Партизан је много бољи од Флоре – али то није у пуној мери показао

Партизан је савладао Флору и, сходно дешавањима у његовој групи и коначном циљу црно-белих, што увек јесте пролазак групне фазе, овај меч је имао изузетан значај. Чињеница да је српски представник играо против ривала од кога је бољи готово да једва један овакав меч чини мање захтевним.

Но, уз све то, остаје чињеница да је Партизан гол Флори дао онако како би то, у сваком пројектованом сценарију, дао и много бољим екипама (бољим од Флоре, али и бољим од себе, свакако).

У питању је транзиција, брзи напад, пробијање одбране која није пуна, контрадијагонално кретање нападача као метод демаркације (Ромелу Лукаку ово, рецимо, ради изврсно) и напослетку погодак који је, практично, и донео овај тријумф.

Али остаје утисак да Партизан може да буде већи протагониста него што то јесте био у овој утакмици. Свакако је београдски тим имао много више континуираних напада од ривала, свакако смо их често видели против средњег, равног 1-4-4-2 блока Флоре, међутим тешко је оспорити да разлика у квалитету у неком смислу и намеће да тај однос буде још израженији.

Овде, важно је рећи, пре свега говоримо о првом делу сусрета, када је утакмица суштински и решена, пре него што се, неумитно, у одређеној мери и "разводњила" у наставку. 

Партизан је, из свог 1-4-2-3-1 система, најчешће био у 2-2/3-1 структури у прве две линије своје офанзивне организације. На боку је често рађена ротација, коју је посебно популаризовао Бајерн Ханзија Дитера Флика, са беком који, прво улази у квадрат (Обрадовић и Живковић у овом случају), да би, по пријему лопте бочног нападача црно-белих, баш он напао дубину.

Проблем је што је, а ово се наслања на поменуто, било много неприпремљених нападања дубине, која често умеју да буду негативна одлика српских екипа, али много ређе и одлика овог тима Партизана.

Уз то, српски тим је имао и одређених проблема са игром иза лопте, па је дозволио неколико релативно опаснијих офанзивнијих транзиција ривалу. Да он сам није имао одређених структуралних проблема у овим тренуцима (недржање оптималне ширине играча на боку у завршници напада, чиме је неиспоштован један од основних нападачких постулата), можда је могао и да угрози гол Поповића.

Партизан је тим који неће превише пажње посветити уласку у игру, који је идеално средство да се креирају надмоћности над противником које се онда, сукцесивно, преносе на горње слојеве терена док, напослетку, не доведу до самог гола противника који се онда може угрозити, опет са довољним бројем играча и већ унапред припремљеном одбраном од потенцијалног контранапада.

Многе екипе Флорине провенијенције не излазе довољно високо у фази одбране да би ово био фактор у утакмици, али естонски тим то јесте чинио и некоришћење тога делује, просто, као пропуштена прилика за још јаснију и комплентију доминацију.

Сходно свему, свако право и покриће у Партизану имају да буду задовољни, али ни њима, сасвим извесно, не промиче чињеница да овај тим може још више и да је управо тај простор за напредак, можда више него и три бода, разлог за оптимизам када је наставак сезоне у питању.