Мамба никад не умире

Кажу да не треба имати идоле, тачније људе које ћеш толико уздизати у својој глави, правити од њих слику савршенства или божанства.

Како објаснити онда то да вас по сазнању да је Коби Брајант погинуо у хеликоптерској несрећи, назове бар 30 људи, не да би формално изјавили саучешће, већ поделили са вама осећај туге, горчине и неверице.

Како у речи преточити осећај да сте изгубили, не дај Боже, пријатеља или члана породице, а да га заправо никада нисте срели, упознали, проговорили коју реч, ако ништа више. Коби Брајант у детињству једног, а верујем и детињству и одрастању милијарде других као ја, важио је за божанство, легенду и мит који ће се препричавати са колена на колено.

Као што почиње једна од бројних песама отпеваних у његову част: "Рођен је августа 23. 1978. у Филаделфији, а ко би могао да претпостави да ће постати толика величина".

Занимљиво је да је име добио по јапанској шницли (Кобе), а средње име Бин (спелује се као грашак) добио је по надимку свог оца, некадашњег НБА играча Џоа "Џелибина" (Желебомбоне) Брајанта.

Управо по завршетку Џоове НБА каријере, породица Брајант сели се у Италију, ради професије његовог оца. Једна од кључних ствари у развијању Кобија у онаквог каквог га знамо, јесте то што је прве кошаркашке кораке направио у Европи и тада веома кошаркашки јакој Италији.

Са три године узео је први пут кошаркашку лопту у руке, са шест се преселио и учио њену лепоту, а већ са 12 се опробао против професионалаца.

Иако је у том тренутку НБА лига годинама далеко од њега, може се закључити шта је била "квака" у уму овог мађионичара. Тај нагон за изазовом, та храброст или безобразлук, назовите како год хоћете, то је нешто што га је одликовало очигледно од малих ногу. Колико год нешто вежбали, усавршавали, понављали, очигледно је да се са нечим и рађате.

Тај менталитет, који је касније по њему и назван "Мамба менталитет", испољио се и у средњој школи. Похађао је Мериленд у родној Филаделфији.

Прву сезону, са новајлијом Кобијем, завршили су са најгорим учинком у дугом низу година, уписавши само четири победе и 20 пораза. Био је то само још један изазов за младог Кобија, који је наредне сезоне, играо свих пет позиција и био далеко најбољи играч тог узраста широм САД. 

До краја школовања, његов Мериленд важио је за школу са најбољим учинком победа и пораза на целом Истоку, а упркос интересовању свих елитних колеџа, Коби је био толико самоуверен, да је одлучио да одмах из средње школе оде у НБА лигу.

Као тек шести који се одлучио за такав потез, медији, тренери и играчи најјачег кошаркашког такмичења су га дочекали са подсмехом и жељом да га демантују и осрамоте.

Његов улазак у НБА лигу био је веома занимљив. Није се могло ни замислити да ће испунити дечачке снове и постати најбољи "језераш" у историји највеће франшизе. Занимљиво, прву проверу и тренинг, имао је са Бостоном, на шта га је натерао његов отац, рекавши му: "Бостон се не одбија, иди, пробај".

Ишао, испоштовао, пробао, одбио... Једноставно, сањао је дрес Лејкерса, а не Бостона, или Шарлота који га је драфтовао 1996. године као 13. пика. Захтевао је и добио је пробу код "језераша", а према наводима управе, у тој проби, потпуно је надиграо играче какви су Џери Вест и Мајкл Купер.

Било је то више него довољно да се свиди управи Лејкерса, који су се зарад Кобија одрекли Владе Дивца у директној замени.

О његовој НБА каријери, статистикама, трофејима, рекордима, бројкама не треба трошити превише речи, слова и удара по тастатури. Уколико некоме треба подсетник, само најбитније ствари налазе се у следећем пасусу.

