Читај ми!

Жоц, Кића и Маршал са Мораве – легенде и митови чачанске кошарке

Град Точка и Боре Ђорђевића живи за један звук другачији од рокенрола – звук мрежице кад лопта прође кроз обруч. Град Диса и Надежде Петровић заправо има још два градска музеја: Желово и дворану Борца крај Мораве. А тај Чачак, најкошаркашкији град у земљи кошарке, таквим су поред многобројних великих играча ипак пресудно одредила тројица највећих легенди – Радмило Мишовић, Драган Кићановић и Жељко Обрадовић.

"Ако си рођен у Чачку, већ си завршио кошаркашку основну школу, или академију", сматра легендарни Драган Кићановић.

"Ми имамо 52 репрезентативца који су прошли кроз ову дворану, и то нема ниједан град у Југославији, то нико није имао. Ми смо имали три олимпијске медаље, Београд две, то су били тамо играчи са стране. Партизан, Звезда... Док Кићан није отишао тамо, они нама никаква конкуренција нису били. Људи причају вештачки неке приче, које уопште нису истините. Ја реално говорим, то је тако било...", искрено и уверљиво ће Радмило Мишовић, вероватно највећа спортска легенда града.

А најбољи тренер и најпознатији Чачанин у свету, Жељко Обрадовић, додаје:

"Говорио је Крешо Ћосић: кад ти треба висок играч одеш у Далмацију, кад ти треба плејмејкер и шутер тражиш га у Чачку. Тиме је ваљда све речено."

Зашто баш Чачак?

Зашто је ова игра тако добро успела у граду на Морави и како је кошарка постала прва асоцијација на Чачак?

Специфично поднебље

Марко Ивановић, некада играч а сада директор у КК Борац, сматра да је Чачак једноставно поднебље где кошарка успева.

"Да се разумемо, рађају се деца, талентована. Имали смо срећу да живимо у време ових легенди и да имамо на кога да се угледамо. Ипак, носимо нешто природно, не може све тренер да вас научи. Нешто и мајка мора да роди."

Он додаје је да било покушаја копирања, али без резултата.

"Можете да исте ове тренере изместите 50 километра даље, у већи град, али то тамо не може да заживи. Пробали су разни градови, пробају једну годину и нестану. Ако немате добру базу млађих играча, то не може да успе. Ми у Чачку у пар клубова имамо са преко 1.000 деце која тренирају сваки дан, и чекају да једног дана постану Кићановић, Мишовић..."

Тренер првог тима Борца, који ће ове сезоне први пут играти у Првој АБА лиги, Марко Мариновић верује да је управо хала крај Мораве један од разлога таквог статуса.

"Она је јединствена у целој Србији – само је за кошарку. Нема оних линија одбојкашких, рукометних. Него је адаптирана и једина кошаркашка сала у Србији. Тако да је један од разлога можда и то.

Дарко Танасијевић, тренер млађих категорија у врло активном трећем градском клубу Младост, каже да је Чачанима кошарка једноставна, мада је то тешко објаснити.

"Није то нешто опипљиво, у смислу да знамо како је то почело и када је то почело. Генерално, од кад знам за себе, знам да је кошарка број 1 спорт у Чачку. И сасвим је природно да као клинац почнеш да тренираш кошарку, јер то ти је начин да стекнеш другове, да после да изађеш с њима на баскет и то се буквално само настави, преноси се та нека љубав с генерације на генерацију."

"Можете исте ове тренер да изместите 50 километра даље, у већи град, али то тамо не може да заживи. Пробали су разни градови, пробају једну годину и нестану. Ако немате добру базу млађих играча, то не може да успе. У Чачку у пар клубова имате преко хиљаду деце која тренирају сваки дан, и чекају да постану једног дана Кићановић, Мишовић, Обрадовић...", надовезује се директор Ивановић.

А прва генерација кошаркаша у Чачку појавила се 1945, готово истовремено када су на Малом Калемегдану у Београду, тада нову игру почели су да играју Небојша Поповића, Бора Станковић и остали великани.

