Савић за РТС открива како се у репрезентацију улази из друге лиге и како ће Партизан до Евролиге

Као играч је освојио све што се могло освојити и на клупском и на репрезентативном нивоу, и играо је за многе велике европске клубове, а одлучио се да ново поглавље у каријери, помало изненађујуће, отвори у Партизану и Београду.

"Увек су ме водили спортски мотиви, а консултовао сам се с својом женом. Искрено, све се десило за пет дана", рекао је Савић на почетку разговора.

Многи од њега очекују да Партизан врати у Евролигу, и да је он најважнији човек на том путу повратка. 

"Не бих рекао да сам ја најважнији, и да ће само због мене то бити. Да би се то догодило, нама је важна и публика, која увек донесе пет или десет поена разлике. Много је ту фактора који одлучују", поручује Савић, који је са селекцијама Југославије имао много успеха почетком и средином деведесетих година.

У репрезентацију из друге лиге 

"Лепо је видети ове сцене (у дресу репрезентације). Драго ми је, јер је за мене осећај играња за репрезентацију непоновљив. То данашњи клинци можда и не могу да схвате."

Своју каријеру у државном тиму почео је помало изненада, као играч из друге лиге.

"Мене је Дуда Ивковић ставио на списак иако сам играо у другој лиги. И њему дугујем много. Веровао је у мене. Знате, он је нас пре финала у Буенос Ајресу (1990) водио на гроб Перона, па на ручак, да би смањио тензију", присећа се Савић своје прве велике медаље, али и сјајне генерације кошаркаша у којој су били Дивац, Паспаљ, Кукоч, Дражен, Рађа и други, која је, по многима, најбоља у историји.

"Тешко је поредити тимове и рећи која је генерација најбоља. Било је ту много њих – Кића, Праја, Мока, Мирза, Ћосић, којег сам волео да гледам у Задру..."

Ипак, сјајна генерација с почетка деведесетих није добила шансу да игра са америчким "дрим- тимом" на олимпијади 1992, што се дуго чекало.

Без меча против Амера 

"Могли бисмо да играмо с њима, то сигурно, али тешко је рећи да бисмо добили. Џордан је тада био у напону снаге, имали су добру екипу и тренере... Али бисмо играли", прича Савић.

Четири године касније, у финалу у Атланти испречила се повреда, па Савић поново није могао да одмери снаге са НБА играчима, у мечу чије је прво полувреме обележио Жарко Паспаљ.

"Да, била је та повреда због које сам на штакама гледао финале. Али нама је финале пре финала било оно са Литванијом, у полуфиналу, и најважније нам је било што смо тада добили. А Паљина партија тада била је феноменална, он је први од нас показивао да може да игра ту кошарку и НБА."

Савић је и међу играчима и код тренера био познат као играч који није правио разлику између тренинга и утакмица, увек се трудио.

"Знао сам само тако. Да се остане после и да се ради, јер сам имао осећај да ми увек нешто фали. Данас није то тако, друго је време и не може да се пореди", каже Савић, који се потом осврнуо на подређивање тиму када год је играо у репрезентацији. 

"Ако је тако размишљао Владе Дивац, који је играо у Лејкерсима, што не бисмо и ми остали. Али због бековске линије какву смо имали тада, било је логично да то урадимо ми центри. А те квалификације за ЕП 1995, против Бугара и оно бацање Паспаља. То је било много тешко и важно за нас", истакао је трофејни играч рођен у Зеници, осврнувши се одмах и на чувено финале са Литвнацима те године:

"После смо добили Литванце, никад јаче. Али то смо урадили јер смо играли зону, што је била добра тренерска одлука. А и веровали смо сви, у свлачионици је била таква атмофера."

Своју репрезентативну каријеру завршио је на ЕП у Шпанији 1997. године, после победе у финалу против Италије, које је обележила његова добра игра, али и један направљен фаул.

"Ми смо изгубили од њих и на припремама и после у Бадалони. И то финале нисмо хтели. А ја сам Фућку знао из италијанске лиге, он је играо у Милану, а ја у Болоњи, и знао сам шта му смета. Иако је мршав, он је јак, имао је 100-102 килограма. Али успео сам да га зауставим и урадим шта сам желео", са осмехом на лицу присећа се Зоран Савић.

У Сплит због Боже и Косте, без обзира на БМВ

На питање водитеља шта се заиста догодило и како је из друголигашког Челика стигао у тадашњу Југопластику, актуелоног првака Европе, рекао је: 

"Мислим да више не може тако, из друге лиге да се игра Евролига и одмах наредне године и освоји. Велики утицај је имао Коста Јанков, који се са Божом (Маљковићем) знао из Звезде и они су ме нашли и довели. А ја јесам имао договор са Цибоном, међутим, они се због неких превирања у клубу нису јављали четири месеца и одлучио сам се за Сплит", рекао је Савић и потврдио причу да је за прелазак у Загреб могао да добије БМВ.

Прве године у новом тиму био је резерва Рађи, да би у другој сезони био стартер и уз Кукоча најзаслужнији за трећу титулу "жутих" заредом. 

"Та екипа је вероватно била најлошија од свих шампионских пре тога. Али смо вероватно на бази те Божине екипе наставили да играмо добро. Онда смо у финалу победили баш Божу. Тада Барса није веровала да може да нас добије", каже Савић, који је у полуфиналу убацио 25, а у финалу 27 поена.

А онда је награду за МВП добио Тони Кукоч, који потом излази пред медије и каже: "Нисам ја најбољи играч, већ Зоран Савић."

"Куки је сјајан момак, никад није истицао себе и био надмен", хвали некадашње саиграча и свог великог пријатеља.

Враћање Партизана у Евролигу је циљ и сан 

Ипак, и поред сјајне историје, љубитеље кошарке у Србији више занима будућност. И да ли он може да преокрене ствари у Партизану, који је дуго у кризи резулата. Пре свега, да ли може да га врати у Евролигу. 

"Покушаћу да вратим у Партизан у Евролигу, али не могу ништа да обећавам. Мислим да Партизан по својој традицији заслужује да тамо буде", рекао је Савић и додао да клуб не треба само да тражи нове и још осам-девет "Јарамаза", већ да их ствара.

"Мислим да је најбоље да их направимо јер ћемо их тешко довести. Мислим да Партизан има кадра за тај рад. Што се тренера тиче, о њему још нисмо разговарали", рекао је Савић демантујући договор са тренером Нижњег Зораном Лукићем.

Прокоментарисао је и тренд код талентованих играча да чешће бирају клубове попут Меге, него оне као што су Звезда и Партизан. 

"Солуција Меге је добра, али то је линија мањег отпора. Ја никад нисам тако ишао. Играти у Партизану није лако, тај дрес су носили Даниловић, Ђорђевић и остали великани. Ми ћемо покушати да привучемо структуром коју имамо и такмичењем које играмо какво је Еврокуп. Не обећавам ништа поводом Евролиге, не знам да ли ће бити за две-три године, али нам је то циљ и морамо то да сањамо. Ако успемо и пре, нећу бежати од одговорности", истакао је некада сјајни центар.

О Ћавију Пасвакалу – да ли је био близу Звезде и има ли шансе да дође у Партизан.

"Сјајан момак и мој близак пријатељ. Али далеко је он од наших клубова, плаћају га много више и није доступан у том смислу."