Читај ми!

Судар стилова у 164. "вечитом дербију"

Дуел Црвене звезде и Партизана, 164. по реду, игра се од 18.00 часова на стадиону Црвене звезде. Текстуални пренос меча пратите на порталу РТС-а.

Ретка је прилика, готово „савршена олуја", да се у једној утакмици поклопи њен огромни значај (дуели Црвене звезде и Партизана су у својој бити неизоставно значајни), чињеница да се оба тима налазе у форми (теорија спорта из традиције источне, махом совјетске Европе, одакле и потиче овај термин у његовој садашњој употреби, изричито забрањује градирање форме - не постоје "добра и лоша форма", само „форма", а Црвена звезда и Партизан управо то савршено демонстрирају) и да два тима великим делом играју у различитим, а донекле комплементарним стиловима.

Ово последње је посебно интересантно. Црвена звезда од доласка садашњег стручног штаба покушава да буде протагониста на терену какав није била за време тренеровања Владана Милојевића. То, наравно, не значи да црвено-бели тада нису били успешни, сасвим напротив, али су до тог успеха долазили на један другачији начин.

Звезда сада игра са много више контролисаног поседа, мање времена проводи у транзиционим моментима и много више пажње посвећује стандардним ситуацијима које називамо уласком у игру, структуром у поседу у средњој зони (где у Суперлиги и проводи највише времена, због опредељења противника) и игром иза лопте, односно поставком која неутралише контранападе или брзе нападе противника.

Најпростије и најштурије, екипа Дејана Станковића веома често напад отвара са три играча у првој линији, до којих долази после различитих ротација у оквиру базичне формације. Та навика им је и помагала у Европи када би базична формација заиста и садржала три централна бека, што је на неколико начина доприносило дефанзивној стабилности, не мали број пута демонстрираној ове сезоне у Лиги Европе.

Партизан, који се налази у спектакуларном низу тријумфа, са своје стране је тим који, иако такође веома успешан у континуираном нападу, можда најбољи у оним тренуцима када се утакмица мало развуче, када темпо меча („темпо" је у фудбалу учесталост промена поседа, термин „ритам" означава брзину протока лопта) нарасте толико да структура противника има мању улогу, а индивидуалне карактеристике фудбалера добију на значају. Сами сетови атрибута фудбалера Партизана то јасно траже.

Један од сегмената игре где су црно-бели посебно импресивни јесте синхронизовање нападања дубине, у другој или трећој фази поседа. Препознавање окидача за трк, а потом и препознавања оних зона које су најрањивије у блоку противника, нешто је што је екипа Александра Станојевића довела на изразито висок ниво. Број голова које Партизан постиже, сходно овом сегменту који је, за многе унутар струке (а овде придодајмо и неке од најбољих тренера Европе у овој и неколико претходних сезона) један од есенцијалних, прикладно је велики.

Тамо где су два ривала веома добра, а чему и једни и други придају велики пажњу, јесу прекиди. Не улазећи предалеко у детаље, што у правој мери вероватно и не би било могуће у оквирима једног текста овакве форме, само је неопходно скренути пажњу на ове елементе као фактор који би могао да одлучи победника овог дуела.

Управо је Милан, скаутирајући Црвену звезду уочи њиховог првог дуела, приметивши исто, модификовао одбрану фронталног прекида како би спречио једну од карактеристичних Звездиних акција, иначе веома, веома успешних.

Много је квалитетних фудбалера у оба састава. То је ваљда једино и нормално. Међутим, у лиги чије пропозиције намећу играње тзв. „бонус играча", дакле фудбалера који немају више од 21 године.

Стефан Ераковић је повређен и неће наступати за црвено-беле, али су ту садашњи и бивши млади репрезентативци, Жељко Гаврић и Вељко Николић. Овај први посебно игра јако квалитетно у последње време, после нешто тишег периода.

На другој страни црно-бели имају незнатно више опција. Светозар Марковић је капитен младе селекције Србије. После дужег врмена је здрав и потпуно спреман, а као такав је један од најбољих младих централних бекова свог годишта у Европи. Филип Стевановић се опоравио од повреде, а Немања Јовић игра изванредно и момци, рођени 2002. године, представљају велику снагу Партизана у овом тренутку.

Напослетку, овај 164. „вечити дерби", биће трећи игран без публике. Без обзира на то, жара и енергије свакако неће недостајати. Како би и могло... Али то јесте амбијент у коме припрема утакмице кроз тренажни микроциклус, опоравак после претходног меча и најбоља могућа припрема стратешког опредељења и тактике којом ће се оно остварити добијају барем још мало на значају.

Да, „срце на терен" је нешто што навијачи воле да чују и потом виде, али „вечите дербије", а није мали број таквих примера у прошлости, много лакше и убедљивије освајају знање фудбалера и припрема њихових тренера.

А када је тако, и угођај је кудикамо већи и лепши...