Нису славили тениског бога него човека који зна да плаче

"Новак Ђоковић је седео на својој клупи окружен са 25.703 гледалаца на највећем светском тениском стадиону и горко плакао у свој пешкир. У том тренутку још није био изгубио финале Ју-Ес опена од Данила Медведева, али је 34-годишњак знао да је то крај његових снова о тако ретком гренд слему. Разочарање и туга у комбинацији са огромним охрабрењем публике били су превише. Зато је плакао", пише Франкфуртер Алгемајне цајтунг.

У часу свог можда највећег спортског пораза, Новак Ђоковић је доживео и једну од својих највећих победа, коментарише Стефан Петри за спортски портал Споx.

"На тениским терену у Њујорку Новака Ђоковића је победио тактички перфектни Данил Медведев, спортски – најнепријатнији противник којег је могао да има. Али зато је публика била на његовој страни, од самог почетка, и на крају га подржавала чак на ивици да то буде нефер."
Аутор подсећа на сличну ситуацију, Вимблдон 2019, када је публика исто тако подржавала Федерера који је губио против Ђоковића. И онда се разрачунава са предрасудама о тениској звезди из Србије.

"Ђоковићеви критичари годинама су критиковали две ствари: с једне стране, његову игру налик роботу, с друге стране, очајнички лов на љубав публике. Искрено, не знам како је мит о роботу уопште могао да настане, а камоли да се одржи толико дуго. Као навијачу, можда волите другачији тенис, али ако нешто не може да се каже за Ђоковићеве мечеве онда је то – да су досадни."

"Нико не може победити на толико различитих начина, нико не мења своју игру тако често, ретко ко показује своје емоције тако отворено као он", пише Споx.

"А и теза о Ђоковићу који мољака публику за наклоност такође је последњих година узела маха. Готово на сваком мечу коментатори би посегнули за том отрцаном причом, без обзира на то да ли је публика очигледно била на страни противника или не, и мудровали: Зашто га не воле као Надала и Роџера? Зато што је покварио журку? Због његовог порекла? И слично…"

"Морам да кажем да је по мени то све увек ишло мало предалеко. Не само зато што се у тој дискусији често изостављало да Ноле има огроман број обожавалаца у многим деловима света – већ и зато што та наводна чежња Србина за наклоношћу јавности никада није довела до тога да он постане неверан себи", додаје се у тексту.

Аутор пише да је "Ђоковић лако могао да изгради углађен, беспрекоран имиџ уз помоћ бројних преплаћених медијских консултаната – имиџ вицкастог, паметног, полиглоте, породичног човека".

"Уместо тога, дозвољава посматрачима да му се приближе и не зазире од контроверзних изјава и поступака, од оснивања синдиката играча до више него чудних изјава о вакцинама и тенденције ка езотерији. Сигурно постоје лакши начини да освојите срца љубитеља тениса широм света."

"У овом финалу, ове наводне контрадикције су се помириле. Колико је Ђоковићу значила подршка? Да, љубав публике могла се прочитати на његовом лицу. Посебно треба истаћи чињеницу да је он публику освојио на свој начин – без маске, са својим врлинама и манама, онакав какав јесте. Приликом уручивања трофеја, публика није славила шампиона, тениског бога Новака Ђоковића, већ човека, онога у сузама, онога који је поражен."

"На 21. велику титулу Ђоковић ће морати да сачека. Уместо тога, освојио је срца публике. Колико му је ова победа на крају значила говори о њему више него било који други рекорд", пише овај спортски портал.