Читај ми!

Шампион Ју-Ес опена који је победио смрт на Титанику

Велики тениски турнири богати су занимљивим причама, догађајима и личностима који су попуњавали све те странице историјских књига. Ништа другачији није ни Ју-Ес опен, који је посебно током прошлог века био место где су се и "чуда" дешавала.

Океаном раздвојен од европског континента где је настао "бели спорт", далеко и од Аустралије која је изнедрила неке од највећих тенисера свих времена, амерички гренд слем креирао је и ослањао се на неке своје приче...

Једна од њих врти се око Ричарда Нориса Вилијамса другог, једног од најбољих америчких тенисера са почетка 20. века.

У Саутемптон су људи насмејани долазили спремајући се за путовање из снова. У филму је то кроз фиктиван лик Џека Досона сјајно представио Леонардо Дикаприо. "Чудо" је стајало усидрено, путници су знали да их чека незаборавна пловидба од енглеског града до Њујорка у највећем и најлуксузнијем броду тога времена.

Док смо сви ми добро упознати са тужном судбином Џека и Роуз у филму, један момак, који је обележио историју тениса, нашао се на Титанику те кобне ноћи 14. априла, када је брод ударио у санту леда и неколико сати касније потонуо.

Ричард Норис Вилијамс други се, са оцем Чарлсом Двејном, насмејан попут Џека укрцао у то чудо бродоградње у француском Шербур-Октевилу, путујући из родне Женеве у Раднор, Пенсилванија.

Са 21 годином је био перспективни тенисер који је у глави имао план да одигра неколико турнира по Сједињеним Америчким Државама, пре него што почне да студира на Харварду.

Неколико ноћи касније снови су попут најтежег сидра потонули у ледену воду Северног Атлантика када је Фредерик Флит, са осматрачнице, у 23.40 по локалном времену приметио велику санту леда. Курс је одмах промењен, капетан Вилијам Макмастер Мурдок је покушао да избегне удар, али није успео – најпознатији брод икада је потонуо, поневши са собом више од 1.500 људи у ледену смрт.

Током драме на Титанику, Ричард је, напуштајући кабину на палуби Ц у друштву оца, видео члана посаде како покушава да отвори врата једне од кабина у којој су били заробљени путници. Вилијамс их је развалио, а веровали или не, споменути момак му је запретио да ће га пријавити због наношења штете компанији у чијем је власништву био брод – Вајт Стар Лејн.

Лутајући у покушајима да пронађе спас из смртоносног лавиринта ходника, просторија, ресторана и палуба, тражио је светло са чамаца за спасавање, како би имао шансу да преживи. Он је успео, али његов отац није – млади момак гледао је како старији Вилијамс гине од ударца предњег дела брода који се преломио.

Њега је талас бацио у океан, али је он успео да доплива до једног од чамаца и, након много времена које је провео држећи се за бочну страну, коначно нашао на сувом. Одмах је са себе скинуо тежак натопљени капут и ципеле, да би му ствари биле враћене више од месец дана касније, када је пронађен скоро уништени чамац за спасавање.

У налету адреналина није имао много времена да размишља о свему што је избегао, као ни о томе да му је здравље било угрожено јер је много времена провео у леденој води. Добио је промрзлине на ногама, па је доктор са Карпатије, брода који је први притекао у помоћ, наложио да му обе буду ампутиране.

Кроз главу му је прошла мисао да више никада не би заиграо тенис и моментално је одбио – свакодневно је вежбао, једноставно шетајући на свака два сата, што му је помогло да се потпуно опорави.

Неколико месеци касније ране су полако почеле да зацељују, а он је са Мери Браун освојио прву титулу на Ју-Ес опену, у мешовитом дублу. Након две године савладао је Мориса Меклолина са 2:1 у сетовима и тежак животни пут добио је срећан крај у виду пехара са њујоршког гренд слема.

До краја каријере освојио је исти трофеј још једном, у дублу је славио на Ју-Ес опену и Вимблдону, док је 'салатару' у Дејвис купу подигао заједно са Карлом Бером, колегом из репрезентације, који је такође преживео трагичну пловидбу.

Сјајна каријера поново је прекинута већ 1914. године почетком првог Светског рата, а Ричард Норис Вилијамс други је, за изузетну службу у војсци САД добио орден Ратни крст, као и медаљу Легије части.

По повратку са фронта постао је успешни банкар у Филаделфији, пре него што је живот окончао 1968. у Пенсилванији, где је 22 године радио као председник Историјског друштва те савезне државе.

Никола Ђукић (NikolaDjukic43

Број коментара 0

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

петак, 26. април 2024.
7° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво