Ненад Крстић, кошаркашка пензија у дестилерији ракије

Откуд идеја за прављење ракије? Обично твоје колеге улазе у послове с некретнинама или отворе кафић...

"Ја сам дуго размишљао. Имао сам воћњак, а земљу сам купио пре пет година, док се идеја јавила пре једно десет година. Сматрао сам да треба да направим неки производ који ће бити препознатљив, да направим један бренд, производ који ће бити светски познат. Много пута сам играјући у иностранству чуо 'шљивовица, шљивовица', сви знају за српску шљивовицу, и онда сам хтео да направим нешто несвакидашње".

Тако је настала Крловача, како је у шали зову српски кошаркаши. А како се родила идеја?

"Када сам се опорављао, много пута сам вежбе радио у неком лежећем положају и онда размишља човек шта и како. Хтео сам да будем мало ван клишеа, нисам хтео да улажем у нешто где се обећавају енормни добици, већ сам правио неку скроз другу причу, да будем мало авангарда по том питању. Не знам да ли сам успео, али нема пуно мојих колега који се баве овим."

Неколико бивших репрезентативаца у кошарци сада се бави пољопривредом: Урош Трипковић, Марко Кешељ, Драко Миличић...

"И Коста Перовић је купио земљу. Скоро сам га срео, купио је 20-30 хектара код Ниша. Има, има и доста оних који размишљају о томе. Миленко Тепић је купио сад земљу. Има, и мени је то драго, јер сад сви они купују, размишљају, саде, а пре једно десетак година, кад се мени родила та идеја, чак и тај Кешељ... Ја када сам му то тада причао, он је рекао 'добро, ајде, ти иди у то твоје село па сади шљиве, шта већ', а када сам чуо да је посадио боровнице, онда ми је прво било смешно, али и драго што је и он схватио да без земље нема ништа."

Почеци у "српској Болоњи"

Бизнисмен Ненад Крстић почиње тамо где је почињао кошаркаш Ненад Крстић. Било је то у време када је Краљево имало надимак "српска Болоња". Два клуба играла су у првој лиги и била велики ривали. Оно што су Виртус и Фортитудо за Болоњу, то су били Слога и Машинац за Краљево.

"Ненад Крстић се није појавио случајно. У време када се он појавио, у Краљеву је стасавала једна добра генерација спортиста и кошаркаша, већ је стасавао и један озбиљан клуб. КК Машинац, који је настао при Машинском факултету у Краљеву. Ненад је дефинитивно био најталентованији у тој генерацији и то се после и показало у ономе што је постигао у својој каријери, али је та генерација направила сјајне резултате", каже краљевачки спортски новинар Александар Даишевић.

Милош Бабић и Владе Дивац су дошли до НБА лиге, а почели у Слоги. Крстић је ка најјачој лиги света кренуо из Машинца, клуба који данас не постоји.

"У његовој згради је живео боксер из Босне Драго, пријатељ мој, који је једног дана дошао код мене и казао: 'Јаране, да знаш каквог играча имам.' Ја сам мислио да је везано за неког из Босне, међутим, то је био Крле, који је живео заједно са њим у улазу", присећа се Жарко Кривокапић, тада тренер млађих категорија у Машинцу, док његов колега Драган Стефановић препричава Крстићев први тренинг са првим тимом.

"Ја се сећам када је он дошао, први тренинг, још као кадета смо га довели. После пар неких вежби и рада, на пола тренинга у једној паузи ми приђе један старији играч и пита: 'Је ли, бре, ко је овај мали овде?' Рекох то је наше краљевачко дете, за кога смо проценили да треба да га укључимо у први тим и он ми каже: 'Еј, овај ће да заврши у НБА лиги.'"

Прве утакмице Ненад Крстић одиграо је у чувеној "Кутији шибица", како се често назива стара дворана поред Ибра.

"Ја сам хтео да тренирам и раније, али сам почео 1995. Тада је било два тима, крцата хала све до тамо негде двехиљадитих. Зато је Краљево и добило надимак 'српска Болоња', два прволигаша, Слога и Машинац. Нажалост, Машинац сада не постоји као клуб. Тих година је стварно било задовољство тренирати кошарку у Краљеву и играти, за млађе категорије, за кадете кад сам играо, где је утакмице гледало по 500-600 људи, напуни се хала."

