Ракочевић за РТС: Финале против Аргентине најзначајнија утакмица у каријери

Када бисте ушли у стан Игора Ракочевића, познатог бившег кошаркаша, брзо бисте уочили да има неколико занимљивих хобија којима се посвети у слободно време.

Због епидемије коронавируса скоро читав дан проводи код куће. Наравно, на првом месту је породица.

"Јесте тешко време али нас је некако упутило једне на друге. Више смо заједно, и мислим да је породица најважнија. Зато вас молим да у најбољем смислу искористите ове околности", каже бивши репрезентативац Србије и члан неколико чувених клубова широм планете.

"Када имам слободно време онда волим да састављам макете авиона, бродова и слично."

Није то Игорова једина страст. Он је велики колекционар стрипова. Дилан Дог, Загор Те-Неј...

"Не ради се о новцу, људи су једноставно везани за такве ствари. За један примерак Дилан Дога ишао сам у Алексинац и понео дрес човеку који је био дотадашњи власник."

Везан за Звезду, НБА испуњење дечачког сна

Он је носио дресове различитих клубова - Црвене звезде у којој је почео, Минесоте, Будућности, Таукерамике, Реал Мадрида, Валенсије, Монтепаскија, Ефес Пилсена.

"Највише сам везан за Звезду. То је јасно. Одласком у НБА сам испунио дечачки сан. Повреда ме је спречила да у Реал Мадриду пружим више. Али у Таукерамици сам се пронашао. Било је сјано."

Многи немају идоле, он не крије ко је био његов.

"Мајкл Џордан. Опонашао сам га када год сам могао. Испод коша у дворишту поред зграде сам стављао камен да бих могао да одскочим и закуцам као што је он то радио... Обашка што сам кући долазио изубијан јер сам падао нон-стоп."

Када је отишао у Минесоту, није много играо.

"То је нешто посебно. Могао бих данима да набрајам сјајне играче, али на мене је најбољи утисак оставио Коби Брајант. Једном нам је дао 50 поена. Чудесно."

Финале против Аргентине најзначајнија утакмица у каријери

Играо је против феноменалних играча, играо са сјајним кошаркашима.

"Два најбоља са којима сам ја играо, да се не увреде остали, су Пеђа Стојаковић и Дејан Бодирога."

Са њима је био на паркету када је одиграо најзначајнију утакмицу у каријери.

"Био је то Индијанаполис. Финале против Аргентине. Нисам играо у четвртфиналу и полуфиналу, а онда ме је Кари Пешић изненада ставио у игру у трећој четвртини. Пре свега сам хтео да добро одиграм одбрану. Без обзира што нисам играо много у тој утакмици, бити део екипе у финалу када освојите титулу светског првака је нешто посебно."

"Сећам се колико је то значило нашим људима у Америци, било их је више на трибинама него Американаца. Уосталом, те 2002. и 2001. били смо вероватно најбоља екипа на свету. Годину пре Индијанаполиса освојили смо Европско у Турској. Добијали смо у просеку са 15 поена. Сјајан тим."

Као и када је говорио о најбољим играчима, тако је био недвосмислен и када је реч о најбољим тренерима који су га водили.

"Душко Ивановић. Пријала ми је његов начин тренинга. Знам да се то многима не допада. Али мени је одговарала та дисциплина. Ја сам један од играча који, да би пружио најбоље, треба да ради посвећено и јако на тренинзима, да легне на време, устане на време, да се здраво храни... Зато сам се лако уклопио у његов систем."

Сада када не игра, ипак, поштује систем устаљен из времена када је био играч. Тренира џију-џицу јер не може а да нема физичку активност.

Породица, хобији и посао у Кошаркашком савезу... Много ствари али стиже све.