Тачно две деценије касније, Чачак су погодиле највеће поплаве у историји града. Али ту 1965. Чачани ипак памте по нечему лепом. КК Борац постао је део можда и најјаче кошаркашке лиге у Европи.

"Кошарка је од тада постала вечерњи излазак за старе и младе Чачане", каже професор Александар Стефановић, којег сви у граду знају као Аца Пуш, а који заједно са легендарним Радмилом може да сведочи о свим фазама развоја овог спорта испод Овчара и Каблара.

”То је била атмосфера нека... нама је то било и позориште или шта хоћете. Ништа Чачак није имао од разоноде изузев кошарке. И људи су живели за то", јасан је Мишовић.

Аца Пуш додаје да у то време Чачак није имао где да утроши време, млади нису имали куда да иду.

"Игранке су биле, али то је било за студенте, матине по подне и тешко су родитељи били сагласни с тим да младићи и девојке иду тамо, али су били сагласни кад је у питању кошарка", и присећа се да нису само Чачани долазили на утакмице Борца, већ да је ту било људи из Краљева, Ужица, Горњег Милановца, из околних села.

Године 1963, десетогодишњи Драган Кићановић схватио је да постоји много занимљивији спорт од фудбала. А његов, испоставиће се, будући клуб Партизан покушавао да приволи локалну звезду Радмила Мишовића на трајну селидбу у Београд.

"Славимо ове године 75 година постојања, што је реткост. Темеље мита о чачанској кошарци поставио је Радмило Мишовић", каже актуелни тренер Борца, Марко Мариновић, звани Малина.

Први великан Чачка – Радмило

"И пре њега било је људи, али све у Чачку је везано за њега када се помене кошарка. Сви смо ми као клинци почели захваљујући њему, који је нама био идол у том спорту”, прича Драган Кићановић.

Професор Стефановић каже да је главни разлог зашто се тај прелазак није финиширао то што Радмило није волео да живи ван Чачка. 

"Ја сам дошао у периоду кад је била зима, а кошарка се играла у то време лети. То је било првенство, крај и мени је било досадно у Београду. Шта ћу, докон цео дан, нема игре, нема ово... Кафана, кафана, кафана, и ја видим да ћу да пропаднем. И ја седнем на 'Ћиру' и побегнем им једном. Они мене врате", присећа се Мишовић, а Стефановић се надовезује.

"Три пута је он долазио мени, у моју кућу, тамо код хале где сам живео, и четврти пут кад је дошао, рекао ми је: 'Немој да ти падне на памет да ме враћаш! Ја не могу да живим у Београду.' Тако да је Радмило после тога постао прави ас, прави играч, био узор, био капитен који је само један пут испао с пет личних грешака, а никада није добио техничку грешку."

Надежда, Дис, Точак и Бора су и дан-данас симболи и понос Чачка. А први прави спортски симбол града био је Радмило Мишовић.

Рођен је Чачку две године пре оснивања Борца, чији ће лидер бити пуних двадесет година након прве одигране утакмице 1958. А у те две деценије кошаркашке поезије стало је 7.456 поена и пет титула најбољег стрелца Југославије.

О томе какав је Мишовић играч и стрелац био, један Жељко Обрадовић и даље прича својим играчима. А тренирао је заиста много великана и мајстора.

"Мени је тешко да им објасним начин како је тренирао Радмило Мишовић. То данас не може да се види у кошарци. Начин на који је радио. Он је увек имао два-три додавача и све што је радио било је у пуном спринту. Са померањем, скок-шут, онај његов карактерситичан с једном руком. Данас је то веома тешко објаснити играчима."

"Знате шта, он је био чудан кошаркаш, он је у оној Југославији и радио шта је хтео. Међутим, он је једна личност ван кошарке. Са њим је потребно да седнете и попричате 5-10 минута, или о другим тема. Човек после тога постане богатији", надовезује се два пута најбољи играч Европе и Радмилов саиграч и поријатељ Драган Кићановић.