Људи у Србији задужени за младе кошаркашке таленте Крстића су први пут приметили у Чачку 1998. Одиграо је одлично на јуниорском турниру и привукао пажњу људи из београдског Партизана.

"Јесте, ту у Чачку је био први турнир где су се људи хватали за главу. Да нико у Југославији (СЦГ, шта је већ било)... да су питали: 'Где је овај био досад? Како га ти скаути нису приметили'", каже Стефановић.

"У Чачку су освојили ту сребрну медаљу, изгубили од Беовука у финалу, али је годинама касније Машинац из те генерације црпео играче, а у којој је био Крстић", наглашава Даишевић.

"У суштини, Пеца Јаћимовић ме тада приметио, препознао и довео у Партизан, односно препустио људима из Партизана", додаје Крстић.

У Београду је, након године привикавања, добио прилику да сарађује са легендарним тренером црно-белих Душком Вујошевићем. Била је то одлична припрема за одлазак у НБА лигу.

"После те прве године долази Душко Вујошевић, који је препознао тај мој таленат и жељу за напредовањем. Више ту жељу и тај рад, јер ја нисам био најталентованији у тој екипи. Дао ми је шансу, касније сам уз њега сам доста напредовао. Следеће године и драфтован...", каже Крстић.

Лет преко "баре" 

Крстић 2004. у најјачу лигу света ушао је на мала врата, иза којих га је дочекао један од идола из детињства.

"Долазим и у НБА на мала врата. Нико не очекује ништа. Имам Алонза Морнинга. Идол. Остала је у дечачкој соби ту у стану у Краљеву слика Алонза Морнинга. Ја следеће године одлазим у Америку и саиграч ми је тај који је био на постеру у соби где сам спавао 4-5 година пре тога и то ми је било просто невероватно", истиче Крстић.

Ненад каже да му је на почетку америчког живота било тешко, није играо, али се и није мирио са тим. Радом је натерао људе из Њу Џерзија да му дају шансу, а велику улогу у његовом напретку имао је и плејмејкер Џејсон Кид, сада члан Куће славних.

"Играње са Кидом је велика привилегија и можда највећа ствар у мојој каријери. Појавило се и после њега добрих играча, али такав склоп играча и особе ја нисам срео у својој каријери. Помогао ми је доста на терену и допринео да имам такве бројке и да играм на таквом нивоу."

У сезони 2006/07, Крстић је био веома близу наступа на Ол стару.

"Те године сам чак имао и прилику да се нађем на Ол стару. То мало људи зна, али ја сам знао јер су ми причали људи из клуба. Те године је Шекил био повређен, и Бен Валас, и Иглаускас. Сви центри на Истоку су имали неке проблеме, а ја сам имао просек од 17-18 поена и ишао узлазном путањом и онда сам се повредио", открива Крстић.

Колико је био цењен у Америци, сведочи прича Крстићевог кума.

"Што би рекао чувени амерички тренер Боб Тејт далеке 2007. године, када сам боравио у Њујорку и када се Ненад ниоткуда појавио и постао име уз чувен тројац Кид–Картер–Џеферсон, 'Your friend is big name'. Према томе, биг нејм једном, онда је то целог живота...", каже Марко Старовла, Крстићев кум и некада такође кошаркаш Машинца.

Касније следи кратка епизода у руском Тријумфу, па повратак у НБА, где је носио дрес Оклахоме. Тада су почињале сада већ велике звезде – Дурент, Вестбрук, Харден...

"Јако добро искуство. Они су мене тада предвидели да будем један од старијих играча, са 27-28 година и имао сам неку улогу ментора. Касније се десио трејд у Бостон и потпуно другачије искуство тамо, где сам имао у свлачионици шест-седам што садашњих што будућих чланова Куће славних. Врхунски тренер Док Риверс. И хтели су они мене да оставе, али опет се десио тај пех, тај локаут и понуда ЦСКА, која се не одбија..."

Баксузно место

Московљани су 212 центиметара високом Краљевчанину тада понудили и добар новац, и добру прилику да се бори за титулу најбољег у Европи. И било је то у најбољим играчким годинама...

