Кад су клинци срушили дивове

Олипијске игре у Барселони 1992. године (оне на којима наша земља због санкција није учествовала) биле су прво појављивање кошаркаша НБА лиге на неком интернационалном такмичењу. Мајкл Џордан, Меџик Џонсон, Чарлс Баркли, Лери Бирд, Скоти Пипен, Џон Стоктон, Карл Мелоун, Клајд Дрекслер, Крис Малин, Кристијан Лејтнер, Дејвид Робинсон, Патрик Јуинг, овa имена и данас звуче застрашујуће и вероватно најјачи састав који је икада окупљен на једном месту.

Предвођени Џорданом „дрим-тим" је био атракција Олимпијских игара, иако на паркету ниједна екипа није ни пришла, њихова шетња до злата привлачила је више пажње од свих других спортова.

Од тренутка када је донета одлука да се на Олимпијске игре иде са најјачим саставом „дрим-тим" је постао бренд који и данас траје. Свима је било јасно да оваквим кошаркашким титанима нема ко да се супротстави, посебно имајући у виду да се некада моћна репрезентација СФРЈ и СССР распала.

Ипак,самоуверене кошаркашке звезде добиле су у току припрема кошаркашку лекцију где су им талентовани клинци „узели скалп" и доказали да су и Џордан и другови итекако рањиви.

У склопу припрема за Олимпијске игре „дрим-тим" је требало да игра меч са развојним тимом САД у којој су позвани најбољи колеџ играчи. Предвиђено је да „клинци" глуме пре свега европске екипе да би се НБА играчи адаптирали на промењен стил игре.

Скривена намера тренера Чака Дејлија наводно је била да се његови играчи „спусте на земљу", а прави противник за то су по његовом мишљењу били управо најталентованији колеџ играчи.

У то време анонимни млади ол-стар колеџ тим чинило је осам играча: Грент Хил (Универзитет Дјук), Амферни Пени Хардвеј (Мемфис стејт), Алан Хјустон (Универзитет Тенеси), Боб Харли (Универзитет Дјук), Џамал Мешбурн (Универзитет Кентаки), Ерик Монтроуз (Северна Каролина), Родни Роџерс (Вејк Форест) и Крис Вебер (Мичиген). Тренер је био Џорџ Рејвлинг са Универзитета Јужна Калифорнија.

Меч две репрезентације који је одигран 24. јуна 1992. године у тренинг кампу у месту Ла Џола у Калифорнији, био је незваничан и трајао је једно полувреме (20 минута), а завршен је победом колеџ играча резултатом 62:54. О овом поразу највећих кошаркашких звезда није се одмах знало нити је вођена статистика јер је била тренинг утакмица, али пораз „дрим-тима" био је стваран.

Један од асистената Чака Дејлија, Мајк Крижевски који је водио неке касније америчке репрезентације, сматра да је Дејли намерно наместио да „дрим-тим" изгуби меч јер је наводно желео да докаже да и они могу бити поражени.

Као доказ за ту тврдњу навео је податак да је Џордан играо минимално, док су шансу добили играчи „дрим-тима" који нису били у првом плану. На питање зашто није знао да Дејли покушава тако нешто Крижевски је једном одговорио: „Вероватно је мислио да ћемо, када будемо сазнали, упрскати ствар".

Ипак, када се погледа каквих је 12 играча позвано у репрезентацију, чак и неиграње Џордана и још неколико чланова прве петорке може бити оправдање за пораз.

Са друге стране Боби Харли, један од кошаркаша који су били јунаци победе над „дрим-тимом" каже да су његови тадашњи саиграчи заслужено добили меч иако су пре почетка мислили да их шаљу у „међу вукове". Он је рекао да су тог дана у тих 20 минута сви савршено одиграли своју улогу.

„Сећам се да је Крис Вебер играо жестоко, блокирао је шутеве скакао је, трчао снажно закуцавао. Грент (Хил) и Пени (Хардвеј) сјајно су користили кретање лопте и поентирали из транзиције, Родни (Роџерс) је имао нека невероватна закуцавања док је Алан (Хјустон) погађао неке важне тројке. Сви смо одиграли своју улогу", сећа се Харли.

Он је додао да су његови саиграчи највише поентирали након сјајне одбране и одузетих лопти. Присећајући се игре „дрим-тима" Харли је рекао да су се свих 20 минута мучили и да никако нису успели да пронађу ритам.

Утакмица је приведена крају тако што је Дејли у финишу узео тајм аут где је био јако незадовољан игром његових изабраника, док су и играчи били шокирани. Ако је и била намера да се очита лекција да је свако може да изгуби, онда ју је „дрим-тим" научио на време.

Срећници који су присуствовали тренинг утакмици рекли су да је већина играча после меча отишла у ЏОрданову собу где су од звезде Чикаго Булса тражили аутиграме и сувенире.

Након тог, одиграна су још два меча између истих противника у којима „дрим-тим" није више допустио изненађење. У свим осталим тренинг мечевима тријумфовао је са више од 30 поена разлике, а у сличном ритму Џордан и другови играли си у на Олимијским играма где су се прошетали до златне медаље.

Од талентованих клинаца који су оборили кошаркашке титане, настали су нови кошаркашки дивови. Грент Хил постао је један од најкомплетнијих кошаркаша НБА лиге, Пени Хардвеј је већ прве године у најјачем такмичењу засенио све, на жалост обојица су имали великих проблема са повредама и никада нећемо сазнати колико су заиста могли да пруже.

Крис Вебер је у једном тренутку био и најбољи играч НБА лиге где је са Кингсима више пута био надомак финала и титуле. Алан Хјустон постао је врхунски шутер, РОдни Роџерс је био стартер у више НБА тимова. Ерик Монтроуз никада није испунио свој потенцијал али је у првој сезони изабран да наступа за руки екипу на Ол-стар мечу док је Џамал Мешбурн био увек у врху листе стрелаца лиге. Боб Харли је оставио дубок траг у колеџ кошарци где је наступао за престижни Дјук универзитет, али га је тешка саобраћајна несрећа спречила да остави дубљи траг и у НБА лиги.