И Кића и Жељко сагласни су да је Радмило феномен. 

"Вероватно да је утицало и то што никада није хтео да оде из Чачка, враћао се овде, јер је овде имао свој мир, своје пријатеље, свој начин живота и зато ће бити број 1. Јер је остао веран граду. Ми смо одлазили, пут нас је водио, а Радмило је увек био овде", каже у Чачку популарни Жоц.

У граду, али и у медијима и данас се често цитира изјава Кићановића, која је завршила на једном графиту.

"А јесам изјавио кад сам био најбољи играч Европе други пут. Ту је било пуно новинара, први пут сам заборавио то да кажем, али други пут је било питање јесам ли задовољан, како се осећам. Онда сам ја тужно рекао да сам незадовољан, да то није то. Онда су сви скочили на мене, па чекај, како, најбољи си играч Европе други пут. Али шта вреди кад сам цео живот други у Чачку!”, уз осмех каже најпознатији брка југословенске кошарке.

Ипак, такав ас какав је Радмило био, и поред великих симпатија у ондашњој јавности, за репрезентацију Југославије играо свега пет пута и никад на великом такмичењу. Разлог је био сукоб са легендарним тренером Ранком Жеравицом.

Радмило се врло добро сећа тих момената. 

"И сада ми губимо утакмицу са 54:53. И сад, ја полудео. Ја овом Арсенићу кажем: 'Гледај шта овај ради човек, што нас не пусти да играмо, човече, пет минута?!' И како је он (Жеравица) чуо, мени није јасно. Само је прилетео, каже: 'Ти, битанго, немој више да очекујеш да ћеш бити позван!'"

Након тих речи, уследила је Радмилова псовка. А у оно време се код Жеравице нису опраштале ни мање ствари.

Мишовић није више био позиван у репрезентацију, али је добио додатни мотив кад је играо против тимова које је водио Ранко Жеравица – Звезде и Партизана.

"Е онда сам се ја спремио да им докажем да сам играч. И онда, кад дођем у Београд, они су страховали, ко да им куга дође. Нема, то је тако било. И ретко су нас побеђивали, живота ми мога", каже Мишовић.

А ова прича је (ин)директно утицала и на каријере Кићановића и Обрадовића.

"Могуће да је после тога усадио и у мени и у Жељку да не правимо, ајде да кажем, тако 'мале' грешке", сматра Кићановић, док Жељко додаје: "Тај надимак који је добио, Маршал са Мораве, објашњава ко је био Радмило Мишовић."

Култно место – Желово 

Кошарка се тих година најбоље играла у Београду, Љубљани, Загребу, Сарајеву, Задру и Сплиту. Али најбољи баскет у Југославији играо се на Желовом игралишту у Чачку.

Управо ту, код Железничке станице, први пут лопту ка кошу бацио је Драган Кићановић.

"Ја сам рођен на железничкој станици, мени је деда био железничар, отац железничар. Једноставно, све у животу ми је железничка станица. Онда је и нормално што сам тамо одрастао, тамо почео", у даху прича Кића и наставља:

"А колико год су у Чачку Морава и та хала неки мит чачанске кошарке, Желово је исто тако један мит и то невероватан. Рецимо, Чачак може да се похвали са безброј репрезентативаца, медаља, које смо сви освајали па негде преко 90 одсто њих је почело на тој станици, то је исто за Чачак врло битно."

Иако је играо за Борац, и Жељко је "висио" на Желовом, и играо баскет и као прволигашки играч.

"Причали смо шта је за нас значило играње на Борчевом, али много више на Желовом игралишту. Одлазили смо тамо недељом, кад завршимо утакмице у савезној лиги, да бисмо играли баскет на Желовом игралишту, где је било невероватно да толики број људи то прати и то гледа. Могао си будеш играч и у Борцу, и у Железничару, да играш савезну лигу, али је нама било страшно важно како ћемо проћи на тим баскетима."

Кићановић се надовезује још једном, такође врло цитираном причом.

