Харлем, Пјонгјанг, Богатић – где се игра најбоља кошарка током ванредног стања

За све оне који знају да изолација није само начин борбе против Ковид-19 већ и омиљено тактичко решење Џејмса Хардена, ове седмице делују као изгубљено време. Уместо да се кристалишу фаворити за плејо-фове, и игра можда и најбоља кошарка у години, стиже тек понека вест о томе како ће се можда разрешити сезона.

У потрази за историјским утакмицама, спектакуларним потезима или барем летњим клиникама нашег удружења тренера на којима можете видети сјајна видео предавања стручњака као што су Игор Кокошков или Мајк Ван Ганди, не треба да занемарите ни добре филмове о кошарци.

Пронашао сам на Јутјубу пет филмова о кошарци. За гледање потребно вам је ово што већ имате да бисте читали овај текст, дакле рачунар и интернет, и оно што сваки коуч ионако мора да има - основно знање енглеског језика. На ком језику иначе вичете на Билија Берона?

Крећемо из времена када је кошарка још била млада, када се још није знало да ли ће уопште израсти у висококомпетитивни спорт или ће остати на нивоу циркуске забаве - из 1954. године. Тада је већ постојала НБА лига али су многи талентовани играчи одлазили да играју у чувеним Харлем Глобтротерсима, екипи која је кроз своје спектакуларне тачке са лоптом и кошевима, учинила више за популаризацију кошарке од многих врхунских такмичара.

Харлем Глобтротерси јеванђелизовали су кошарку свуда по свету. На том путу посетили су и Београд, и по сећањима људи из тог времена оставили су сјајан утисак, анимирајући како оне који су је играли, тако и оне који су је гледали. Чак сам и ја као дете уживао да гледам неке старе снимке, а у видео клубу сам често узимао један документарни филм о њиховом историјату.

Но, давне 1954. године, снимљен је филм "Go, Man, Go" о њиховом настанку. Рутинер Џејмс Вонг Хау је режирао филм о њима а у улози њиховог импресарија Ејба Саперстина појавио се Дејн Кларк. Сидни Поатје је највеће име које се може видети у овом филму - игра Инмена Џексона, харизматичног центра екипе.

Можда помало нагло скачемо у 1998. годину када је званично изашао севернокорејски филм "Породични кошаркашки тим". Наиме, филм изгледа као да је снимљен битно раније, а тако изгледа и живот насловних јунака. Поприлично заробљени у прошлости, јунаци овог филма воле кошарку, али да је љубав према игри снажнија од лојалности породици?

Овај филм је прави куриозитет и један од доказа колико је кошарка битан спорт у Северној Кореји. Фудбал је свакако на првом месту, нарочито после учешћа на Светском првенству у Енглеској 1966. које се сматра херојским подвигом, али и Ким Џонг Ил и његов син, актуелни вођа Ким Џонг Ун јако воле кошарку. Сетимо се покушаја Дениса Родмана да са својом групом НБА отпадника успостави кошаркашку дипломатију у Пјонгјангу.

Северна Кореја је била надомак тога да има и свог НБА играча Ри Мјунг Хуна, који на крају није заиграо због санкција које САД и даље држе према режиму из Пјонгјанга. Он данас има 53 године и значајан је спортски званичник у домовини. "Породични кошаркашки тим" је права посластица за љубитеље егзотичне кинематографије.

Враћамо годиште филма две године назад и проналазимо биографски филм о Ерлу Манигоу, познатом још и као Гоут, најчувенијем играчу уличног баскета пониклом у чувеном Ракер парку који је преко педесет година кључни њујоршки терен на који долазе играчи из целе земље да се одмере и виде где су. Још за живота локалног активисте Ракера по ком је терен добио име, Маниго је доминирао средњошколским кошаркашким теренима, али када се није снашао на колеџу, вратио се у родни крај, упао у лоше друштво и постао наркоман, уништивши све своје не само спортске већ и животне перспективе. Овај моћан биографски филм снимио је амерички ХБО а у главној улози појавио се Дон Чидл. Неколико, тадашњих НБА звезда заиграли су мале улоге кошаркаша у филму, међу њима истиче се Кевин Гарнет који је одиграо Вилта Чемберлена у једној изузетно ефектној деоници.

Документарни филм "250 степеника", на својој премијери окупио је целу трофејну генерацију која је освојила злато на омладинском кошаркашком првенству света у Бормију. Ту шампионску генерацију чинили су врхунски асови европске кошарке попут Александра Ђорђевића, Тонија Кукоча, Дина Рађе и Владе Дивца, предводио их је чувени Светислав Пешић. Из данашње визуре тај успех звучи као нешто потпуно очекивано и природно. Али овај документарни филм открива цео пројекат који је довео до тог резултата а посредно и до њиховог трофеја. Вишемесечне припреме у изолацији на Старој Планини, касније завршна проба на Игману, паклени ритам кондиционог тренинга Професора Каралејића који је био један од утемељивача југословенске школе припреме играча. Све то је сабијено у сат времена овог филма. Уживаћете.

Када амерички љубитељ кошарке прочита MIKAN, помислиће на Џорџа Мајкана, доминантног кошаркаша из историје НБА лиге. Када српски љубитељ кошарке прочита то име, мисли на Мијаила Микана Грушановића, икону ЈУБА лиге, кошаркашког такмичења које је настало после распада оне велике кошаркашке лиге која је дала клупске прваке Европе у четири града, и на крају упркос рату, санкцијама и одливу талената успела да доведе своје тимове у завршницу највећих тадашњих клупских такмичења.

То не би било могуће без играча као што је Микан који је изградио каријеру као вероватно најбољи постјугословенски играч са територије Србије који није заиграо ни за Звезду ни за Партизан, ни за велики страни клуб. Микан је у играчком погледу био претеча Николе Јокића, центар са изузетним даром за игру са лоптом, шут са дистанце. Овај кошаркашки натуршчик збуњивао је противнике својим неконвенционалним решењима којима се супротстављао њиховим хиљадама пута поновљеним кретњама.

Уз ову блиставу кошаркашку каријеру, Микан је био пољопривредник, домаћин а једно време и играч локалног нижелигашког фудбалског клуба. Један од најчистијих спортиста у ери сурове професионалности када је новац постепено разарао ткиво нашег спорта, Микан је чинио да центри највећих клубова пред гостовање у Шапцу или Чачку страхују као да их тамо чека Хаким Олајџувон. О Микану је са пуно љубави и пажње снимљен кратки документарни филм, за сада.

Претходно, причу о Микану могли сте да погледате у Око Магазину на РТС-у, што на овој листи филмова можемо сврстати у категорију ”најбољи шести играч”, нешто попут већ поменутог Тонија Кукоча у трофејној сезони Чикаго Булса 1995/96.

И запамтите, видео анализа је у темељима савремене кошарке. Модерни коуч мора бити добар и пажљив гледалац. Ерик Сполстра је почео као видео аналитичар у Мајамију па видите докле је догурао.