Незаслужени пораз за крај златног доба југословенског фудбала

Златна ера југословенског фудбала, која се поклапа са великим успесима шездесетих, свој крешендо имала је у Риму, у финалу ЕП, одиграном пре тачно пола века. Говорило се тада да Југославија, са фудбалерима које је имала, може да направи три репрезентације.

Тим некадашње државе чинили су фудбалери који су тада играли у националном шампионату, а долазили су из шест клубова. Играчи који су играли у иностранству, као рецимо Велибор Васовић (Ајакс) или Владимир Дурковић (тада моћни Сент Етјен), нису позивани.

Екипа коју су водили Рајко Митић и Бранко Станковић у полуфиналу је савладала Енглеску, док је Италија у меч за титулу отишла јер је била успешнија у бацању новчића од Совјетског Савеза. После полуфинала прваци света су се жалили на наводне грубости Југословена.

Наш саговорник Илија Петковић децидирано негира тај елемент у игри Југославије. Чак тврди да, ако је прекомерних грубости било, оне су свакако потицале од играча који су носили дрес са три лава на грудима.

Што се тиче самог противника у финалу, он је био страховито моћан. Италија је била усред најуспешнијег периода катенача, са Интером и Миланом као владарима планете. Екипу која ће касније играти и финале Мундијала, међутим, Југославија је надиграла. Нажалост, не и победила.

Много се од онда говорило о лошим одлукама судије из Швајцарске, али мало је познато да су и италијански медији са великом дозом критике писали о његовом суђењу.

Али, као што увек мора да буде, најважнји је фудбал, а Југославија га је играла у веома напредном систему. Номинални 4-3-3, сличан оном играном у Јужној Америци у то време, био је базиран на необичном кретању крила. Драган Џајић би празнио страну и улазио унутра, а на његово место је долазио везни фудбалер.

Ово је небично из разлога што је, у сличним ситуацијама, и тада био (рецимо у Селтику, шампиону Европе 1967. године) а посебно је данас обичај да ова врста повезаности постоји између крила и бека.

Огроман део тактичког приступа Југословена био је базиран на дефанзивној асиметрији. Лево крило Драган Џајић је остајао у првој линији поред Мусемића, док је Илија Петковић са десног крила одлазио једну, некад и две линије ниже. Ђакинто Факети, легендарни офанзивни леви бек или terzino fluidificante, како ову позицију зову у Италији, није одиграо превише фудбала у овом финалу, управо захваљујући младићу из ОФК Београда.

Илија Петковић, интересантно, никада раније био део националних селекција, а сада је позван понајвише због немогућности да се позиву одазову Џемалудин Мушовић и Силвестер Такач. Петковић, миљеник београдске штампе, али и навијача Црвене звезде и Партизана који су у оно време са великом пажњом пратили игре тима са Карабурме, потом је бриљирао у квалификационом мечу са Француском. То је био његов свечани улазак у фолклор југословенског лоптања.

Југославија у две утакмице није успела да победи Италију у Риму, али је показала остатку света да и катеначо има меки трбух и да се може надмудрити. Оно што ће касније, коначно, урадити Холанђани и Немци са „тоталним фудбалом", прво су урадили Југословени.