"Ма ми смо тај Совјетски Савез... Ја не знам да ли смо изгубили једну утакмицу. И сад, било је исто питање новинара, јесам ли задовољан. Ма рекао сам – пустите ме Совјетског Савеза, треба добити баскет на Желовом! Ту ми је тешко добити. И ретко сам добијао...", искрен је великан српске кошарке.

Кићан – најбољи кошаркаш (изван) Чачка 

Многи се и данас у Чачку хвале да су додавали лопту Радмилу Мишовић да шутира док тренира.

А једини који може да се похвали да је њему лопту додавао Радмило јесте Кићан.

Било је то у чувеној сезони '72/73, најуспешнијој у историји клуба, када је Кићановић водио тим до четвртог места у Југославији, после чега ће клуб из Чачка први пут играти у Европи.

"Ја сам једну сезону играо у Борцу, која је била фантастична. Не само што сам у Чачку и што сам код Радмила, мислим да ни пре ни после тога нисам поновио такву играчку сезону као ту што сам играо", без икакве дилеме говори Кића.

"Он је био најдрчнији играч кога сам ја у животу видео, зато сам га и прихватио. Ми где год да смо играли, он је био у стању да се посвађа, да се побије, борио се тако и човек мора да га прихвати и да му помогне, и ја сам то тако и урадио", поручује Радмило Мишовић.

Међутим, прелазак у Борац из матичног Железничара и сада, готово пола века касније, тема је у граду.

"Ја и дан-данас, када одем на то Желово и на ту станицу, додуше мало је остало тих железничара у животу који су направили игралиште на станици, али кад год сам дошао, звали су ме – Где си, Вуче Бранковићу? Што сам само ту годину играо у Борцу. Нема везе после Партизан, Италија и остало... Они са станице мени не могу да опросте а само годину дана сам играо у Борцу. Ни дан-данас ми нису опростили."

Али то није био највећи проблем за Кићановића.

Тада није имао стан, а градски оци су тада изгледа били једини Чачани који нису живели за викенде у хали крај Мораве.

Радмило Мишовић је учинио све да Кићан остане у Чачку, али...

"Ја одем у Општину пред растурање тог тима, који био за мене најбољи тим у држави, то без икакве дилеме. И мене тамо сачекају и кажу: 'Не може тако, Мишовићу, знаш ти колико  економиста чека стан?'", детаљнио прича Радмило.

"И ја кажем – слушајте, рекох, председниче, ја Вама морам да одговорим. Ви имате толико економиста, али само једног Кићановића. Не може то да се упореди."

Ипак, разумевања за тај кошаркашки проблем није било, па је Мишовић издао исписницу свом дотадашњем саиграчу, који у доба "Вариоле Вере" и уз велико учешће високих функционера ондашње државе прелази у Партизан.

"Што он да доживи моју судбину? Тако је било и са Жељком, исто. И постали су људи и богати, и просперитет су имали изванредан. И то је мени мило. То је уједно и мој успех", додаје Радмило.

Чачански начин, чачанска нит 

Драган Кићановић је, играјући за Партизан, постао један о најбољих кошаркаша у историји југословенске кошарке. У неким анкетама и најбољи југословенски спортиста свих времена.

Само са реперезентацијом освојио је 12 медаља на великим такмичењима, а два пута је проглашаван за најбољег кошаркаша у Европи. А да то буде тако, допринео је и Радмило.

"Ја сам само помогао колико сам могао и колико сам био у ситуацији да помогнем, јер он је то заслужио без икакве резерве. Утисак је такав код мене био од првог момента, и остао је до дана данашњег", на шта је реаговао Кићановић.

"Да, чујем шта прича овај скромни човек овде", са осмехом на лицу почиње одговор. "Младост, нека моја, долазак у Борац. Није све било како Радмило прича, јер у то време дозволити неком тамо клинцу од 18 година да буде најбољи играч и најбољи стрелац те лиге, а он пре тога пет-шест година заредом. То... Не знам да ли бих ја неком то учинио."

А Радмило је то учинио са разлогом. 

