Оле Гунар Солскјер, треба ли Манчестер јунајтеду нови тренер

Манчестер јунајтед је велики клуб. И његови почеци су велики. Велики зборник невероватних случајности.

Клуб је основан 1878. године као разонода радницима железничке компаније. Тим је био добар и стога је, у класичној баба-за-деду-деда-за-репу ситуацији, оној врсти чегртавог развоја уобичајеној за рани фудбал, почео постепено да напредује. Назван је Њутон Хит, по предграђу у североисточном квадранту Манчестера.

Но, иако је стигао до Прве дивизије, одвећ је било и проблема. Играли су на ужасном терену који се налазио на земљишту изнајмљеном од железнице, која га је опет изнајмила од цркве. Играчи су се пресвлачили у пабу. Следеће сезоне су били принуђени да се преселе, и то на терен на који би сваког дана нахрупио задах више десетина димњака хемијске фабрике. Новца није било нигде (британски фудбалери су примали новац и пре озваничења професионализма 1885. године). Састанци управе, кажу, одржавани су под светлошћу свећа нагураних у боце пива од ђумбира.

Хари Стафорд, капитен клуба, стекао је навику да скупља прилоге од навијача, заједно са својим бернардинцем Мајором, који је око врата носио посуду за донације. Међутим, управо током једног базара организованог у сврхе сакупљања средстава, Мајор се изгубио.

Пас је, напослетку, пронађен, и то у пабу богатог Џона Хенрија Дејвиса. Овај је сматрао да је управо пас савршен рођендански поклон за његову кћер. Стафорд се у међувремену појавио, али је пристао да прода Мајора. Током преговора, споменуо је невољу свог клуба и Дејвис је одлучио да инвестира.

Регулисао је дуг, а зелено-жути дресови са црним шортсевима постали су црвени и бели. Ваљало је променити и име. Манчестер Сентрал и Манчестер Селтик су одбијени. Луис Рока, 19-годишњи навијач који ће пола века радити у клубу, а који ће касније и довести Мета Базбија у њега, коначно је изнео прихваћени предлог.

Тако је готово рахметли Њутон Хит постао Манчестер јунајтед, највећи клуб Енглеске, вероватно највољенији клуб планете (занемаримо, макар привремено, бесмисленост квантификовања љубави бројем оних који је исказују – јер Јунајтед заиста има безмало милијарду званичних навијача).

Прву титулу Јунајтед је освојио 1908. године. Након тога освојиће их још много, али само са тројицом тренера - осим Базбија и Фергусона, ту је и Ернест Мангнал.

Две су ствари интересантне овде. Ту је важност мита о настанку и апсолутистичко присуство личности које у себи сажимају тај и такав дух клуба. Империје су неретко такве. Рим не би био подједнако Рим да није било Енејиде.

Некад и данас, постоји идеја и осећај да Манчестер Јунајтед просто није као остали. То је клуб који је знао да отпусти тренера само због естетске мањкавости. Дејв Секстон је 1981. године морао да оде, након седам узастопних победа, само јер је његов фудбал перципиран досадним. Заправо, и он сам је перципиран досадним. Као један од оних типова који немају непријатеље али се не свиђају ни својим пријатељима, који лежу рано јер немају о чему да размишљају.

Није био такав, али је деловао тако. И онда је отишао.

И због тога свега је ова ситуација у којој је Манчестер јунајтед сада толико необична. Како објаснити тренутну ситуацију са тренером?

Фудбалска свест је толико напредовала, игра се мења у односу на свако ново јуче, да добар тренер на највишем нивоу није довољан. Тренер мора бити изврстан и, подједнако важно, мора бити окружен подједнако изврсним тренерима у стручном штабу (да не говоримо о остатку стафа, уоквиреним у опште устројство клуба – све као немилосрдно складне руске матрјошке).

Оле Гунар Солскјер је неко ко није изабран да буде тренер, већ је убран. Донет из бајковитог стоваришта као вечити чинилац једне предивне ноћи у Барселони и једне од најбољих сезона које је ма који клуб икада имао. Мит желите? Мит смирује онај основни навијачки трибализам који љубав претвара у осећај супериорности (или је то обрнуто)? Ево вам мит, па и још мало преко тога...

