Звезда боља од Лудогореца у борби два идентична система

Црвена звезда је играла у формацији са три централна бека (односно, са једним централним беком и два сајд бека), како неретко уме да ради у европским утакмицама у претходним сезонама. Разлог овоме није потребно превише тражити и експлицитно га је лако дати.

Иако не постоје офанзивне или дефанзивне формације (офанзивне или дефанзивне су само њихове интерпретације, односно стилови игре и механизми), овај облик свакако Звезди даје већу дефанзивну сигурност и управо то је разлог зашто га црвено-бели некада користе, бранећи се, наравно, са пет играча у последњој линији.

Саного је играо између Панкова и Ераковића, док су као крилни бекови били Гобељић и Родић.

Дефанзивно, дакле, Звезда је стајала у 1-5-2-1-2/1-5-3-2 (посебно у ниској зони), јер је Иванић чешће био испред Санога и Срнића.

Бугарски тим је, са своје стране, играо у идентичном облику (бранећи се, додуше, у нешто равнијем 1-5-2-3, што такође спада у веома јасно дефинисано и очекивано у овој формацији).

У нападу је Лудогорец био у 3-2-3-2 облику, што је структура која има посебних предности против тима који се брани са пет играча у последњој линији, али за тако нешто је неопходна много боља синхронизација у другој и трећој фази поседа.

Пре свега, два нападача морају својим иницијалним позицијама да „вежу" три централна играча противника, како би ослободили оног једног офанзивног везног фудбалера између линија. То, напросто, није успело.

Одређеним приступом, са агресивним ставом према свакој индивидуалној ситуацији од којих је сачињена утакмица, а на којем се много полаже у Црвеној звезди, српски шампион је у највећој мери контролисао меч.

Као и у случају Партизана, овај тријумф управо из овог разлога, дакле даље од сама три бода, може да послужи као база за сваки даљи оптимизам у наставку такмичења у Лиги Европе. 

Интересантно, Лудогорец на посебан начин брани бочни и полубочни дефанзивни прекид, такорећи на „италијански начин" (овако нешто чешће се, него игре, виђа у Италији – наравно, Хрватска је на Мундијалу 2018. године радила слично).

Уместо у стандардној линији (било 7-1, било 6-2), са својим законитостима и правилима (када линија „пада", којим путањама играчи трче ка свом голу...), играчи Лудогореца су стајали много ниже, са више ужих линија.

Предност овога, или једна од предности, јесте то што играчи лопту нападају фронтално, а, такође, не морају да брину о синхронизацији офсајд линије, која се не увежбава прелако.

Али Лудогорец је управо гол примио после бочне лопте, додуше из отворене игре. Како често бива у оваквим утакмицама, једна иницијално практично банална ситуација доноси круцијалну превагу. Бугарски тим ни близу адекватно није стајао уочи и током центаршута Црвене звезде, а то се овога пута манифестовало у чињеници да је Канга био потпуно сам у зони офанзивне друге лопте.

Његов погодак, као и каснији црвени картон фудбалера Лудогореца, донели су Црвеној звезди завршницу са неочекиваном количином мира – неочекиваном, макар, у европским утакмицама.