"Кад неко дође као професионалац, кад ви видите да он хоће да ради, хоће да тренира, хоће да се бори, не воли поразе, победник прави... Глупо би било од мене као човека да таквог човека не подржим. Мислим, био бих стварно глуп, а моја каријера се примицала крају."

А колико је Мишовић веровао у голобрадог Кићановића говори и анегдота коју је пред камерама РТС-а испричао Кића. 

"Играли смо последње коло лиге оне Југославије, оне лиге, која је непревазиђена. Играли смо у недељу, а остале утакмице су завршене у суботу. Мени је требало да на тој утакмици дам 53-54 поена да бих био најбољи стрелац. Долазим на утакмицу и он мени каже: 'Мали, је л' си се спремио?' 'За шта, човече, да се спремам?' Давао сам ја по 30, 35, 37, што ми је он дозволио. И та утакмица је завршена, а захваљујући њему, ја сам постигао 59 поена и био најбољи стрелац лиге. То није анегдота, то је истина."

И Радмило се борио да такав стрелац и таленат остане у граду. Али... 

"Ја јесам имао болесне амбиције – да он остане овде. Да је Чачак, када су ти људи у питању, био мало паметнији, можда би другачије било. Али би то била њему медвеђа услуга, јер он не би постигао ово што је постигао у животу."

Кићановић потом одаје велико признање свом узору и ментору, јавно. 

"Знате шта, кад се расте у једном граду, где сањате, маштате да га гледате, а доживите да вам он да све. То је ретко. И мало ко је то имао!"

"Глава чачанска"

У западној Србији увек је постојао мит да је Јосип Броз Тито више волео Ужице од Чачка. Можда зато што Чачани воле да кажу да је у њиховом граду било места само за једног маршала – оног кошаркашког, са Мораве.

Верује се да је непризнавање ауторитета једна од специфичности чачанског менталитета.

"Има, сигурно да тај чачански менталитет постоји... То је специфичност Чачака. Јесте, има та, условно речено, дрскост, и жеља да се буде најбољи, да се то покаже и увек истиче, и наравно сви ми који смо одрастали у Чачку увек ћемо с поносом рећи да смо одавде потекли."

На ове речи се надовезао Жељков саиграч из Борца Марко Ивановић.

"Значи, ми нисмо признавали никога, то је то што је искрено. Поштујемо свакога, али не признајемо на терену. После утакмице смо били изузетни домаћини, али на терену нисмо признавали ниједну екипу."

Кићановић пак сматра да је кључна била жеља да други не буде бољи, док професор Стефановић сматра да су Чачани мало инаџије, али позитивне инаџије.

Најмлађи саговорник међу овим великанима и на ову тему био је Дарко Танасијевић, који ради у данашњој чачачнској кошарци, с млађим категоријама Младости, и има за циљ да што више деце спреми за професионални живот.

"Овде мора да се побеђује и то је доста сличан менталитет Звезди и Партизану, само на неком, да кажем, нижем нивоу. Овде мора да се буде стално најбољи, да се буде стално у врху, мора да се игра стално против најбољих јер иначе ништа друго се не признаје, одмах си аутоматски неки медиокритет, да кажем, кошаркашки."

"Та нека воља, та нека жеља да вредите, да не кажем владате. Можда је лепше рећи да вредите, што сам понео одавде. Отприлике то би требало да буде то. Једноставно, да знате, ко сте и шта сте, и шта можете да урадите", открива Кића своју водиљу.

Жоц – добар играч, најбољи тренер

У последњој сезони Радмила Мишовића у Борцу 1978. године, члан првог тима био је и тада тек пунолетни Жељко Обрадовић. Он је славу чачанске кошарке у свету ипак пронео као тренер, и то најуспешнији кога је Европа имала.

Можда тога не би било да један човек на припремама репрезентације 1991. једном играчу није рекао: доста је играња кошарке, време је за нови посао! Репрезентативац је тада био Жељко Обрадовић, а тај човек директор Партизана Драган Кићановић.