"Била је то моја 28. година, размишљао сам, био сам седам година у НБА, нисам освојио ништа на клупском нивоу јер је тамо много тешко освојити прстен, нисам био ни близу тога и хтео сам онда да освојим Евролигу. Смaтрао сам да са ЦСКА имам најбоље шансе", искрен је Крстић.

Ипак, за три године проведене у московском гиганту, није успео. Године 2012. је био близу, баш близу, али је трофеј Евролиге "украо" Јоргос Принтезис из Олимпијакоса, кошем у последњој секунди.

"То је можда и најтежи пораз у мојој каријери, вероватно и у каријерама осталих играча у тиму. Нажалост, то се дешава. Шишкаускас промаши два бацања, не може му се ништа замерити, човек који је до тада шутирао 90 посто са пенала и то је очигледно нека судбина. Иако не верујем толико у те ствари, невероватно да се све тако направило, та утакмица је била специфична. Шта да се ради, дешава се, али баш да се деси у истој хали 'Синан Ерден', где смо две године раније изгубили полуфинале са репрезентацијом (од Турске, аут Тунџерија), и то баш несрећно, што је за каријеру једног кошаркаша много. Изгубити полуфинале СП у последњој секунди, и финале Евролиге, онако, може да се окарактерише да сам губитник, али једноставно то је судбина", са сетом прича Крстић.

Због трофеја који су му измакли, због повреда које су га мучиле, Крстић је зарадио и епитет баксуза. Мада ће он то у шали често пребацивати на свог кума, који је гледао велики број његових утакмица.

"То је кривица мога кума, није до мене. Моје је било да будем са друге стране и да бодрим, а онда је увек испало на крају "па што сте долазили, шта сте радили...". Међутим, то је тако, неки животни сплет догађаја, спорт је такав...", додаје кум Старовла.

Нога Керема Тунџерија у ауту и пораз од Турске у полуфиналу Светског првенства 2010. године један је од најупечатљивијих момената у Крстићевој репрезентативној каријери. 

"Та утакмица са Турском, где играте пред 15-20.000 Турака, где је хала пуна два сата пре почетка утакмице, ми смо стварно одиграли добро, али те судијске одлуке су доста утицале на резултат. Касније сам ја са Керемом причао о тој утакмици. Сви знају да не играмо за репрезентацију због пара, али те године нисмо имали никакве премије, ја сам онда мало касније, не можете одмах после тога тако причати, али кад сам касније сазнао колике су они премије имали, онда сам рекао, да гледаоци не протумаче погрешно, али они су једноставно морали да победе", евоцира успомене Крстић.

Још један не баш леп догађај из исте године обележио је играње Крстића у дресу Србије. У склопу припрема за шампионат у Турској, наш државни тим је традиционално учествовао на "Акрополис купу" у Атини, али се утакмица пријатељског карактера са домаћином није баш пријатељски завршила.

"То је нека ствар којом се ја не поносим превише. Ја сам реаговао у афекту. Онај Скорцијанитис је кренуо према мени и ја сам ухватио прво што ми се нашло под руку, да тако кажем. Ја стварно нисам хтео ништа, било је ту неких чарки Теодосића и неког од Грка. Ја сам био јако нервозан. Мало људи зна да ми је супруга тада била у деветом месецу, ја месец и нешто дана на путу... На крају ми је стварно било жао, касније сам се више пута извинио Бурусису. Кешељ га је чак позвао овде код мене у дестилерију, и он је то прихватио. Да ли ће се то и десити, није битно, али ми је јако драго што је прихватио то моје извињење."

Нови терен – дестилерија 

Ако Кешељ успе да Бурусиса доведе у Ратину код Краљева, српски и грчки центар могли би дегустирају неколико врста ракије. Власник дестилерије каже да воће набавља из Краљева и шире околине. За сада има пет запослених и пуно стрпљења, јер у овом послу буквално време је новац. А добра ракија мора да одлежи.

Шта све лежи овде?

