Учитељ фудбала – обесмишљена професија у Србији

Резултати те анализе, кажу да је српско фудбалско такмичење међу најгорим европским фудбалским такмичењима када је у питању запошљавање или ти смена фудбалских тренера. Гори од нас су само албанско фудбалско такмичење, црногорско, кипарско и такмичење Босне и Херцеговине.

За период узет од 2015. године до 2019. године српски пролигашки клуб мењао је просечно 6.2 тренера у поменутом периоду, предњачи фудбалски клуб Војводина, која је у том периоду променила 13 фудбалских тренера. Упоредном анализом ради, треба рећи да је нпр. фудбалски клуб Ренџерс из Глазгова за период од 1899. године до данас, променио свега 17 тренера.

Треба напоменути, иако није било предмет истраживања Међународног центра за спортске студије (CIES Football Observatory) да је репрезентација Србије у поменутом периоду променила 4 национална селектора, док је селекција Немачке, за период од 1926. године и првог националног тренера Ото Нерца до данас, променила свега 10 националних селектора.

Зашто је професија фудбалског тренера у Србији обесмишљена и зашто као таква није заштићена од стране струковног удружења, на начин на који то раде адвокати, лекари, инжењери, архитекте, фармацеути, драмски уметници и друге струковне организације!?

Професор. др. Ненад Живановић, професор Факултета спорта и физичког васпитања Универзитета у Нишу и добитник најзначајнијих светских награда из области физичке културе својевремено је рекао:

"У смутним временима спас за спорт и нашу струку и све нас у њој и око ње, једино је у култури, првој и последњој одбрани. Управо широкој области каква је култура припада и физичка култура, која унутар својих подручја - физичког васпитања, спорта или рекреације, омогућава трансформацију личности од стварног у могуће. Зато се треба вратити у прошлост и сетити се и античких, али и свих каснијих времена, сетити се појединаца из 19. и 20. века, времена када су живели људи високих моралних вредности. Они су успевали да упркос свим искушењима очувају достојанство, духовну слободу и моралну независност." 

Крајње је време да почнемо вредновати професије које се разликују од других занимања по томе што имају етички кодекс, одговорност да резултат њиховог рада буде у функцији друштвеног развоја. Професор, лекар, адвокат, судија, инжењер, архитекта, историчар уметности, новинар, научни и културни посленик су професије које пледирају на одговорност у преношењу друштвених вредности.

Једнако тако, професија професора спорта и физичког васпитања, учитеља фудбала, фудбалског тренера, педагога би требала бити професија високих етичких стандарда која за циљ има васпитавање младих људи. И као таквом, не може се нико сам самопрозвати.

Најкомпетентније установе за школовање кадра у тренерском послу у Србији требале би бити и најзначајније високошколске установе из области спорта, рангиране на престижној Шангајској листи. Шангајски Универзитет Цао Тун врши глобално академско рангирање Универзитета у свету, и када су у питању спортске науке, три су престижна факултета из Србије рангирана на њиховој листи.

Најбоље рангиран је Факултет спорта и физичког васпитања Универзитета у Нишу (151-200 места), затим Факултет спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду (201-300 места) и на крају Факултет спорта и физичког васпитања Универзитета у Новом Саду (201-300 места, са мало слабијим коефицијентом од београдског Факултета спорта и физичког васпитања).

Ваља рећи и да су у нашем суседству на Шангајској листи најбоље позиционирани Институт за кинезиолошка истраживања Приморског Универзитета у Копру и Факултет спорта Универзитета у Љубљани.

Зашто је баш битно, да углед професије на најбољи начин бране професори и свршени студенти ова три факултета!? Зато што је фудбалски спорт мултидисциплинарна композиција, базирана на класичним наукама (анатомија, физиологија, биомеханика, антропомоторика, физика, педагогија, психологија, кибернетика). Фудбалски спорт се у свету развијао у доброј мери на тим наукама, само је у земљи Србији тај развој утонуо у стихију. Идеја да фудбалски тренер може да буде само онај који је играо фудбал није се показала као добра.

Професор. др. Бранислав Покрајац (27.01.1947-5.4.2018), угледни спортски рукометни радник и професор на Факултету спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду, имао је потребу да каже, када је у питању струка у рукомету:

"Ко ствара играче? Имамо играче који су нешколовани, заврше каријеру, и пошто немају шта да раде, после пар година пожеле да буду тренери. А, како од нешколованог човека направити школованог тренера? То је алхемија која не функционише. О томе би и Савез требао да води рачуна. Веза између Факултета и Савеза мора да функционише". Свакако мисао примењива и на струку у српском фудбалу.