"Драган Кићановић је имао ту визију, односно огромно поверење у мене и ја сам му, наравно, на томе заувек захвалан", не оставља Жељко дилему.

"Нећу да кажем сви, али многи су били изенађени. Међутим, кад сам му ту ноћ саопштио (да постаје тренер Партизана), он уопште није био изненађен. Он је то очекивао. 'Колико си имао година, 27-28?'", пита Кића свог млађег пријатеља, а Жељко одговара: "'Не, не, 31.'"

"Ма он је практично десет година фактички био тренер, он спремао се за то...", надовезује се Кићановић.

Обрадовић истиче заправо пресудну Кићину улогу у својој каријери, која је, благо речено, спектакуларна. И још траје. 

"Како год, то је моја каријера, а он је најважнији човек (показује на Кићу), који ме довео у Партизан и после практично ми дао прилику да будем тренер."

"Нормално, хвала му увек на оваквим речима. Међутим, он је цео живот то био и волео, и као дете које знам. Увек је одлазио на кампове, водио групе као тренер, а био је играч Борца", надовезује се Драган.

Најтрофејнији европски стручњак потом прави својеврсно чачанско рангирање. 

"Логично је да је Радмило увек на првом месту, што каже Кића, он је тек број два, а ја сам успео да, играјући у Борцу тих седам-осам година и кад год сам у прилици када се прича о Борцу, будем уз Радмила и Кићу. То је нешто што вероватно мени од свих трофеја и ствари које сам урадио у животу највише значи!"

А када то каже човек који је одвео Партизан до титуле првака Европе 1992. године, а потом исто то урадио још осам пута са четири различита клуба, те речи имају посебну тежину.

Сезоне 1995/96. био је главни сарадник Дуде Ивковића на клупи репрезентације. Да би као селектор '97. репрезентацији донео европско злато. Годину дана касније са Жељком Обрадовићем на клупи били смо прваци света.

"Ја сам, радећи у Борцу, играјући у Борцу, имао групу, децу коју сам тренирао у школи 'Ратко Дмитровић' и радио с њима. Од тог тренутка сам почео да записујем детаље с тренига и то ми је много помогло. Ишао сам на семинаре. Памтим чувени семинар у Крагујевцу 1987. године, кад су предавачи били професор Аца Николић, Крешо Ћосић, Владе Ђуровић и сви су чудили шта ја ту радим. Ја сам рекао да сам дошао да слушам и научим. Мени је тај семинар помогао да будем и бољи играч, слушајући тренере. А верујте ми да неке вежбе с тог семинара које сам записао у свеску и дан-данас на тренинзима користим", открива Жоц.

Уз напомену да је Жељко "то све сам направио", Кићановић не заборавља и играчке квалитете које је Обрадовић имао у то доба.

"Сад ми сви заборављамо какав је Жељко био играч, а био је изузетан играч. Међутим, после свега што је направио као тренер, сви заборављају да се уопште и бавио кошарком", на неки начин опомиње Кићановић.

Марко Ивановић подсећа да Жељко Обрадовић има више титула првака Европе него Маљковић, Пешић и Ивковић заједно, док Кићановић додаје да су разговори и Жељкова кошаркашка мишљења у то време била нешто несвакидашње. А у чему је тајна?

"Помогло ми је то што сам увек волео да слушам друге, искусне људе. Тренере, играче, бивше играче. И наравно с њима двојицом увек кад сам седео... Детаљ је нешто што те промени и када схватиш шта би требало нешто да урадиш."

Публика "у школи", руке у Морави 

Дино Рађа једном је рекао да су му биле важне утакмице са Партизаном и Звездом, али да је играчки сазревао у градовима попут Чачка. Осим што је била изузетно незгодна за госте, чачанска публика била је и остала кошаркашки врло образована.

Човек који је, између осталих, кошаркашки школовао Чачане, открива неке своје методе.