Двадесет година провео је у најјачој лиги на свету, свих 20 у вољеним Лејкерсима. Пет пута освојио је НБА прстен, два пута био најкориснији играч НБА финала, једном МВП регуларне сезоне. Два пута био је најбољи стрелац лиге, док на укупном пласману заузима четврто место са 33,643 поена. Други је најбољи стрелац на једном мечу, пошто је Торонту 2006. године сасуо 81 поен. Једини је кошаркаш на свету којем је клуб повукао два броја која је носио, 8 и 24. У 18 сезона био је учесник "Ол-стар" утакмице, од чега је четири пута био најкориснији играч. Победио је у такмичењу у закуцавањима и то као руки, односно новајлија у лиги. Са репрезентацијом САД има два злата са Олимпијских игара, 2008. у Пекингу и 2012. у Лондону.

Све ове наведене награде, колико год биле битне, минијатурне су у поређену шта је значило и представљало само име Кобија Брајанта.

Поменути "Мамбин менталитет", његово је завештање, мисија, назван је по надимку, који је добио по једној од најотровнијих змија на свету.

Шта тај менталитет уопште представља? То је оно када кажете себи да сте најбољи, најбржи, најскочнији, да ћете победити, ма ко био са супротне стране, али не зато јер сте ви то умислили, или јер сте се окуражили, већ зато што сте за то болесно много тренирали, зато што сте за то психички и физички спремни.

Тај менталитет одражава се онда када поломите десну руку, а ви у четири ујутру, у пиџами и са гипсом на руци изађете у дворану и убаците преко 500 шутева. Када са покиданом Ахиловом тетивом, останете на терену и погодите слободна бацања. Тај менталитет покажете тиме што сте пре домара дошли у ту исту дворану, па вам он за следећи пут остави кључ. На те исте тренинге, долазите сатима пре свих, остајете сатима после свих.

Тек онда смете да помислите да сте најбољи, да вам нема равног, да тај дух звани Мајкл Џордан, којег копирате и јурите, има више поштовања за вас него ви за њега. Тек онда смете да сваког саиграча на тренингу исмевате, кажете како не може да вас чува. Макар био он Шек О'Нил, чак и ударите, натерате на рад, натерате да сви око вас дају све од себе, да би били бољи.

Тек када тренирате, радите и вежбате онолико колико је он, онда можете на питање Владимира Радмановића зашто му нисте додали лопту када је био сам, одговорите са: "То што си био сам, значи да си требао да идеш на скок, уколико ја промашим". Тек онда ни не трепнете када вам лопту пошаљу у фацу, како би вас испровоцирали.

То су приче које купе једног тинејџера, да га заволи за цео живот, да од њега прави божанство, које се безусловно поштује, идеализује...

Зато је неизмерно тешко прихватити чињеницу да њега више нема. Неког ко је несвесно учинио да можда и највећа радост буде реплика дреса са бројем 24 за рођендански поклон, неко ко је крив за лоше оцене у школи, подочњаке испод очију, бесконачне расправе о кошарци. Тај "мамба менталитет" је нешто што је чинило да се ујутру устане, оде на тренинг, лопта шутира у неки дрвени кош на 40 степени у августу...

Кошарка је један прелеп спорт, препун несвакидашњих људи, који су утицали на милијарду деце, али и одраслих људи. Она је произвела огроман број легенди, којих је било и пре, а биће и после Кобија Брајанта, али ко је имало познавао лик, дело, уметност Кобија Брајанта, схватиће да се такав више неће поновити...

Последњи пут смо те чули када си честитао једном од највећих супарника, Леброну, на томе што те је по броју поена престигао. Ту си само потврдио какав си карактер, шмекер и коју дозу поштовања према овом спорту имаш.

Памтићемо те по потезима, поенима, по псовкама на српском, шпанском, италијанском, по успесима, неуспесима, али свакако, по карактеру, намргођеној фаци, али и осмеху, по челичној вољи и живцима, по жељи да се иде напред.

Мамба, почивај у миру, знај да је иза тебе остало много тога, да заборављен бити нећеш и да је твоја мисија успела...