Сер Алекс Фергусон је дошао из Абердина, али са Абердином је побеђивао Реал Мадрид у европском финалу, прекинуо је доминацију Олд Фирма у Шкотској. Солскјер је испао из лиге са Кардифом. Убран, дакле, не изабран.

А да ли Јунајтед игра као клуб који је равноправни такмац свим оним клубовима који имају елитне тренере и стручне штабове? Да ли је Солскјер једнак Контеу, Гвардиоли, Клопу, Тухелу, Нагелсману, Тен Хагу, Симеонеу, Де Зербију, Енрикеу... Па, вероватно није.

Са Фергусоном, рецимо, Олд Трафорд је постао ступа развијене мисли. Хуан Мануел Лиљо, радећи почетком деведесетих у екипи Културал Леонеса у шпанској другој лиги (сада седи на клупи Манчестер Ситија као помоћник и ментор Пепу Гвардиоли), осмислио је 1-4-2-3-1 формацију. Шкотски тренер је тај који ју је донео у Енглеску, у којој је до тада све осим 1-4-4-2 система сматрано хипи торокањем.

Пар година касније, Фергусон наставља са сличним стремљењима (потпомогнут Карлосом Кеирошом у тим данима) и Јунајтед почиње да игра без нападача, међу првима у Европи – некада 1-4-3-3-0, некада 1-4-2-4-0.

Тренер елитне екипе мора да буде елитни јер напредност његове мисли вуче и гура, па, напред. Да ли је то случај са Солскјером?

Истина, тренере је тешко проценити.

Ми чкиљимо. Гледамо кроз једва отшкринута врата и напињемо се да видимо оно што су, суштински, тек контуре. Све то, иако гледамо фудбал преточен у медијски спектакл, подједнако водвиљ колико и спорт, где је све изложено пред нама. Али то је 90 минута седмично – можда уз то и још нешто више од двадесетак минута, уколико Манчестеров протокол загревања има класично трајање.

Не знамо како Јунајтед тренира, како слаже тренажни микроциклус, како фудбалери раде, шта раде међу собом или у осами...

Али, и са таквом позицијом, видимо да је Јунајтед почео да прима голове у дефанзивној транзицији и на прекидима. То су класични знаци да организација екипе није добра, да оно што се ради на тренингу (ако се ради, то јест) није уткано у меч.

Наравно, овај и овакав Манчестер јунајтед није лако водити. Кристијано Роналдо је стигао (још један од убраних, не и изабраних). У овој фази каријере, Роналдо је као средњовековно опсадно оружје – може да нанесе огромну штету супарнику, али само ако га допремите до њему погодне позиције и ако му обезбедите неопходне услове. У девет од 11 стандардних фудбалских фаза и момената, ова његова инкарнација важем тиму неће помоћи превише.

Ту је и свакако оно опште питање баланса, чињенице да централни везни фудбалер једне елитне екипе мора да буде елитни, односно да своју функцију (у модерном фудбалу улоге играча не детерминише позиција већ функција, како то каже Урс Зигенталер) обавља са најмањом могућом количином флуктуација. Јунајтед ни то нема...

Оно што увек мора да се види јесте јасно дефинисани модел, општа идеја фудбала о којој је увек маштао велики Сесар Луис Меноти, а чију важност је фудбалу на прави начин донео Џими Хоган, далеко најутицајнији тренер који је икада постојао.

Шта је то Манчестер јунајтед? Какав фудбал жели да игра? Да ли је Јунајтед проактиван тим који кроз континуирани напад и механизме са лоптом жели да побеђује, да ли је реактиван тим, да ли жели да контролише темпо меча или ритам лопте? Ако не можете да одговорите другачије него слегањем рамена, онда не можете да одговорите уопште.

Или, напросто, морате питање да поставите некоме другом. Некоме кога ћете, овога пута, изабрати.