"Како то Чачани добро знају добро правила? Били су изненађени када сам једног дана довео познатог интернационалца Радета Петровића у Чачак. Чак 500 душа се окупило на трибинама, а он је држао предавање о суђењу. И познати делегат Драгослав Љуца једног дана у новинама рече: 'Кад у Чачку кажу фаул, знајте да је фаул, кад кажу кораци, онда су то кораци. Све знају!'"

"Судија свира по реакцији публике", уз осмех ће Ивановић. "Тако да чињеница стоји, да је чачанска публика најобразованија, и да направи гаф, и што."

Чачанску публику, ма где се утакмице играле, не заборавља ни велики Кића. 

"Ти савети од обичне публике, а сви једноставно знају кошарку и ви њих не можете преварити. Јер ако сте прошли овде та њихова мишљења, и ако вам нису замерили... Хм, то много значи", истиче он.

Жељко Обрадовић поред тога наглашава још једну особину тих људи који у Чачак долазе и гледају утакмице. 

"Нема преваре, нема лажи. Знало се, и чачанска публика је увек знала и ценила праве мајсторе. Јесте то био условно речено, тежак, врућ терен, како год хоћете да назовете, али било је ситуација да су противнички играчи и тимови добијали аплаузе и у тренуцима када је борац губио. Знали су да препознају квалитет."

О чачанским легендама – Маршалу са Мораве, Жоцу и Кићану и даље се причају приче које времном постају митови. Слично је и са халом поред Мораве и чувеном причом да је тајна одличног шута Чачана заправо прање руку у Морави.

"То је леп мит и лепа прича. Нек се настави да се прича тако, ја мислим да нема ништа лепше. Ко је шта радио, колико пута је опрао, остало је записано у историји ко је какав играч био", са задовољством говори Жељко.

И Кићановић је сличног става.

"А то је анегдота, дивна анегдота. Мислим да је то профа Аца Стефановић први изјавио, који је једна од наших легендио као тренера."

И јесте господин Стефановић то први изрекао, осмислио. А ево како се све и догодило. 

"Једног дана седим ту испод ораха, код бункера. И они не могу никако да дају кош. Беше упекло сунце, асфалт. Ја им махнем руком, дечаци, дођите. 'Идите мало на Мораву, оперите руке, поквасите се мало по глави па се вратите да шутирате.' И сад један онај дечак рече: 'Еее, је л' видиш шта нам онај човек рече, добро што га послушасмо, сад не можемо да омашимо кош."

Драган Кићановић сматра да је то лепа анегдота која кружи и дан данас не само бившом Југославијом, него и Европом. Али, Радмило Мишовић није тог става.

"Ма јок, какви, то нема везе. Без рада, нема успеха. Могу само да причају приче неке, леве. То нема везе", каже легендарни Мишовић, чиме је вероватно многе суграђане и изненадио. А можда је само желео да истакне да су рад и тренинг главни разлог зашто је Чачак по кошарци нашироко познат.

"Сад, шта то чини кошаркаше овде бољима, шта их ствара... ја мислим да је то највише разултат рада, немам дилеме око тога. Овде се, кад се све сабере, најбоље ради, и највише се ради и то на крају доводи до најбољих резултата, па правимо највише играча, не рачунајући екипе у Београду које су на врху", каже млади тренер Танасијевић.

Кићановић напомиње да су тај рад, ти тренинзи, и те игре увек су биле битне. А најважнија ствар је, вели, била једна ствар – да се не промаши кош, да се погоди кош.

"Па ви и сада имате репрезентативце, те милионере који добијају толике паре, омаше конструкцију. Па ја бих себи одсекао обе руке кад би ми се то догодило. Обе, живота ми мога", искрено и без длаке на језику поручује Радмило Мишовић.

А управо је Мишовић свима у Чачку био пример како се ради и напорно тренира. 

"Начин тренинга који је он спроводио, смо ми сви гледали и то покушавали да копирамо и да радимо, наравно уз неке специфичне ствари. Кошарка се мењала, индивидуална техника се мењала, унапређивала, али и дан-данас, када узмете и вратите филм како је он шутирао или како је Кићан шутирао, какви су то тренинзи били, није могуће да се то не примењује и сад", објашњава Жељко Обрадовић.