Поређења ради, ваља видети пример две можда и понајбоље државе са спортском културом, када је у питању тренерски посао у свету, пример Немачке и Енглеске. Управо на поменутој Шангајској листи неки од најбољих факултета из области спорта долазе из те две државе. У Немачком фудбалу увелико је присутан тренд развоја тренера који долазе са њихових најпрестижнијих факултета спорта и тренерске академије Фудбалског савеза Немачке (Универзитета у Келну (German Sport University Cologne), Универзитета у Минхену (Department od Sport and Health Sciences), Универзитета у Тибингену (Institue od the Sport Science), немачке тренерске академије "Ханс Веисвеилер", итд, итд).

Данас изузетно цењени тренери без значајне играчке каријере, у скоријој прошлости прошли су пут од школовања на престижним факултетима, кроз практични образовани процес у омладинског раду до рада у врхунском сениорском фудбалу. Највидљивији процес образованог развоја једног таквог врхунског тренера очитован је у лику и делу данашњег тренерa ФК Ред Була из Лајпцига, Јулијана Нагелсмана. Сличан је пример и у Енглеској.

Иако су можда главни тренери у енглеским клубовима данас најзвучнија тренерска имена (са или без играчке каријере), треба знати да су енглески факултети за спорт и физичко васпитање најцењенији факултети на Шангајској листи, предњаче Универзитет у Лафбороу (School of Sport, Exercise and Health Sciences), ливерпулшки "Џон Морес" Универзитет (School of Sport and Exercise Sciences), Универзитет у Бирмингему (School of Sport, Exercise and Rehabilitation Sciences), итд, итд. Ако се погледа званичан сајт и даље актуелног првака Лиге шампиона, и да не би вируса Ковид 19, свакако и будућег првака Премијер лиге Ливерпула, број људи у стручном штабу Јиргена Клопа броји двадесетједан.

Сви имају различите компетенције и задатке у оквиру стручног штаба, али је приметно да су сви знања стицали на престижним високошколским установама из области спортских наука, а енглески тренери у стручном штабу Јиргена Клопа и у самој Академији ФК Ливерпул су тренери са дипломом већ поменутог "Џон Морес" Универзитета, који је на Шангајској листи светских најбољих Универзитета у области спортских наука на високом деветом месту. Такав приступ приметан је и у енглеским националним селекцијама и у другим клубовима Енглеске Премијер лиге и Чемпионшипа.

Из наведеног примера, а из јасног принципа да као што адвокате и судије, лекаре и фармацеуте, инжењере и архитекте, професоре, историчаре уметности, социологе, психологе, драмске уметнике, научне и друге културне раднике школује и описмењава кадар на Правном факултету, Медицинском, Фармацеутском, Електротехничком, Машинском, Архитектонском, Филолошком, Филозофском, Факултету драмских уметности, итд, јасно је и да тренерски кадар у српском фудбалу мора бити школован на Факултету спорта и физичког васпитања.

Не желећи да умањујем вредност других акредитованих високошколских установа (приватни факултети, Више школе) и њихов научни кадар, наставни план и програм, узећу да су меродавне институције у српском образовању кадрова у оквиру спортских наука, три српска факултета са Шангајске листе, Факултети спорта и физичког васпитања Универзитета у Нишу, Београду и Новом Саду.

Такође, лиценце које издаје Центар за едукацију фудбалских тренера Фудбалског савеза Србије, требају управо и бити то, као и што у самом називу стоји - лиценца, никако диплома, са циљем да Фудбалски савез Србије у сарадњи са клубовима и тренерским организацијама континуирано и перманентно раде на промовисању целоживотног учења фудбалских тренера.

Уефа/ФСС Б, А и Профи лиценце треба да представљају додатак већ стеченој дипломи Факулета спорта и физичког васпитања, као образовани сегмент у оквиру кога Фудбалски савез Србије ради на едукацији тренера, као што и Медицински факултет, одређене респектабилне здравствене институције, константно едукује своју кадрове како у земљи, тако и у иностранству кроз одређени вид лиценцирања.

Наука и струка настају у разговору, и тај разговор треба да омогуће људи које са налазе на одређеним позицијама у државним органима и у Фудбалском савезу Србије. И наравно да цена лиценце и одређени семинари требају бити у складу са егзистенцијалним приликама самог друштва и фудбалских тренера у целини.

Нарочито је ово значајно са аспекта рада са младима. Јасно је посматрајући тренутну географску и демографску слику Србије (према проценама Републичког завода за статистику из 2018. године, Србија има 6.982.604 становника) и српски клупски фудбал, који у великој мери има проблема са организационим, административним, инфраструктурним и економским проблемима, да је наш фудбал развојни.

