Разија Мујановић, од села на Мајевици до Кућe славних

На препоруку једног новинара, познати кошаркашки стручњак Мики Вуковић почетком осамдесетих година прошлог века одлази у село Ратковићи надомак Челића у Босни, како би упознао тинејџерку Разу, која је са 14 година већ била висока 187 центиметара. Затекао је стидљиву горостасну девојку која о кошарци није знала ништа. Али, то га није обесхрабрило, већ ју је '82 довео у Тузлу, у екипу Јединства, која ће свега седам година касније освојити титулу шампиона Европе.

"Са неких 13.5 година већ сам имала висину од 187цм, и на моју срећу новинар из мог родног места (Ратковићи, Брчко) који је живео и радио у Тузли. Он је приметио једну високу девојчицу и у контакту са Микијем Вуковићем, рекао ‘Пази Мики, постоји једна девојчица у том селу која је јако висока'. У то време Јединство је био друголигашки тим и њихов највисочији играч је био 187. Он му је рекао да би можда требао погледати, да разговора са мојим родитељима, да ли би ме пустили да идем у Тузлу. Али, ипак је тренер размислио и закључио да је прерано да се одвајам од породице, тако да смо се договорили да сачекамо још годину дана и да са 14.5 година, у осмом разреду на полугодишту дођем у Тузлу и почнем да тренирам са екипом. Наравно, ја када сам дошла, почела сам одмах са првим тимом, а увек је био помоћни тренер са стране који је радио са мном на тим елементарним стварима. Тако је кренула нека моја каријера, али али сигурно је да сам требала тада прво неке основне елементе кошарке да научим", каже Разија Мујановић, велика звезда југословенске, европске и светске кошарке.

"Она је имала први проблем, живела је у једном хотелу тамо њиховом за самце, али се спријатељила одмах са куварима и почела је да се гоји, онако огромна и пуно јака. Па проблеми са коленима и онда су је контролисали и тако даље. Међутим, она је била радна, направила је једну фантастичну каријеру, она је са Тузлом била првак Европе што јеу то време фантастичан успех био", каже прослављени кошаркашки стручњак Владислав Лале Лучић.

"Ја када сам дошла у клуб ‘82, у јануару се прикљулила екипи која је улазила у Прву лигу. Већ следеће године обезбедили смо опстанак у лиги, и све је ишло некако степеница по степеница. Градили смо тим, тренер Мики Вуковић је био млад тренер, тако да смо ми узајамном сарадњом и добрим радом прво постале првакиње Југославије, па смо почели да играмо ове (европске) купове, и наравно, круна свега тога је била 1989. и титула првакиња Европе. Тог момента нисам ни била свесна важности те титуле, јер била сам јако млада, а 22 године већ сам била првак Европе и била кључни играч у екипи и сви су ме ти резултати носили", додаје популарна Раза.

"Ја сам Разу имао и као играчицу, на тренингу, у време можда и највећих резултата наше женске репрезентације, изузимајући ово што је Марина урадила што је ја мислим непоновљиво. То је било оних година 88, 87. ОИ друго место, СП друго место, ЕП друго место, Универзијада прво место и то добити Рускиње комплетне у Загребу то је било страшно. И ја сам био члан, сем олимпијаде, на свим тим такмичењима", присећа се Лучић.

На свим тим такмичењима Разија Мујановић била је међу најбољим играчицама. Из године у годину је напредовала, постајала све доминантнија и освајала трофеје где год да је играла.

"Стварна нека разлика између осталих екипа била је Раза. Била је Раза са својом висином, са својом јако добром руком. Али Раза је била и један јако добар радник. Раза уопште није заостајала за малим играчицама, иако је њој било тешко и све то. Добро је васпитана у клубу, Мики Вуковић који је био тренер и који је у њој усадио те радне навике", сматра тренер који је са великим успехом радио и у мушкој и у женској кошарци.

