Роналдо 2, већи проблем за Јунајтед од Солскјера

Како процењивати одлуке фудбалских клубова, које су, јасно, увек и једино одлуке неколицине људи? Како се снаћи, опростићете нам парафразирање Гетеа, у људском „лавиринту груди" (овај израз најбоље, заправо, користи Ниче, који, а овим оправдавамо овај вишак аналогија у једном фудбалском тексту, можда боље него ико користи концепте и појмове других мислилаца, често против њих самих – а шта друго раде најбољи фудбалски тренери?).

Људи који су довели Кристијана Роналда у Манчестер јунајтед први пут нису суштински други у односу на оне који су га довели и сада, други пут. Као Мет Базби и Бил Шенкли у Ливерпулу некада, тако и Алекс Фергусон није заиста напустио Манчестер јунајтед. Како би и могао? Где би он то па ишао?

Фергусонизам је толико јак, толико неумољив у Карингтону и на Олд Трафорду да Оле Гунар Солскјер, и даље више шегрт него шеф стручног штаба (нема ничег пежоративног у овоме, али има недовољног и недостојног) не паркира свој аутомобил у тренинг центру на месту предвиђеном за шефа стручног штаба, управо јер га је тамо некада паркирао Фергусон

„То је „гаферово" место. Не би било умесно," рекао је Солскјер енглеским медијима једном приликом, у периоду док су ови још покушавали да га разумеју. Гафер је колоквијални израз за тренер у Енглеској, а потиче од израза за предрадника у фабрици у викторијанској Британији.

Дакле, фергусонизам је идеал, али савршено недефинисан. Просто, трајао је предуго да би га било лако дефинисати (Ниче каже да ништа што поседује историју не може бити дефинисано). Прихваћен као универзална истина, уместо одређено решење у одређеној ситуацији у одређеном тренутку, он не дозвољава апостате (чудно, зар не, кад знамо да је Фергусон био апостата изнад свега, велики тренери су то увек).

Несхваћен, суштински, толико да је сваки наредни тренер у Јунајтеду покушао на неки начин да отелотвори неки његов комад – Мојес је представљао шкотску (британску) линију, Ван Гал дисциплину и бронзану ароганцију, Морињо прагматичност и усмереност ка трофејима у неограниченим количинама (доста лимитираним количинима, испоставило се, но то мења намеру)... Заиста није успевало.

Али, а ово није тешко увидети сада, можда никада и није могло да успе као симулакрум. Можда је јединствено успешни тренер у историји Манчестер јунајтеда управо то – јединствен.

Но, онда се вратио Роналдо, најбољи играч кога је икада тренирао овај најбољи од свих британских тренера (не и најутицајнији, јер то је свакако Џими Хоган, далеко најутицајнији тренер у историји фудбала).

Шта се променило тиме? Ништа, јасно. Манчестер јунајтед, овај Нетфликс међу фудбалским клубовима (не жалите их превише, то је њихов избор), је место где се све дешава али се ништа не мења.

Убедљив пораз од Ливерпула? Још убедљивији пораз од Манчестер ситија (не гледајте семафор, гледајте ниво контроле над утакмицом екипе која се није, онако суштински, напрезала)? Страшно у томе је то да ово више нису понижења. То? То је ништа.

Кристијано Роналдо је један од најбољих фудбалера свих времена. Али 36-годишњи Роналдо није један од најбољих фудбалера свих времена. Вероватно није један од најбољих фудбалера ни овог времена. Сезоне у Италији су то показале, где је постало очевидно, такође, оно што се дешава са свим екстремним талентима када осете онај први знак немоћи, вероватно прву језу коју осете у животу – Роналдо је нетренирљив. А да би остао недодирљив мора да се скупи, да се сажме. Мора да буде на мањем простору терена, да се не расипа, да би и даље био убојит.

Као средњовековно опсадно оружје, мора бити допремљен у јасно дефинисану позицију из које може да угрози. Али битка се води свуда око њега, све време, а он може да одапне хитац тек пар пута. У девет од 11 стандардних фудбалских ситуација он је неупотребљив.

Такав, Роналдо је донео неке веома важне бодове Манчестер јунајтеду ове сезоне. Али ти адреналински голови, ближи банџиџампингу него фудбалу, у време Фергусона били су део етоса победника, њихово право као јачег и бољег. У доба фергусонизма то је симптом слабости, трзај колико лако може да постане и хропац.

Симплификовати ствари и рећи да Роналдо решава проблеме које сам ствара, као Уроборос који наизменице пушта и поново загриза свој реп, сувише је банална. Роналдо ће доносити бодове Манчестер јунајтеду. Али много више бодова би донео модел игре, са јасно дефинисаним принципима, под-принципима и под-под-принципима. Тога у Јунајтеду нема, не само због Роналда, али и због Роналда.

