Читај ми!

Звезда против Миланеза, трећа срећа?

Као по некаквом правилнику, који истина није баш стриктан и сто одсто тачан, на сваких 15-ак година жреб куглице у седишту Уефе споје два великана и два бивша шампиона - оног из Београда и оног са Сан Сира. Када играју Црвена звезда и Милан те утакмице се памте и о њима се без претеривања приповеда, а трећи чин тог чудно-специфичног ривалства почиње вечерас.

За претходна два има неколико заједничких садржалаца: Милан је победио, Милан је потом освојио Европу, а Звезда ниједном није обрукала. Шта више.

Ипак, заједничко за оба претходна двомеча, и за онај из чувене 1988. године, као и за онај нешто мање чувен из 2006, јесте то да су росо-нери били миљеници среће. И то баш, баш.

О првом дуелу, који се одиграо пре 33 године, све је речено и тешко да је нешто остало тајна. Само, и даље се о том догађају, односно заправо та три догађаја која су га заправо и чинила, данас може гледати из више углова.

Многи верују да је тада Звезда пропустила прву велику шансу да покори Европу, што ће јој поћи за ногом три године касније у Барију. Други пак верују да је управо тај догађај и та неправда/несрећа, уз онај чувени и надалеко болнији Келн, била управо станица коју је Зевзда морала да прође на путу историјског успона.

Магла као спас 

Како год, остаје веровање у народу, посебно у оном већинском делу који навија за Звезду, да је тог деветог новембра 1988. години моћни и страшни Милан спасила виша сила - магла. Односно срећа да се она у толикој густини и обиму спусти на Маракану и буквално каже - прекидај ово! 

На несрећу Звезде и њеног тадашњег војника Дејана Савићевића, који је својим голом пред стотину хиљада душа донео вођство у петом минуту другог полувремена (у првом мечу на Сан Сиру било је 1:1), та утакмица никада није завршена.

Поништена је, након што је судија меча Немац Дитер Паули, под не баш јасним околностима и како се може чути под великим притиском играча и људи из управе Милана, решио је да се меч не прекида већ одигра сутра. По дану. Али од почетка и од, за Звезду после свега (не)виђеног, неповољних 0:0.

Није екипа легендарног тренера Бранка Станковића била далеко ни у том сутрашњем ”трећем” мечу. Одиграла је без гарда и страха, дошла до 1:1 и пенала, али је и ту срећа поново била окренута ка милионерима и милионима Силвија Берлусконија.

Уефа као спас 

За други двомеч срећа за Миланезе је имала знатно другачији облик. Она се ”јавила” кроз Уефу.

Наиме, у јеку највећег скандала у историји италијанског фудбала, чувене афере ”Калчополи”, Милану је Уефа прогледала кроз прсте и зажмурила на оба ока, дозволивши да се и поред доказане умешаности у нечасне радње односно намештања утакмица ипак такмичи у квалификацијама за Лигу шампиона за сезону 2006/2007. 

Дакле, иако је по правди ривал Звезди требало да буде бољи из дуела Кјево - Ланс, Звезда је деветог дана августа 2006. године играла на Сан Сиру. 

И тада није била миљеник среће. Али не због дешавања на терену, пошто је изгубила оба меча са по голом разлике (1:0 у Италији, 2:1 у реваншу на поново препуној Маракани), већ због тога шта генерација, можда и најталентованија и тимски најјача у историји после Барија, није добила неког иоле слабијег ривала и реалнију прилику да се домогне елите.

Тада су Жигић, Јанковић, Баста, Ковачевић, Милијаш, Бишевац ударили на суперзвезде светског фудбала тог времена попут Кафуа, Пирла, Каке, Инзагија, Седорфа, те времешних легенди Малдинија и Костакурте. Свима који иоле познају и прате фудбал и тада је било, а и сада јесте јасно да је победник могао да буде само тим Карла Анчелотија.

А о каквој се скупини играча ради најбоље говори оно што су урадили на крају те сезоне у Лиги шампиона. Сећате се - поново су освојили ”ушатог”. 

Ипак, тај дуел, бар навијачи Црвене звезде памте по кореографији на северној трибини коју су приредиле Звездине ”делије”, а на којој је, на црно-црвеној подлози од картона писало ”UEFA Mafiosi”. Превод и појашњење је, верујемо, сувишно.

Сада, деценију и по касније два ривала састају се у такмичењу које не доноси трофеј најбољег у Европи. У питању је други разред, Лига Европе, која је све само не слаба.

У петнаест година пуно тога се променило. Ни Милан ни Звезда нису исти, а прошли су пуно тога.

Италијани као спас? 

Италијане више као власник не ”држи” Берлускони, у међувремену су шампиони државе били само једном (2011), а у Европи нису имали заначајних успеха, и искрено и реално говорећи, нису више међу такозваним ”топ” клубовима.

Али Милан није слаб, нити је у Београд дошао са јуниорима како се могло чути. Истина, фокус им јесте на Серија А, где (неочекивано) воде велику борбу за Скудето са осталим великанима, а пре свега са оним најближим - комшијским Интером.

А управо легенда тог Интера стоји им на путу у овом, трећем историјском двомечу са најтрофејним српским клубом.

У питању је наравно Дејан Станковић, тренер Звезде, која је за разлику од Милана одличном евро периоду. Четири године заредом српски великан игра групну фазу (две Лиге шампиона, две Лиге Европе) и сигурним корацима корача ка четвртој узастопној титули првака државе.

У односу на последњи двомеч против гиганта ”са чизме” фудбал се много променио, док је поређење са ’88 беспредметно.

И управо један занимљив ”тренд” можда ће Звезди бити талија овога пута - Звезда ће свом саставу имати пет Италијана (два фудбалера и три члана стручног штаба), што је 2006. било тешко замисливо, а 1988. готово немогуће.

Тако ће можда баш Дијего Фалчинели и Фелипе Фалко, уз првог човека са клупе који је више од пола живота и каријере провео у Италији и постао ”жабар”, чинити тројку која ће донети трећу срећу. 

У ритму броја три завршавамо ову ретроспективу и то изјавом тренутно најбољег играча црвено-белих са стадиона ”Рајко Митић” Мирка Иванића, са јучерашење конференције за штампу:

”Који резултат очекујем? 3:0. За нас.”