Европско првенство у фудбалу, сан Србије дуг 20 година

Пред селектором Љубишом Тумбаковићем и његовим изабраницима је велики испит, а многи сматрају и највећи меч који је репрезентација Србије одиграла у протеклих десет година.

Након 20 година паузе, Србија има велику шансу да, први пут под својим именом, избори пласман на Европско првенство и помало поврати углед фудбалске нације.

Историја неуспеха на које смо се навикли

Сада је већ толико давно та 2000. година, када је Југославија учествовала на шампионату "старог континента" одржаном у Холандији и Белгији.

Период од 20 година добар је део, или је читав нечији живот, а у том периоду, изнова и изнова гледали смо и били разочарани наступима наше репрезентације.

Наравно, успеха у квалификацијама за Мундијал је било, али је некако горак укус неуспеха на континенталном нивоу, доста одмогао Србији протеклих година.

Чак и тај ЕУРО 2000. године није остао у најбољем сећању. Иако није била само пуки учесник, већ се херојски извукла против Словеније, несрећно изгубила од Шпаније и довољно савладала Норвешку, Југославија је потом декласирана од домаћина турнира, селекције Холандије са 6:1.

Велику патњу нанели су нам ти Холанђани, а после Мијатовићеве пречке, пораз од "Орања" те 2000. године, била су прва фудбалска сећања многих, па тако и моја.

Генерације и генерације нису имале ту част и привилегију да одрастају на успесима фудбалске репрезентације, како на Мундијалима, тако на олимпијским медаљама, бравурама Галића, Костића, Шекуларца, Џајића, Цветковића, Пиксија Стојковића и многих других...

Управо зато меч са Шкотском, великом броју генерација представља историјску шансу да види Србију тамо где одавно припада, у врху европског фудбала.

Меч са Норвешком био је увод за ову историјску прекретницу. До тог меча са Норвежанима, такозвани "хајп", тачније интересовање за репрезентативним фудбалом био је у дебелом минусу.

Не само просечни грађани, или симпатизери фудбала, већ многи којима је тај спорт професија, нису ни знали да репрезентација игра неки битан меч.

То можда и довољно говори колико се нација навикла да неуспехе фудбалске репрезентације.

Ипак, "орлови" су након дугог низа година напокон изгледали као тим, оправдали квалитет и направили крупан корак ка историјском успеху.

Далеко од тога да репрезентација Србије свих ових година није имала тај квалитет, тачније квалитетне играче и поставу која се на папиру може "побити" са највећима и најјачима, али је увек недостајало да се то на папиру оправда на терену.

Опет, не треба гледати даље од четвртка и меча са Шкотском, јер смо превише пута добили шамар реалности, кад год бисмо пројектовали и прогнозирали више од једног корака унапред.

Шкотска

Србија ће у четвртак од 20.45 на празном стадиону "Рајко Митић" дочекати селекцију Шкотске.

На прву, мада и на другу помисао, многи би са разлогом рекли да је наша селекција оправдани фаворит и да би без већих проблема требала да избори победу и тако се пласира на ЕУРО.

Ипак, у Београд долази једна борбена и дисциплинована репрезентација, спремна да као аутсајдер изненади фаворита, да „погине" свих 90, 120 или колико год је минута потребно, како би одбранила част дреса и заставе на њему.

Многи на Шкотску гледају као на неки други или трећи састав репрезентације Енглеске.

Шкотска је строго сачињена од фудбалера који наступају или у Премијер лиги, или у домаћем првенству, тако да фудбалери Србије који наступају или су наступали у истим, знају шта могу од њих да очекују.

Главне узданице ове екипе су Робертсон, Тирни и Мектоминеј, сада већ редовни чланови постава Ливерпула, Арсенала и Манчестер јунајтеда.

Робертсон већ пар година важи за вероватно најбољег левог бека на свету, док друга двојица полако, али сигурно избијају на мапу европских великана.

Тирни је имао многих проблема са здрављем, тј повредама, а занимљиво је да и он и Мектоминеј, у репрезентацији не играју исту улогу као и у клубу.

Тирни због Робертсона заврши или на другом беку или на месту левог штопера, док је Мектоминеј, због својих физичких предиспозиција, често из везног реда повучен у дефанзиву.

Када се погледа остатак играча које на располагању има генијални Стив Кларк, истичу се имена попут Фрејжера из Њукасла, Дајкса из Квинс Парка, Грифитса и Кристија из Селтика, Мекгина из Астон Виле...

И поред много познатих имена, оно што одликује ову репрезентацију није квалитет појединаца, већ снага тимске хемије и преданости на терену и то је нешто на чему би многе селекције, па и наша, могле да им позавиде.

Шкотска игра добро познати острвски фудбал, често се опредељује за формацију са тројицом штопера, те се бране, али и нападају са великим бројем играча. Доста су дисциплиновани, па иако њихове игре нису лепе за гледање, умеју да дају резултата.

У скорашњим мечевима, Шкоти нису успели да направе велика изненађења против много јачих од себе, али су репрезентације које су на папиру једнаке њима или слабије од њих, знали да победе, често и на једвите јаде, али ипак победе.

Тако је било и против Израеала, меча који је Шкотска добила након бољег извођења пенала и тако заказала сусрет са Србијом.

Стога се против њих не сме опуштати и чекати да се игра развија сама од себе, већ одлучно наметнути ритам и преузети ствари у своје руке, тачније ноге - бити кројач своје судбине.

Притисак и важност меча

Србија 20 година чека на ЕП, док Шкоти чак 22 године чекају да се њихова селекција пласира на неко велико такмичење.

Улози су велики, а самим тим и притисци које осећа сваки члан ове две репрезентације, од председника савеза, преко селектора и играча, па до економа.

"Орлови" са разлогом важе за фаворите, јер поседују играче који се у последње време налазе у сјајној форми и који су гладни и жељни доказивања на репрезенртативном нивоу.

Томе сведочи и одлука фудбалера који наступају у Серији А, да упркос законима Италије, напусте ту земљу и буду уз репрезентацију у мечу овакве важности. 

Такође, многи фудбалери одазвали су се упркос умору или мањим или већим повредама. 

Такви потези су нешто што је било потребно прошлим генерацијама, како би се тргли и напокон показали партије вредне националног дреса. 

Стадион "Рајко Митић", популарна "Маракана", можда ће бити празан, али је толико пута у историји био бојно поље и сведок историјских победа Србије и њених тимова.

Шкоти, упркос тимском духу, дисциплини и оданости која их краси, имаће веома тежак задатак да зауставе мајсторе ове игре и српске ратнике, који имају прилику да испишу нове странице историје фудбала.

Последњи пут, ове две селекције састале су се 2013. године у овкиру квалификација за Светско првенство. Србија је у Новом Саду славила са 2:0, головима Филипа Ђуричића.

Нажалост, селектор Тумбаковић овога пута не може да рачуна на једног од најбољих играча италијанског Сасуола ове сезоне, јер је Ђуричић заражен коронавирусом, али се сви надамо да ће "орлови" поновити такав резулат, савладати Шкотску и напокон се пласирати на Европско првенство.

Уколико то уради, селекција Србије би се у групи на ЕП нашла са Енглеском, Хрватском и Чешком. 

Лепа и јака група, али има времена за дуеле са старим дужницима. Шкоти нека буду прва жртва нових, амбициозних, истрајних "орлова". Нека утакмица против Шкотске покрене нову еру српског фудбала, на чијим успесима ће одрастати неке млађе генерације.