У клупској кошарци Разија је освојила све. Четири титуле Евролиге са три различита клуба. У репрезентацији је врхунац требало да буде Олимпијада у Барселони 1992. године...

"Увек ми је била жеља да са репрезентацијом Југославије узмемо злато. Међутим, нажалост, дошло је до распада наше те земље и то се није успело. Мада ја мислим, да је остала Југославија као што је била, 1992. да смо се појавле на Олимпијским играма, биле смо већ сазреле играчки".

Колико је доминирала европским теренима показује и то што је три пута бирана за најбољу играчицу на континенту.

"Генерално, ја мислим да је Разија била она врста играча, ја сам имао тај осећај а то стварно мислим као ултимативни комплимент, уз још две играчице које су Американке, да би могле да играју са мушкарцима. Јер стварно, Разија је била толико добар играч да би у оно време можда могла да прође на одређеном нивоу као играч мушке кошарке", сматра Един Авдић, кошаркашки коментатор.

И управо та њена доминација на терену често је навијаче противничких тимова доводила до лудила, па је Раза исто тако често била мета вређања са трибина.

"И увек је публика настојала да мене изреволтира како би њихова екипа добила и у тим моментима ја сам морала да имам јаку концентрацију и схватала сам да у том периоду сви који су били против мене, да би били за мене да сам прешла у њихову екипу сигурно би били за мене. Тако да сам ја то јако добро балансирала и све то, мада кад год је публика била против мене, тад сам најбоље играла и увек сам им се светила постигнутим кошевима. Тако да, такав је мој каркатер, да сам настојала да на најбољи могући начин да им вратим због тих провокација - они мени провокацију, ја њима кош, моја екипа победи и онда ко је у томе победник, ја или они?", поручује Разија Мујановић.

Раза је играла све до своје 41. године, а онда се из шпанског Вига, где је завршила каријеру, вратила у Сарајево.

"Углавном, мени је невероватно да за неког који је имао такву каријеру по завршетку те каријере нема места у Савезу, у женској кошарци, у било ком облику. Значи, нешто што њој припада...", сматра Един.

"Била сам у потпуности ван спорта. Једноставно, људи код нас у Босни нису имали слуха да сам им потребна. Жалосно је да имају некога са резултатима као што ја имам, да не позову у Савез. Међутим, ту је било нешто сасвим другачије, јер код нас у Савезу људи се више плаше свог незнања, него мог знања и гледали су да будем што даље од Савеза. Нико није размишљао да могу бити од користи и допринети развоју кошарке у Босни и Херцеговини", открива Мујановић.

Разија је највеће признање добила је недавно, када је у септембарској класи ушла у фибину Кућу славних, заједно са Дудом Ивковићем, Тонијем Кукочем и оригиналним америчким „дрим тимом".

"Па то је ултимативни респект. Кућа славних у било ком облику да причамо да ли је то Европа или је то она највећа у Спрингфилду и све, је оно крајња димензија до које неко по завршетку своје каријере може да добаци, па сад било у којем облику он ради у кошарци (...тренер, играч, шта год). То је признање за све оно што је она урадила, за дужину њене каријере, за чињеницу да је освајала титуле свуда, малтене захватила комплетну планету играјући, и Сједињене државе, и Јужна Америка, и Европа и репрезентативне акције. Оно, за њу само велико поштовање...", истиче Авидић.

"Међутим, искрено да вам кажем, кад сам сагледала које је друштво ове године ушло у Кућу славних, срећна сам што се то није пре десило, јер стварно са тим величинама и ја једина жена да будем ипак свако би био пресрећан, па наравно да сам и ја, и можда је боље што се све десило сада", каже Раза.

После признања од Фибе, очекује се признање и код куће. Како је најављено, Разија Мујановић би у новој 2018. години требало да преузме функцију у КС БиХ са које ће бринути о женској кошарци. Циљ јој је, како вели, да покуша да уради бар делић онога што је нови-стари селектор Марина Маљковић успела са српским кошаркашицама.