Пеп Гвардиола је рекао уочи дуела два тима да је Роналдова глад за головима толико велика да ће, и са 75. година, на роштиљу својим пријатељима давати голове. Није се Каталонац насмејао када је ово изговарао, просто јер се није шалио.

Али онда је његов Сити дошао на Олд трафорд и контролисао је сваку фазу и сваки моменат игре у мери која ће, надаље, служити као део курикулума на тренерским предавањима (ово је факат, иначе, дакле нешто што је заиста случај).

Екипи очајнички треба Роналдо ако ће имати четири додира са лоптом у казненом простору противника, као што је то имао Јунајтед против Ситија. Екипи очајнички треба Роналдо ако ће имати један ударац у гол на утакмици, као Јунајтед против Ситија (више удараца су упутили ка голу који је бранио њихов голман). Али тај очајнички неопходан Роналдо није овај Роналдо, већ онај пређашњи. Роналдо кога је у Енглеску довео Фергусон, а не овај кога је у Енглеску вратио фергусонизам.

Солскјер је поставио свој тим у 1-5-3-2 средњу зону. Пеп Гвардиола је то предвидео, видевши дуел са Тотенхемом, па је свој тим организовао сходно експлоатацији оних простора који овде природно настају или који се природно креирају.

Без улажења у детаље којих има много и захтевају посебне расправе, али везао је крилне бекове противника својим бочним нападачима (који су играли на јачој нози, дакле левоноги фудбалер на левој страни и обрнуто, што је стандард најбољих тренера против екипа које се бране са пет у последњој линији).

То онемогућава њихов излазак у притисак на носиоца лопте. Тројка у везном реду не може да покрива ширину терена, свакако не без компромитовања густину у централним коридорима, а тиме отворене просторе користили су уже позиционирани бекови Ситија (отуд и Канселу оне асистенције). Савршена структура иза лопте и реакција по изгубљеној лопти (пресинг у офанзивној формацији како се ово најстручније зове) и готово.

Чак се ни Гвардиола није превише напрезао, он који се увек напреже.

Роналдо за то време? Провео је утакмицу гледајући Рубена Дијаса и Џона Стоунса, Родрија, Кајла Вокера и Кансела како стварају оне предности које је Сити касније преносио даље, све до гола који је бранио Де Хеа. Не постоји адекватан емоџи који би описао ону мешавину збуњености и фрустрације на овом лицу од милион лајкова.

Сваки његов додир са лоптом трајао је таман толико колико је трајао и контрапритисак фудбалера у плавим дресовима. А онда се би се circulus vitiosus наставио, Сити је имао лопту и уживао у њој, док би се 10 згрчених фигура у црвеном борило са својим достојанством, кад већ нису са противником.

А шта ту може Роналдо? Због чега је уопште доведен Роналдо? У мају, у Кини, Јунајтед је отворио први од пет планираних „центара забаве". Овај, у близини Тјананмен трга у Пекингу, нуди посетиоцима „интерактивно путовање кроз невероватну историју клуба". Сликање, лајт-шоу, прилика да се рекреирају неки од познатијих Бекамових удараца или Рунијеве маказице. Велики екран пушта финале из 1999. године у бескрајном лупу. Дакле, ако скоро четврт века касније Јунајтед може да монетизује пређашње успехе, може барем још толико. Мит је искован, нови није потребан.

У реду, супер. Али због чега је онда доведен Роналдо, а не, ето онако, централни везни фудбалер? Ниче (последњи пут, обећавамо) је, у најгрубљим могућим цртама (парафразирамо), сматрао да је човек измислио Бога како би овај могао да буде посматрач спектакла, борбе у његовој души.

Али о ком спектаклу овде говоримо? Оном на северозападу Енглеске или оном у најлукративнијим тачкама Кине?

И све нас то враћа на почетак, који је уједно и крај. Све око и унутар Јунајтеда сада подсећа на једно ништа. То бива када понижења престану то да буду, јер онда ни победе више нису победе. Жао нам је, цена је плаћена. Ниче (ОК, ово је заиста последњи пут) је био антинихилиста, противно увреженом ставу. Он је тражио неког ко ће се борити против ништавила.

Али Роналдо то није. Ако то није Роналдо, онда вероватно ниједан фудбалер то није. Ово ништа које расте у Јунајтеду као полип може да избаци једино сам Јунајтед, фудбалски клуб који ће се опет такмичити против фудбалских клубова, а не против Амазона или Тесле.

Е, онда можемо да поставимо питање да ли је Роналдо проблем или решење у Јунајтеду? Можда успемо да дамо и неки одговор...