Кошаркашки музеји

Комплетан разговор са три највеће легенде чачанске кошарке, по изричитој жељи најстарије од њих, снимљен је у кафићу "Кош", који сада води ћерка Радмила Мишовића. Али то није једини кошаркашки кафић у Чачку.

Један од познатијих Чачана, коме су Радомир Михајловић Точак и група "Смак" посвећивали песме, свој кафић посветио је тренутно најпознатијем Чачанину и свом другу – Жоцу.

"Та прича је кренула од мог великог пријатеља Предрага Албића, кога иначе сви знају као Биска. То је чувени Биска, коме је група 'Смак' посвећивала песме. Рокер цео живот, и дан-данас је. Десет година је старији од мене и та идеја се у њему родила пре пар месеци. Ја сам мислио да је то шала, он ме је позвао и рекао да ће ићи и да ће променити име кафића и даће кафићу дати име 'Жоц'", у даху прича славни тренер.

"Ја сам стварно мислио да је то шала, наша интерна. Међутим, почели су да ми шаљу слике и ја сам видео да је то истина. Онда су ми један дан послали 'Жоц пиво'. Ја сам најискреније мислио да су они нашли неко пиво, прелепили моју слику и да је то шала. Међутим, они су то направили причу која је озбиљна. Као што видите овај кафић, такође су те слике свих нас који смо некад играли и ја сам му на томе захвалан зато што ја мислим да је то нешто што је фантастично да се обележи неко другарство. И ја, ево, време које проводим у Чачку, углавном идем тамо и налазимо се и причамо наше приче."

Два поменута кафића, због свог ентеријера који красе само кошаркашке слике, служиће као привремени музеји док их не замени онај прави – Музеј чачанске кошарке, који би ускоро требало да буде и отворен.

"То ће бити велика ствар и добро је што је град спреман да помогне", каже Аца Пуш.

Радмило верује да ће тај музеј, за чије се отварање активно залаже и бори, имати и едукативну улогу.

"Зато сам инсистирао да се прави музеј... Ми имамо неких материјала, да они мало виде праву истину. Шта је то било у Чачку и шта је био Борац. За Југославију, за Европу. Ја сам био присутан, карта Фибина, где је град Чачак великим црвеним словима направљен као град кошарке. Tо није случајно".

Питање свих питања 

Најтеже питање за кустоса тог будућег музеја биће – КО ЈЕ НАЈБОЉИ ЧАЧАНСКИ КОШАРКАШ?

Александар Стефановић – Аца Пуш: "За неке од њих је Радмило, али милсим да је ипак највише постигао Кића као играч, а као тренер наравно Жељко."

Марко Ивановић: "Знате како, ја мислим да је Драган Кићановић."

Даrко Танасијевић: "Кад погледамо све снимке од раније, кад се све чита и упореди – дефинитивно Драган Кићановић."

Марко Мариновић: "Драган Кићановић је рекао да је Радмило најбољи у Чачку, а он је био проглашен за најбољег на свету, остаћу при томе да верујем Драгану Кићановићу."

Жељко Обрадовић: "Радмило Мишовић. Увек!"

Драган Кићановић: "Па зна се... То знају и врапци на грани. Зна се, Радмило Мишовић је увек био и остаће доживотно."

Радмило Мишовић: " За мене је Кићановић, без икакве конкуренције. Ма не у Чачку, Југославији, Србији... Такав се родити неће!"

Као што се без спомињања Боре и Точка не може причати о југословенском рокенролу, или без осврта на Надеждина дела говорити о фовизму у сликарству, тако се о кошаркашким митовима на овим просторима не може причати без легенди Чачка – Радмила Мишовића, Драгана Кићановића и Жељка Обрадовића.

Марко Љубомировић (@LjubomirovicM)

број коментара 1 Пошаљи коментар
(петак, 02. окт 2020, 15:34) - Djole [нерегистровани]

slatka ptica mladosti...

Bravo Marko,dest plus.