималан.

У пет и по недеља пред и током трајања олимпијског турнира спроведено је око 620.000 тестова којима је откривено само 458 заражених и то међу око 100.000 такмичара, тренера, спортских функционера, новинара, волонтера и административних радника (од којих је нешто мање од 43.000 пристигло из иностранства).

Већина тих носилаца вируса били су домаћи службеници и волонтери. Само 29 од преко 11.000 спортиста је било заражено, а број оних међу њима који су због тога били присиљени да одустану од такмичења био је још мањи – свега 19.

Када се све то узме у обзир, силне спекулације и узбуђење у вези евентуалног отказивања Олимпијских игара у Токију сада изгледају као класични случај "много буке ни око чега", који подсећа на фамозни компјутерски проблем "Y2К" с краја прошлог века, за који се страховало да ће паралисати светску економију, а који је био успешно решен.

Наравно, немогуће је, и била би лаж, негирати или минимализовати опасност која прети од новог коронавируса, јер су ти изузетни резултати у обуздавању епидемије међу такмичарима и особљем у Токију остварени захваљујући предузетим превентивним мерама.

Од њих, најбитније су биле често тестирање и одвајање спортиста и страних новинара од јапанског становништва кроз двонедељну забрану коришћења јавног превоза и кретања ван релације олимпијско село – борилиште за спортисте и тренере, односно, хотел - медија центар – борилиште за новинаре. 

Јасно је и да је дневни број новозаражених у Јапану скочио током самог трајања Олимпијаде, са нешто више од две хиљаде на преко пет хиљада у Токију, и са око четири-пет на близу 16.000 у целој земљи.

Иако се то, очигледно, није десило због доласка већег броја странаца, делимично је оправдан аргумент да се становништво опустило због олимпијаде, славећи успехе домаћих спортиста и користећи празнике уведене поводом отварања и затварања игара за изласке и забаву.

Жал у срцу

Међутим, мада треба бити захвалан да су игре уопште одржане, код многих учесника, новинара и спонзора у устима је остао горки укус – утисак да су мере биле престроге, да је с мало више труда и жеље могло да се, уз одржавање неопходне дистанце, омогући присуство одређеног контингента публике бар на такмичењима која се одржавају под отвореним небом, као што су, рецимо, фудбал, рагби или атлетика.

Жал је нарочито велика међу обичним јапанским становништвом, посебно грађанима Токија, јер они схватају да је одржавање олимпијских игара у сопственој земљи, нарочито у свом граду, нешто што се може десити само једном у животу, или бар само једном у младости.

Поготово што су јапански спортисти освојили убедљиво највећи број медаља у историји своје земље, чак 58, у поређењу са тридесет до четрдесет на претходним за њих успешним олимпијским турнирима.

Из тога се, наравно, види да су се јапански такмичари с посебним жаром припремали за домаћу Олимпијаду и, наравно, поседовали предност у смислу да су били окружени својим породицама и пријатељима и на располагању имали медицинску опрему и спортско-научну инфраструктуру потребну за добар тренинг и опоравак током трајања игара. 

Но, у срцу просечног становника Земље излазећег сунца остаје немир, а у глави шкакљиво питање: колики је успех могао бити постигнут, колико је четвртих и петих места могло бити преточено у медаље да је на трибинама било бар нешто јапанских навијача?

Мада су се у месецима, па и недељама пред почетак Олимпијаде изјашњавали против ње, када је почела, јапански грађани су похрлили да ухвате макар делић догађања – тражили су места дуж стаза бициклистичких трка и трасе маратона, тискали се на железничким стајалиштима и надвожњацима с којих се могло вирити у борилишта, окупљали око националног стадиона како би бар видели ватромет изнад њега током церемонија отварања и затварања.

Било је и оних који су резервисали хотел уз стазу маратона како би, неометани од редара који су опомињали гледаоце да се не окупљају, с прозора могли да осмотре вероватно најтежу олимпијску битку. 

Они су са сетом, па и индигнацијом, новинарима изјављивали да је све могло бити другачије да влада није била инертна и да је омогућила вакцинисање већег дела становништва на време, те с уверењем говорили да су свесни ризика које носи окупљање, али да ипак желе да присуствују непоновљивом догађају какав је Олимпијада.

Опуштање које нема везе само с Олимпијадом

И чињеница да се током трајања Игара знатно увећао број новозаражених, више него опуштању услед Олимпијаде, могла би се приписати другим факторима, као што је тренд у којем индијски сој вируса, који је врло заразан, сада у јапанској популацији потискује друге, пасивније форме патогена.

Врло битан елемент је и схватање да је четврто ванредно стање у Токију (и неким другим деловима земље), које је уведено пред Олимпијаду, то само на папиру, пошто од дугог уздржавања уморно становништво и финансијски исцрпљени угоститељски сектор више не поштују (ионако блага) правила, као што су, када су грађани у питању, директива да се не путује и не излази без преке потребе, а када су ресторани, кафане и кафићи у питању, налог да се скрати радно време и не служи алкохол.

Пирова победа јапанске владе?

Јапанска влада је задовољна, прво чињеницом да је Олимпијада одржана, чиме је држава спасла себи образ, а онда и тиме што Игре нису (директно) довеле до распиривања епидемије у земљи. Поврх тога, домаћи спортисти су својом невероватном жетвом медаља, може се рећи, оправдали ризик који је преузет организацијом Игара у условима када држава није обезбедила довољно вакцина и болничких кревета. Премијер Јошихиде Суга изјавио је да је његова земља "испунила дужност организације и безбедно привела Олимпијаду крају".

Међутим, расположење народа, чини се, остаје неповољно по владајућу гарнитуру. Добар део становништва незадовољан је тромошћу државног апарата у набавци и развоју вакцина, обезбеђивању медицинских капацитета за лечење оболелих од ковида, као и недоследношћу и површношћу мера које се спроводе током ванредног стања, које је сада само пука формалност. Нарочито боле скандали у којима су саме бирократе, попут чиновника министарстава или народних посланика, кршиле епидемијска правила чије се поштовање тражило од грађана. 

Они који су били против Олимпијаде и који у међувремену због несташица цепива нису успели да се вакцинишу и даље су незадовољни тиме што су игре одржане. Они који су им се радовали, или који су захваљујући томе што су се некако докопали вакцина прекинули с противљењем том догађају, несрећни су што им је ускраћена јединствена животна прилика да му лично присуствују, или бар, у здравијој друштвеној атмосфери, у њему више уживају путем малих екрана.

Наредни месеци ће показати да ли ће опредељење јапанске владе да Олимпијске игре одржи без и најмањег присуства публике владајућој коалицији на предстојећим изборима донети жељени резултат, или ће то њено неодлучно лавирање долити уље на незадовољство њеним руковођењем кризом у вези с ковидом.