У том контексту, од пресудног значаја је да стручни кадар који ради са младим играчима има знања и вештине из области спортских наука, анатомије, антропомоторике, физиологије, теорије спортског тренинга, биомеханике, корективне гимнастике, психологије и педагогије спорта и других додирних наука. Јасно вам је да у раду са потенцијално добрим пијанистом, мора радити стручњак са катедре за клавир Факултета музичке уметности, као и што са потенцијално добрим младим фудбалером треба да ради стручњак са катедре за фудбал Факултета спорта и физичког васпитања.

Иако све релевантне институције у Србији, а одговорне за положај и углед тренерске струке, а ту пре свега мислим на Министарство просвете, науке и технолошког развоја (никада нису имали јасан став, са којом дипломом може да се одговорно ради одређен посао), Министарство омладине и спорта (никада нису донели ваљан Закон о спорту), Министарство правде (непоштовање закона из области радног права), Олимпијски комитет Србије (као кровна организација свих спортва, никада нису заштитили категорију – професор спорта и физичког васпитања, струковни тренер), Фудбалски савез Србије, региони фудбалског савеза Србије и тренерска удружења свих региона Фудбалског савеза Србије (никада нису заштитили тренерску етику и професионалност), професионални и аматерски клубови, омладинске школе (компромитован руководећи кадар, нестабилност посла, мањак улагања у образовани процес кадрова и мизерне новчане надокнаде) и на крају Универзитети, тј.спортски факултети и цењени професори спорта, спортски радници/тренери (никада нису успели да направе адекватно удружење налик адвокатским коморама, лекарским и инжењерским коморама и заштите углед тренерске професије) српски фудбалски тренер се сусреће и са екстремно стресним и анксиозним ситуацијама у самом послу.

Спортски психолог Питер Олусога (Peter Olusoga) са Универзитета у Шефилду (Sheffield Hallam University) са своја три сарадника у свом научном чланку "Стрес у елитном спортском тренирању: Идентификација стресора" (Stress in Elite Sports Coaching: Identifying Stressors) баве се идентификацијом стресора, класификујући га у неких десет тема (препирка унутар организације, притисак очекивања, припрема за такмичење, изолација, време одвојено од породице, свеобухватност професије – наставник, саветник, инструктор, ментор, пријатељ, организатор, итд, итд). За потребе овог текста и разумевање проблема учитеља фудбала/ фудбалског тренера у Србији, треба се вратити на почетак текста и осврнути се на четри важна проблема.

Нестабилност посла, мањак могућности за усавршањањем, мањак аутономије у раду, нездрава равнотежа измежу приватног и пословног живота су проблеми са којима се суочава тренер у српском фудбалу. 

Истраживања из многих животних домена показала су да су нам потребне три кључне ствари из нашег окружења: Да бисмо се осећали компетентним, тј. да поседујемо довољно знања и искуства да бисмо се осећали способним за оно што радимо, да се осећамо аутономно, тј. да имамо слободу доношења одлука о ономе што радимо и да се тренери осећају повезано, тј. да искусе осећај припадности и повезаности са другим људима. Потребе за компетенцијом, аутономијом и сродношћу спречавају се и поткопавају и све се чини да се тренери осећају неспособнима или од других спортских организација одбачени.

Тренери који доживе снажан осећај сигурности посла, могућност за професионални развој и здраву равнотежу између приватног и професионалног живота имају већу вероватноћу да ће задовољити своје потребе и потребе организације којој припадају. Ако тренери уоче снажан осећај сигурности посла од свог послодавца или организације, они ће се осећати као да припадају њему.

Недостатак сигурности посла може да учини да тренери буду одбачени или нису део организације. Развијање вештина и искустава може довести тренере до тренерског вредновања професије у већој мери. Ако тренери не могу видети јасан пут ка напретку, они тренерски посао не виде као професију, а и љубав према знању самим тим мањка. 

Здрав баланс између посла и живота омогућиће тренерима да уложе довољно времена и енергије у тренирање. Ако захтеви тренирања утичу на породични живот тренера и друге обавезе, тренери ће можда почети да осећају као да тренирање "није за њих", а вреднују га мање. Ако тренери немају јасну равнотежу између тренирања и осталих њихових одговорности, то може негативно утицати на односе тренера са њиховим играчима, послодавцима и организацијама.

Када се у нашем окружењу осећамо компетентним, аутономним и сродним, уживамо у осећају психолошког благостања. Бити психолошки добар значи доживети срећу, уживање и друге позитивне емоције у тренерској улози. Психолошко благостање такође се односи на осећај виталности (позитивне енергије) и осећај испуњења нечијег потенцијала. Када су потребе тренера за компетенцијом, аутономијом и сродношћу поткопаване, то може довести до психолошког бола.

