Партизан наставља европски пут – али мора поново и да игра као европска екипа

Партизан нема најбољу историју када у последњем колу групне фазе европског такмичења игра за пролазак у нокаут фазу.

У сезони 2015-2016, када је освојио девет бодова у групној фази Лиге Европе, играјући са АЗ Алкмаром, Аугзбургом и Атлетик Билбаом, освојио је девет бодова у пет кола.

По први пут у историји славио је у Немачкој, а онда је по први пут у историји славио у Холандији (3:1 у Баварској, 2:1 у Холандији).

Требало је само да не изгуби у Београду у последњем колу против Аугзбурга и пролазак у нокат фазу био би обезбеђен. То је било време када српски клубови практично никада то нису радили. О освајању девет бодова да не говоримо...

Екипа коју је тада водио Љубинко Друловић је чак повела, али је онда примила гол у финишу првог дела. У наставку је пропустила неколико прилика, чак и после искључења Андрије Живковића, али је ипак примила гол у самом финишу. Пролазак је ускраћен београдском тиму.

Тешко је, па и са ове дистанце, заборавити очај који је владао у клубу и око њега након те утакмице.

Само две године касније Партизан ће играти нокаут фазу Лиге Европе, па можемо говорити о духовима који су растерани. Но, утисак и даље постоји да, занемаримо изјаве о „великом клубу који увек иде на победу" (онај ко то заиста мисли не мора то стално да понавља, зар не?), српски тим као да није увек сасвим уверен у своје европске креденције.

Стога и није толико чудно што су у мечу против ривала кога су већ побеђивали играчи Александра Станојевића деловали, свакако се тако и понашали у одређеним периодима, као да нису сасвим сигурни да ли припадају у европском такмичењу и по отапању снега.

У стандардној 4-2-3-1 формацији, са Лазаром Павловићем иза младог Миловановића, са Јовићем и Менигом на местима бочних нападача, па и са Јојићем на месту централног везног (некадашњи фудбалер Башакшехира се у другој и трећој фази поседа дизао линију испред, пунећи најчешће десни „квадрат"), Партизан је почео меч на сасвим коректан начин.

Уз адекватну структуру и, посебно, адекватну реакцију по изгубљеној лопти успевали су да контролишу довољно од утакмице како би померили свог ривала што даље од свог гола.

Искористивши лошију синхронизованост последње линије Анартозиса, уз квалитетну синхронизацију завршнице са своје стране, Партизан је чак стигао и до вођства.

Но, јако брзо је кипарски тим стигао до изједначења, када голман Поповић није интерпретирао једно нападање дубине ривала (не постоји начин да се то другачије каже, напросто није препознао тренутак и кренуо је по лопту која није била његова).

Од тада, па све са уласком Шћекића уместо Лазара Павловића, утакмица постаје разводњења, претворена у гледање на сат више него у ма шта друго. Све може да буде повод за сумњу када ниси сигуран сасвим у себе.

Гледати дубље у саму игру у другом делу било би, у овом контексту, вероватно и илузорно. Постоје ствари које морају да се поправе и нема дилеме да су у стручном штабу Партизана тога јако добро свесни, као и да знају како то да ураде. А времена, сада, свакако има довољно.

Црно-бели ће играти у нокаут фази Лиге конференција, што је велики успех. Али тај успех мора да прати игра јер, у супротном, они растерани духови могу поново да се врате...