"Ово је отприлике шљива претежно. Има нешто мало јабуке, имамо идеју да и дуњу мало барикирамо, али претежно је шљива, 2016. годиште, мада има неке и од ове године. Радили смо и калвадос, француску ракију, односно цеђење јабуке, која иде на дуплу дестилацију и онда у буре неке две године. То смо ове године произвели, јако смо задовољни како је испало. Тако да је то отприлике то. Од ових буради што су запремине 220 литара сва су пуна на моју срећу, и ми се трудимо, изашли смо на тржиште са неким количинама, успоставили смо неки квалитет са тенденцијом да он иде само на горе, никако да опада", прича Крстић у делу за одлежавање ракије.

Да откријемо широј публици име бренда, да ли си одлучио?

"Јесам, име бренда је Троглав. Много људи ме пита, првенствено моји пријатељи из Словеније да ли је то по Триглаву, Словенци ће сви то да пију. Рекох да јесте, за вас јесте, нема везе. Шалим се. Има ту планина Столови и врх је Троглав, један од највиших, близу ваздушном линијом. И ја када сам размишљао како бисмо могли да дамо име, хтео сам да буде нешто онако непрепознатљиво свима, а опет да буде познато, и сад се људи хватају мало за тог словенског бога Триглава/Троглава, мислим да је име које улази у уши онако брзо. Дакле, Троглав ракија из Дестилерије 'Крстић'".

Ипак, међу кошаркашима је познатија као Крловача?

"Па да, то ако питате Кешеља. Добро, то је тако, Крстић ракија, јер људима из кошаркашког света је интересантно што ја производим ракије и онда наравно да ће да тако кажу, Крлетова или како већ."

Одакле Дестилерија 'Крстић' набавља сировине тј. воће?

"Има нешто и мог воћа, али мој воћњак је претежно шљива. Имам и крушке, али то је врло млад засад. Овде у принципу има доста сировина, воћарски је крај. Тако да ту, тај крај, Трстеник, Крушевац, Топола... дуњу смо набављали у селу Тавник овде поред, које је познато баш по дуњи, где је сви производе. Дакле, неки регион, некако је најисплативије, а и ја се трудим да прерадим колико год могу да и ти људи имају неку корист од тога, да не буде да сам ја ово отворио само због свог интереса. Имам ту и неких четири-пет запослених, што мислим да је добро јер полако и неки други људи виде корист неку и интерес у томе. Када је сезоне имамо и по 10-15 запослених, што на дневницу што на месец-два дана, тако да за почетак није лоше."

План за извоз, играо си у Америци и Русији?

"Мислим да има шансе, пошто сматрам да је ракија квалитетније пиће и од вотке (поготово) и вискија, који је ништа друго до ракије од житарица. Мислим да има простора, али ја за сада немам те количине и не бих хтео да будем неозбиљан. Хоћу да постигнем врхунски квалитет, а за врхунски квалитет шљиве је потребно време, које не може да се купи. Као и спорту, нема пречице. То стално спомињем, у прозводњи ракије нема пречице и морате да прођете цео пут да бисте постигли то што хоћете."

Где видиш себе за 10-20 година?

"Ја сам у ову причу кренуо не да бих зарадио, дај боже да буде. Више сам кренуо да бих себе испунио и имао неку своју причу. Могу да кажу људи да је имао успешну каријеру и тако даље, али по мени је битно да се остварите и у другом послу. Ја ако направим добру ракију и ви мени кажете, или људи кажу да је добра ракија, мени је то сатисфакција број један. Да сам ја успео, наравно уз сарадњу са свим мојим људима, да направимо добар производ. А друга сатисфакција је да за 10-20 година имамо препознатљив бренд, да се ширимо, да овај објекат живи сам од себе. Мени је идеја да у блиској будућности направим једну дегустациону просторију са пар апартмана, првенствено за своје пријатеље и себе где ћу имати где да боравим, да се заокружи та прича. Можда касније и производња сокова, џемова. Да оживим овај крај и створим неку причу која ће иза мене да остане. Сећаш се оно што смо раније причали у интервјуу, на мала врата. И овде ја улазим на мала врата и то је негде нека моја цела животна прича, да тако кажем", завршава разговор Ненад Крстић и наздравља чашицом квалитетне шљивовице.

Марко ЉУБОМИРОВИЋ (Marko Ljubomirović)