Истраживање научне раднице Џулијет Стебингс (Juliette Stebbings) са Универзитета у Портсмуту (Department of Sport and Exercise Science) са своја два сарадника у научном чланку "Антецеденти перципиране аутономије тренера који подржавају и контролишу понашања: психолошка потреба задовољства и добробити тренера" (Antecedents of Perceived Coach Autonomy Supportive and Controlling Behaviors: Coach Psychological Need Satisfaction and Well-Being") показало је да ће тренери који су психолошки добро користити позитивнија понашања према својим играчима. Тренери који се не осећају психолошки добро, употребиће више негативног понашања према својим играчима.

Очигледно је на темељу свега написаног да људи који руководе српском државом, просветом, спортом, Фудбалским савезом Србије, удружењима спортских (фудбалских) тренера и српским професионалним клубовима не знају за ове чињенице, али се поставља питање, шта би могло бити решење и како упристојити положај првенствено одговарајуће дипломе са којом се може радити фудбалски тренерски посао у Србији, како и са самим положајем учитеља фудбала/тренера у српском фудбалу!? 

Можда најгласнији у одбрани достојанства тренерске професије требају бити уважени академски професори са Катедре за фудбал три најпрестижнија спортска факултета у држави, на исти начин на који углед хирурга нпр. бране Катедрe за хирургију медицинских факултета, или ти на начин како углед софтверских инжењера бране Катедрe за рачунарску технику и информатику електротехничких факултета.

Можда решење треба тражити у законским оквирима, и приликом лиценцирања клубова за такмичење као обавезан професионалан стандард захтевати озбиљну и развојну клупску академију, у којој би тренер са адекватном дипломом био и адекватно плаћен и укључен у константан процес усавршавања. Можда је решење у једној квалитетној тренерској комори, на чијем челу би били уважени професори са Универзитета, угледни тренери који би штитили интересе саме коморе.

Можда је решење консултација са најеминетнијим правницима, и одређена уговорна клаузула иза које би стала и држава (Министарство омладине и спорта) и Савез да клуб не може сменити тренера у току једне полусезоне. Можда је време да се комплетан клупски фудбал упристоји и професионализује, и да применимо моделе земаља које су сличне Србији по броју становника, а које су свакако економски снажније.

Примера ради, у Швајцарској са мало више од осам милиона становника, супер лигу чине десет клубова. Такође, број клубова и у другој лиги Швајцарске је десет. Сасвим довољно да се испуне сви професионални и етички стандарди, укључујући егзистенцијалан и образован процес свих спортских радника. У Мађарској и у Аустрији, са државама између осам ипо и десет милиона становника, са уређеним економским и инфраструктурним стандардима број клубова у највишем рангу такмичења је дванаест. Сасвим оптималан број да све структуре укључене у саму фудбалску организацију буду део једног уређеног система.

И много можда још може да се постави до коначног побољшања статуса и угледа професије професора спорта и физичког васпитања, учитеља фудбала, фудбалског педагога и тренера.

На крају, без обира на однос релеватних институција у друштву на статус учитеља фудбала, треба се поносити занимањем које се може стећи само упорним, вредним радом, одрицањем, неспавањем и вишегодишњим самосавладавањем и самоодрицањем. Одговорност је на онима који би требало да описмене и сачувају углед тренерске професије.

Звање професора спорта/учитеља фудбала стиче се са пуно труда, али још више муке треба уложити у знање како носити ту важну титулу. Храброст почива на знању, на самоуверености, на томе да верујеш у истину нечега.

Отупелост многих чиниоца у држави, дубока незаинтересованост и пасивност не треба да уруше ентузијазам младих људи жељних знања. За рат против таквих, сваки учитељ фудбала има деведесет минута дневно скоро сваког радног дана, а то није мало.

Учитељи фудбала победиће тако што ће дати све од себе да садржаје које треба да представе својим играчима учине занимљивим, узбудљивим, свежим. Подвиге у животу треба мерити бројем људи којима сте помогли да остваре себе, а позив учитеља фудбала на најлепши могући начин пружа могућност за остваривање најлепших људских и животних подвига.

Знање се не може добити без школе, нити се лиценца може заменити дипломом. И као што каже први дипломирани студент Факултета спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду и редовни професор на предмету биомеханика, др. Павел Опавски (11.09.1925.-26.01.2019.) – "челници савеза и српских клубова морају уважавати стручност базирану на научним основама и разумети цивилизацијско схватање да је наука најјаче оружје на свету а знање најскупља роба".