Србин у Гинисовој књизи – кошаркашка авантура у 25 земаља на пет континената

Нема много српских спортиста који се могу похвалити чињеницом да су уписани легендарну Гинисову књигу рекорда или да су барем на прагу неког достигнућа које другима није пошло за руком. Можда се могу набројати на прсте једне руке, а место међу одабранима нашао је и један кошаркаш.

Никола Куга, момак рођен у Бихаћу, вечи део дечачких дана провео је живећи у Лици у Хрватској, након чега један кратки део у Црној Гори, да би се коначно настанио у Београду.

Пре скоро 15 година, када је почињао професионалну каријеру, није ни слутио где ће га тај пут одвести – постао је први европски играч који је играо Азијску лигу (Asean Basketball League), први кошаркаш из Источне Европе који је наступао у Колумбији, а дошао је и до неких рекорда који ће тешко бити оборени.

Једини је Европљанин који је професионалну кошарку играо на пет различитих континената, у више од 20 земаља, тачније 25, што му је донело Гинисову повељу крајем прошле године.

Живот вредан књиге. Куга је покушао да сумира у интервјуу за РТС, у којем нам је говорио о богатој каријери, почецима, највећим успесима, али и ономе што му је донео необичан приступ кошарци...

"Да будем искрен, на почетку нисам схватао бенефите пута који сам одабрао, али пошто сам обишао прву, другу, трећу земљу, почео сам да схватам добре ствари. Упознао сам велики број људи, различитих култура, учио сам од њих... Видео сам како живе своје животе, на који начин се односе према спорту, какав им је менталитет и све то је један од највећих разлога због којег сам наставио како сам кренуо", почео је причу Никола Куга за РТС.

Сада већ веома искусни бек од старта је градио каријеру на прави начин, увек у подсвести имајући у виду да можда неће моћи да игра на највишем нивоу. На крају, наступао је од Европе, преко Либана и Вијетнама, до Марока и Малдива и са 32 године обишао готово читав свет. Ми смо га ипак вратили на сам почетак и прве кошаркашке кораке.

"Све је кренуло некако спонтано. Први пут сам узео кошаркашку лопту на једном малом кошаркашком терену у Црној Гори, са неких 9 година, шутнуо на кош и не слутећи да ће то бити нешто чиме ћу се бавити читавог живота. Промашио сам цео кош, наравно. Наредних годину дана провео сам без кошаркашке лопте, али пошто нас је породични живот одвео у Сопот, мало место покрај Београда, имао сам прилику да наставим где сам стао. Од тада креће и моја животна прича. Некако се ту родила она права љубав. Започео сам да тренирам у једном клубу у Младеновцу, недалеко од места где сам живео. Све то време посећивао сам кош поред куће у Сопоту, водећи се сновима да једног дана будем нови Дејан Бодирога, а успут слушајући приче да је легендарни Дражен Петровић убацивао по 2.000 кошева дневно."

Како је више пута нагласио, велику подршку имао је од читаве породице. Мајка и отац су се константно трудили да му обезбеде потребне услове за тренирање, упркос тешкој финансијској ситуацији, док је брат умео да одлаже сопствене обавезе како би му вратио по 500-600 лопти по тренингу.

Дечачки дани су пролазили, жеља за кошарком бивала све јача и стигао је тренутак за неке веће, одлучније кораке – за темеље професионалне каријере.

"После Младеновца сам отишао у КК Каста, где сам упознао једног одличног човека који ми је много помогао и улио сампоуздање на онај прави и искрен начин – тренера Радослава Рађена. Као огроман корак напред у каријери, тада прелазим у ФМП из Железника где сам провео три године. Следи једна година у Срему из Сремске Митровице, а између сам играо за још три мања клуба. Отприлике ту се завршава моја прича везана за играње кошарке у Србији."

Словенија, Немачка, Данска, Исланд, Португал, Норвешка и Шведска у Европи, па Индонезија и Аустралија, само су неке од држава у којима је играо. Када на тренутак застане у својим путешествијима и осврне се, тешко му је да поверује где је све био.

"Ни на крај памети ми није било да ћу играти у оволиком броју земаља. Моја жеља је била да само на неки начин започнем интернационалну каријеру, нисам постављао питање где ће то бити."

Како се то десило?

"У то време сам тренирао у Визури и играли смо доста често 5 на 5, углавном играчи који се током лета спремају за сезону. Ту сам упознао Бојана Малешевића, момка који се некако по свему разликовао од других. И по кошаркашком стилу и по земљама где је играо, али и по свеукупном понашању. Оставио је упечатљив утисак на мене, који ми је касније дао неку визију да многа врата могу да се отворе, али да на њих мораш да куцаш, понекад и више пута. Ту, у неком том периоду и креће ова моја друга кошаркашка прича."

Можда и највеће богатство које је стекао обилазећи свет јесу људи које је упознао. Контакти, познанства и пријатељи за читав живот...

