На Аустралијан опену неће бити "тениске Данске", зна се ко су највећи фаворити у Мелбурну

Југословенску репрезентацију, једну од најјачих на свету у том тренутку, у квалификацијама за Европско првенство предводио је легендарни тренер Ивица Осим.

Екипа је завршила на првом месту квалификационе групе 4 са бодом више од Данске и обезбедила пласман на континентални шампионат, али је грађански рат у тадашњој држави онемогућио наступ и покушај да се освоји "стари континент".

Репрезентација се распала и пре почетка, неки други играчи су отпутовали у Шведску да се спремају за почетак, када је стигла одлука да је Југославији забрањено учешће. Прилику су, како воле да кажу, "са плаже" добили Данци који су већ били на одмору.

"Динамиташи" су имали само седам дана за припрему, као велики аутсајдери су долетели у Малме, али су у складу са надимком експлодирали и исписали историју. У одсуству Михаела Лаудрупа, једног од најбољих фудбалера Европе у том тренутку, који је неколико недеља раније помогао Барселони да освоји први трофеј у Лиги шампиона, изникли су неки нови хероји.

Голман Петер Шмајхел обележио је турнир одбраном пенала чувеном Марку ван Бастену у полуфиналу са Холандијом, Хенрик Ларсен је био најбољи стрелац са три поготка, док је у систему селектора Ричарда Милера Нилсена, у једног од најбољих играча Евра израстао Михаелов брат Брајан Лаудруп.

Данска је захваљујући неправди учињеној једној земљи дошла до највећег успеха у својој историји, у дефакто, једној од најлепших фудбалских прича откад се лопта котрља.

Скоро три деценије касније лоптице у Мелбурн парку нису стигле да буду ни отпаковане, а једном човеку из ове земље забрањен је наступ на тениском турниру због одлуке људи који немају апсолутно никакве везе са спортом.

Новаку Ђоковићу двапут је поништена виза за Аустралију и он је депортован не јер је прекршио одређена правила око медицинског изузећа, не и због тога што је невакцинисан, већ због "деликта мишљења", односно тога како би његови ставови могли да утичу на антиваксерске групе на најмањем континенту.

У случају у којем су сви изгубили, понајвише Ђоковић, сама држава и Аустралијан опен, али и навијачи, може се рећи да је као мали победник изашао не толико познати тенисер из Италије – Салваторе Карузо. Момак из Аволе, приморског места на Сицилији, добио је прилику да у главни жреб упадне као лаки-лузер и изађе на мегдан Миомиру Кецмановићу.

Дуго се чекало да се види какве ће последице по овогодишње издање имати сага око Новака (дугорочне ће свакако бити много обимније и теже осим неколико померања у костуру), а када је изашао распоред, јасно је било да, у случају да Ђоковић изгуби на суду (тада још чекао одлуку), његово место заузеће "срећни губитник".

Осим четвртог учешћа на првом гренд слему сезоне, додатних 90.000 аустралијских долара (око 57.000 евра), Карузо и није био толико "срећан" – поражен је од Миомира Кецмановића врло лако, након само нешто више од два сата.

Миомир је одиграо веома квалитетан меч и, упркос разочарању због одлуке суда да његовом сународнику ускрати шансу да нападне 10. трофеј и 21. на највећим турнирима, као и чињенице да неће играти против најбољег свих времена, превазишао потенцијалне менталне потешкоће и изједначио свој најбољи резултат на Ози опену.

Није Италијан међу најбољим тенисерима, нити параметар по којем би требало рангирати спортске успехе, али је леп шлагворт да се истакне теза да су модерном, гладијаторском тенису, романтичне приче попут оне са почетка текста готово немогуће.

Карузо свакако неће бити "тениска Данска", не само зато што је изгубио, него и зато што многи бољи од њега нису на том нивоу. Други разлог је што у систему по којем је конструисана тениска сезона, највећи успеси, на највећим такмичењима, припадају оним најбољима – барем у мушкој категорији.

У женској смо претходних година имали прилике да видимо неке сличне примере, најупечатљивији је свакако млада Ема Радукану која се појавила готово ниоткуда (само за лаике јер је већ на Вимблдону показала изузетан потенцијал), и из квалификација стигла до титуле на Ју-Ес опену, свом тек другом наступу на гренд слемовима.

Осврт у прошлост могао би да нас врати на Горана Иванишевића који је 2001. освоји Вимблдон кренувши из квалификација, као 125. играч на АТП ранг-листи. Али популарни "зец" је пре тога већ играо три вимблдонска финала, полуфинале Ју-Ес опена и био други на свету.

Када се поглед са нетениских ствари и, мора се подвући срамних поступака аустралијских власти према једном од најбољих спортиста свих времена, премести на сам терен и изглед костура у мушкој конкуренцији, јасно је ко су играчи за које се очекује да дођу до саме завршнице предстојећег Аустралијан опена.

У горњој половини, коју је требало да предводи деветоструки шампион, као изразити фаворит сада се издваја Александер Зверев. Немац је већ дуго у самом светском врху, али су у прогнозама некако увек испред били Доминик Тим, Данил Медведев, Стефанос Циципас...

Међутим, момак из Хамбурга игра тенис каријере већ пуних 12 месеци и, уколико буде приказао већину онога што га је красило у претходном периоду, очекивано ће бити да се 30. јануара бори за Норман Брукс челенџ куп, како је званично име пехара.

Његови највећи изазивачи биће Матео Беретини и Рафаел Надал, али колико год је "бик са Мајорке" успешнији и реално, квалитетнији тенисер, први пут у каријери Зверев ће бити фаворит. Тренутно је у предности, подлога му више одговара и то би могао/требало да премијерно потврди и у неком окршају на три добијена сета.

Рафа јесте 2022. отворио титулом на двестапедесетици у Мелбурну, али је то био турнир далеко од реномеа најбољих, а не треба ни заборавити да је другу половину претходне године пропустио због повреде стопала и још је у фази повратка на највиши ниво.

На супротној страни свакако је име Данила Медведева прва асоцијација на финале из више разлога – једини је освајач гренд слема, на бетонским теренима се осећа лагодно и, оно што је можда и најважније, издигао се из групе млађих која је имала проблема да константно носи бреме фаворита.

О тениским квалитетима је сада већ излишно говорити, и лаици знају колико су високи домети 25-годишњег Московљанина, али ако би требало издвојити један технички сегмент због којег је надмоћан, то је комбинација не баш конвенционалних основних удараца, као и способност прилагођавања сопственог тениса апсолутно сваком противнику.

Први пратилац и пројектовани ривал у полуфиналу биће му Стефанос Циципас, али за Грка је веома тешко гарантовати да ће у највећем формату постићи успех, бар у овим годинама. Циципас је последњих сезона показивао знаке менталне слабости (сетимо се да је испустио два сета вишка у финалу Ролан Гароса са Ђоковићем), а и није најспремнији после повреде и операције лакта.

Ако споменуте Надала и Циципаса убројимо у "фаворите из сенке", шансе да се неко од оних из другог или трећег реда умешају у борбу за трон (Андреј Рубљов, Јаник Синер, Феликс Оже-Алијасим, Каспер Руд, Хуберт Хуркач, споменути Беретини...), мање су од минималних.

Аустралијан опен ће за Медведева и Зверева бити и велика шанса да, захваљујући и тамошњим политичарима, са трона скину Новака. У случају да неко од њих двојице освоји титулу, фебруар ће започети као први тенисер на АТП ранг-листи. Због тога ће бити веома мотивисани, али ће и носити одређени притисак са којим се до сада, само један од њих успешно изборио.

Овогодишње издање турнира остаће упамћено по спортско-дипломатском скандалу у којем је жртва био светски "број 1", можда, а и вероватно би могао да остане упамћен као место на којем је окончана скоро дводеценијска доминација "велике тројке", али сигурно неће по томе да ће га освојити неко ко је у сличној ситуацији као фудбалери Данске пре 30 година.

И даље је то место резервисано за много јаче.

Никола Ђукић (NikolaDjukic43)