Партизан у новом облику неутралисао Гент, али спутао и себе

Црно-бели су променили формацију, са њом и неке основне механизме у игри, и успели су да буду конкурентнији у дуелу са Гентом него у првој утакмици. Међутим, сузбијање неких од јаснијих опасности које долазе од белгијског тима има и своју јасну цену, јер доноси, макар у одређеној мери, крњење и компромитовање и оних опасности које српски тим обично износи пред сваког свог противника (резултат 1:1 ово и осликава). Прави баланс у овом смислу можда буде и пресудан у наставку европске сезоне за београдски тим.

Фудбалери Партизана почели су меч (и у његовој примени остали доследни) у облику који им није својствен, ако о тако нечему можемо говорити на овај начин у модерном фудбалу.

Уместо уобичајеног 1-4-2-3-1, црно-бели су играли у 1-3-5-2 систему (без лопте у средњој 5-3-2/5-2-3 зони, са лоптом у 3-1-4-2, са високо позиционираним крилним бековима).

Говорећи са аспекта оних фаза игре у којима је посед припадао противнику – а таквих је свакако било више – Партизан је линијом са пет дефанзиваца решавао потенцијални нумерички, а тиме и сваки други проблем, који је могла да им прави екипа Гента, која је, сходно општим навикама белгијског фудбала данас, у офанзивној организацији стајала у 3-2-5/3-2-4-1 формацији.

Српски тим је на овај начин, без додатних модификација (дефанзивних ротација као једног од основних постулата зонске одбране, односно наглашенијих оријентација на човека, што неретко раде екипе суочене са овим проблемом), обезбедио себи предуслове да смањи количину прилика које допушта Генту.

Међутим, то је имало и последицу у чињеници да је сам Партизан био мање опасан него што то обично бива, без обзира на неколико доста опасних ситуација пред голом домаћег тима.

Напросто, екипа каква је Партизан, намештена да посебно опасна буде у свим врстама офанзивних транзиција, по одузетој лопти није имала прилику за прогресивни пас и бег од контрапритиска противника у празнијим деловима терена. Везни ред је стајао доста уско и, тиме потпомогнуто, компактно, али фалили су они играчи који би били преносни у полупросторима или чак на боку.

Када би се тамо нашли централни нападачи, Рикардо или Мениг, недостајала је онда њима опција за помоћни пас пре даљег нападања дубине, или су напросто крилни бекови, Урошевић или Миљковић, били прениско.

Партизан је имао проблема са уласком у игру, односно са првом фазом поседа, а није увек било најјасније синхронизованости дефанзивне линије. Постизање тога се, наравно, усложњава самим додавањем једног играча (лакше је, у том смислу, играти са четири дефанзиваца него са пет).

Партизан је и примио гол бранећи неадекватно једну бочну лопту, што се дешава само онда када не постоји јасна синхронизованост (можда и непотпуно разумевање) индивидуално и групно тактичкиџ захтева. То је нешто о чему тренери, посебно они наглашено темељни какав јесте шеф струке Партизана, много воде рачуна.

Све ово се наслања на изложено, односно на оно што се тиче чињенице да свако извлачење играча из зоне комфора доноси њима одређену нелагоду. То се смањује навиком, односно када играчи саме те промене прихвате као део своје зоне комфора, али за то је потребно или много времена у самом тренажном процесу или нешто другачији основни модел него онај који иначе практикује тренер Станојевић (или, истину говорећи, већина тренера на свету).

У складу са овим, а у контексту јасног пута ка нокаут фази такмичења на којој се Партизан и даље налази, постоји јасан повод за задовољство.

Ипак, све то уз одређену умереност, јер црно-бели против Гента, екипе која им је најприближнија по квалитету, нису успели да доминирају у 180 минута фудбала, макар не у већиних оних стандардних фудбалских ситуација које се и узимају као параметар приликом оваквих карактеризација.

А управо ће то одредити њихов даљи европски пут, куда год их он одведе...