"Прва искуства ван Србије сам имао у кратким епизодама, на Кипру и Македонији, након чега је уследило једногодишње искуство играња кошарке у Мароку. Отприлике тај неки период који сам провео играјући за клуб Спорт Плаза Казабланка ми је дао много више него што сам могао и да замислим. Добио сам прво, право животно искуство, живећи годину дана у земљи и са људима са којима се први пут сусрећем, притом у једној сасвим другој култури живљења. Некако сам увек имао срећу да налећем на праве људе. Хвала богу, ту сам упознао једног момка из Сенегала, саиграча у тиму. Иако нисмо причали исти језик, толико смо се добро разумели и он ми је био као старији брат. Све оне праве животне вредности ми је понављао сваки дан. Прво и основно, да је породица на првом месту, а након тога све остало. У Мароку, поред оне праве љубави према кошарци, добијам и ону другу – страст према путовањима и авантури."

Не само да је Мароко оставио велики утисак на њега, већ је и он оставио једнако значајан траг у овој севернафричкој земљи. Забележио је једну од најбољих партија у историји тамошње кошарке. У мечу националног Купа постигао је 41 поен (7-9 за два, 7-7 за три, 6-6 пенали), уз 7 скокова и 5 асистенција, за укупни индекс 57.

И сада када га питате, тешко му је да наброји где је све био и чије дресове је носио.

"Било је стварно много земаља, од скандинавских (Исланда, Норвешке, Шведске), преко Немачке, Естоније, Португала... Био сам доста по Азији – Индонезија, Либан, Вијетнам, затим неки други делови планете, попут Колумбије, Аустралије итд. Искрено, Аустралија ми је била испуњење великог сна. Имао сам огромну жељу да играм тамо и некако употпуним континенталну кошаркашку причу. Тај сан ми се остварио 2015. године. То је земља о којој сам имао представу да је рај на земљи, много сам слушао и гледао о њој. У стварности је можда било и лепше од онога што сам замишљао. Заувек ћу памтити први сусрет са кенгуром у природи."

Осим у Гинисовој књизи рекорда, остаће упамћен као први Европљанин који је наступао у Азијској лиги – награда која је дошла за велики труд.

"Да не дужим, а да опет не заборавим. Индонезија је била шанса да постанем први европски играч који је добио прилику да игра 'Asean basketball league', што је за мене био баш велики поклон. То је лига која обухвата цео тај њихов регион и некако се уклапала у мој карактер. Доста путовања, разноликости, а притом тотално једна другачија кошарка."

Након живота на југоистоку Суматре, острва на којем је смештена Индонезија, провео је два мандата у Либану. Играо је за Ал Мутахед и открио да је, што многи не знају, либанска кошарка на изузетно високом нивоу. Организација је одлична и тамо наступају многа звучна имена.

"Тамо сам баш уживао у сваком тренингу. Мало људи зна да је кошарка у Либану на једном високом нивоу, поготово оних ван кошаркашког света. Долази доста НБА и евролигашких играча, велики је број навијача и све што иде уз то. Све је некако кошаркашки. Просто вас понесе атмосфера, а уз то сам добио шансу од тренера Алена Абаза и Владана Главинића, који су ме у Либану максимално подржали."

Није необично да се спортисти са ових простора отисну на Далеки Исток како би пронашли прави ангажман, не само у кошарци, него и у фудбалу, одбојци, рукомету... Међутим, мало је њих који су пробали да се докажу у Јужној Америци, оно што је Никола учинио 2011. у колумбијском клубу Норт де Сантандер.

"Сигурно да је играње кошарке у Колумбији било баш живописно. Четири утакмице недељно, где је распоред отприлике овакав – хотел, авион, сала. Готово нико не прича добро енглески језик. Живот ми је био као на траци током тих неколико месеци, али сам осетио и доста лепих ствари. Некако, људи иако у тешкој економској ситуацији, изналазе увек снаге да имају осмех на лицу."

Када водите тако "буран" живот, сигурно се дешавају многе анегдоте...

"Уф, па било их је доста... треба се сетити нечег. Рецимо, оно што ми се дешавало не једном, него више пута по Азији, јесте да наручим неко јело, а добијем друго. Или ако сам 'боље среће', кажем да не желим љуто, а добијем суперљуту порцију. Прелазак улице у Вијетнаму је авантура сама по себи, мотори јуре са свих страна, аутомобили пролазе милиметарски прецизно и мимоилазе се са пешацима, али то чине веома успешно. У Бангкоку, када таксисти кажете на које место желите да идете, он вас одвезе у продавницу чијег власника познаје. Заузврат, добије бесплатне купоне за гориво јер вас је довезао баш у ту радњу. Сналазе се људи."

За крај, Куга нам је открио да новац и материјални услови услови никада нису били пресудни у одабиру клубова. Водио се емоцијама и жељом да учи – то му је донело много веће богатство.

"Оно што је мене водило овим путем је била стварно искрена љубав према лопти и кошарци. Захваљујући томе сам све ово остварио. Трчите за лоптом, а не за новцем, колико год је могуће. Уосталом, успомене су те које вам остају за живота!", закључио је Куга за РТС.

Никола Ђукић (NikolaDjukic43) 

Број коментара 3

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

петак, 29. март 2024.
17° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво