Бљештави дијамант Ред Бул Салцбурга

Како игра тим аустријског шампиона, полуфиналиста Лиге Европе у сезони 2017-2018, чедо велике амбиције и још већих рада и идеја?

Након што је Ред Бул у своју ергелу, после тимова у Њујорку и Салцбургу, увео и тим из Лајпцига, деловало је извесно да ће све преостале фудбалске пројекте, у најбољем случају, подредити екипи из Немачке, а у најгорем случају – потпуно занемарити. Напослетку, пословна и спортска логика налажу алоцирање ресурса у Бундеслигу, далеко атрактивнију и лукративнију од МЛС лиге и аустријске Бундеслиге.

Да ли је тако и било? Па, и јесте и није... Ред Бул Лајпциг јесте примарни клуб, али је Салцбург не само опстао већ и просперирао у међувремену. Захваљујући мањим захтевима окружења у Аустрији, најталентованији играчи фудбалског концерна одлазе управо у Салцбург, одакле, у складу са приказаним и пројективаним напретком, евентуално иду пут Немачке. Наби Кеита и Штефан Илсанкер су, рецимо, управо имали једну такву трајекторију.

Идеја два основна клуба, оног у Лајпцигу и оног у Салцбургу, је иста, а потиче понајвише од легендарног Ралфа Рангника, који је дуго био директор у оба клуба, да би сада поново седео на клупи екипе из некадашње Источне Немачке. Тренер који је сасвим буквално револуционизовао немачку фудбалску мисао своје напредне идеје применио је у Салцбугу и Лајпцигу, да би их касније прихватили и модификовали тренери какви су Роџер Шмит, Ралф Хасенхутл, Ади Хутер...

Управо овој скупини талентованих тренера припада и Марко Розе, човек одговоран за игру Салцбурга данас. Обрисе, тек нијансе исте – али веома интересантне нијансе – могли смо да видимо у Београду на стадиону Црвене звезде. Разлог што нисмо видели пуну снагу Ред Була (име које се у Европи не користи) можемо тражити у многим околностима, али свакако немалим делом и у сјајној припреми меча Владана Милојевића и Милана Косановића, као и прикладно квалитетној изведби самих фудбалера црвено-белих (на овом мечу тегет-црвено-белих).

Салцбург је годинама играо у 4-2-2-2 формацији, али Розе користи 4-3-1-2 систем, дакле ромб (или дијамант, како га зову у англофоном свету) на средини терена. Ово, наравно, није нова формација. Од Виктора Маслова, Алфа Ремзија (био првак света са Енглеском) и Хуана Карлоса Лоренца (играо, уместо са два нападача, са једним нападачем и једним крилом) шездесетих година, па све до Наполија са Дијегом Марадоном или три узастопна шампиона Европе од 2002. до 2004. године, ромб је имао успеха у фудбалу. Али две ствари су овде важне и неизоставно морају бити наглашене – Салцбург игра у специфичном ромбу и, надасве, формација је само половина тактике једног тима. Њена интерпретације је оно што, заправо, чини његову игру.

Марко Розе је са омладинцима Ред Бул Салцбурга освојио Лигу шампиона. Ниједан тим у историји фудбала у Аустрији, а то је, имајте на уму, једна импресивна историја, није освојио раније неко Уефа такмичење, у ма ком узрасту.

Још тада је Розе играо у тзв. "равном ромбу", у којем су шестица и десетка, односно дефанзивни и офанзивни везни фудбалери, услед вертикалне компактности тима, веома близу један другог. Розе инсистира на попуњености три вертикалне колоне игралишта, дакле центра и оба полупростора, тражи агресивна померања за лоптом у фази одбране и јасно дефинисан и веома агресиван пресинг, који отпочиње тек када се за њега створе услови, односно када противник упадне у пресинг замку или када начини један од пресинг окидача (пас на бок, пријем лопте окренут леђима голу...).

Обично када тимови играју у ромбу на средини терена у фази одбране стоје у равном 4-4-2 облику. Тако је офанзивни везиста пропадао у линију испод у екипи Јувентуса 2015. године (Артуро Видал) и 1997. године (Зинедин Зидан), Кака је у Милану 2005. године одлазио на леву страну линије од четири са позиције плејмејкера, док је екипа Хибернијана, на мечу са Селтиком ове године али не и ове сезоне, у линију од четири спуштала нападача.

Португалија је, у процесу освајања Европског првенства, радила исто, али је у полуфиналу са Велсом и без лопте остајала у 4-3-1-2/4-1-2-1-2 облику. Управо овако се брани и Салцбург, али и Ред Бул Лајпциг.

Оно што је било интересантно у мечу са Црвеном звездом – дакле, необично али и учинковито – јесте понашања нападача у игри без лопте. Обичај је да "шатлер" (shuttler), односно везиста на ободу ромба, врши притисак када лопту има бек противника. Пример – Мајнц Томаса Тухела или Малага Мануела Пелегринија. Међутим, Салцбург је био решен да одржи облик свог везног реда, па је зато притисак, када год би лопта отишла до Родића или Стојковића, био одговорност нападача тима из Аустрије.

Реагујући на окидач, Јабо и Дабур су правили тзв. закривљено кретање, постављајући се између бека и централног бека до њега како би онемогућили повратни пас, али и како би правац њиховог пресинга био окренут ка аут-линији. Четворица везних фудбалера су се синхронизовано наслањали на страну лопте и једино што је преостало играчима Звезде било је да испуцају лопту, односно само је врате Салцбургу.

Током првог меча у Београду било је јасно да Салцбург има сваку намеру да постепено и стрпљиво пролази кроз све четири фазе поседа. Инсистирао је на уласку у игру са централним бековима, бековима и Самасекуом као задњим везним. У другој и свим наредним фазама Салцбург је веома често стајао у 2-3-2-3 облику, са бековима у висини задњег везног и Волфом као плејмејкером у линији са нападачима.

Јабо и Дабур у често играли између централних бекова и бекова Црвене звезде, тиме их везујући на себе и спречавајући их да агресивније изађу у притисак на фудбалере Салцбурга између линија. Гости су у овом делу терена увек имали бројчану предност, јер су четири фудбалера Салцбурга играла против три играча Црвене звезде (Јовичић, Крстичић и Бен). Ово, уз адекватне дистанце у нападачкој структури и интелигентне селекције решења, донеле су Салцбургу контролу над пољем, али не и могућност да сходно томе угрози гол Борјана.

Два су честа варијетета у нападу Салцбурга. У једном је десни бек Лајнер одлазио веома високо, док је леви бек Улмер остајао ниже. Тако је настајао холандски 3-4-3 систем (3-1-3-3). У другом делу првог и већем делу другог полувремена Ханес Волф је почео да одлази широко, као некада давно Месут Озил у екипи Вердера и у идентичном систему тренера Томаса Шафа. Онда би Дабур одлазио на бок, али би у центру остајао други нападач Јабо. Ово су били моменти игре када је Салцбург био вероватно најопаснији.

Салцбург је тим који жели, али и мора јер тако њен приступ игри има највећи и најпробитачнији ефекат, да контролише ритам меча. Стога је задатак Црвене звезде био, а биће и у реванш утакмици, да испровоцира што више брзих напада и контранапада (дакле, уопште напада у офанзивној транзицији). То, уз прекиде, њена су највећа шанса.

Такође је важно, услед поменуте тежње за еродирањем нешто сталоженијег ритма Салцбурга (који, иако миран, игра доста вертикалан фудбал), да се сваки посед тима из Аустрије издели на што више нападачких секвенци. У фудбалу, нападачка секвенца је деоница у којем тим контролише лопту, омеђан прекидом, ударцем на гол или дефанзивном акцијом противника (фаул, старт, пресретнута лопта...). Дакле, теоретски, један посед може да се састоји од огромног броја нападачких секвенци.

Када би Звезда у томе успела, спречила би успостављање лаког континуираног напада Салцбурга. Тим Марка Розеа, када игра у жељеном ритму, на овај начин спушта противника у ниску зону (тера га да се брани у трећини терена најближој свом голу), лако поново осваја изгубљену лопту кроз контрапресинг и напросто меч уводи у perpetuum mobile сопствене доминације. Пре или касније, у овим условима, тим против кога игра мора да поклекне.

Црвена звезда је показала, у првом мечу али и многим другим мечевима у Европи претходне сезоне, да може да игра на овом нивоу. Не само да игра, већ и да буде конкурентна.

Еуфорија припада навијачима. Њихов тим никада није играо у Лиги шампиона и веома дуго јој није био овако близу. Њихов став је разумљив, али не би смео да има икаквог утицаја на непосредне извршиоце на терену, дакле саме фудбалере. Они, играчи, би морали да се задрже у сфери пристојне дозе спортске амбиције, јер само она гарантује сталоженост и смиреност који ће бити и највећи савезници фудбалера српског тима.

Срчаност се подразумева. Али мудрост је та која доноси превагу у фудбалу на овом нивоу... 

број коментара 4 Пошаљи коментар
(четвртак, 30. авг 2018, 00:01) - anonymous [нерегистровани]

Ok, analiza... nego gde je tu dribling

Mnooogo priče, još više šupljina a nimalo fudbalskih znalaca.
I sada igram stopera u prvoj ligi veterana. Rombove i dijamante zaustavim bez problema ali kada dode Drulović i proturi mi loptu kroz noge vidim samo zvezde.

(среда, 29. авг 2018, 11:08) - Milan [нерегистровани]

Zvezda u Evropi

Zvezda veceras overava kartu za igru u Evropi.
Ako pobede u ligi sampiona a ako izgube u ligi Evrope, kako god bilo sigurni su.

(среда, 29. авг 2018, 09:49) - Ivan [нерегистровани]

Dijamanti

Otkad se u fudbalu više polaže na rombove i dijamante, a manje na samu ideju u igri, fudbal nema dušu. Nema više Pelea, pobeđivaće fudbalski mašinski radnici a ne umetnici. Žalosno.

(среда, 29. авг 2018, 09:04) - anonymous [нерегистровани]

Radonjić u špicu

Odlična analiza igre protivnika Zvezde. Valjda će Miloje i igrači naći rešenje za desnu stranu, a da se Radonjić ne vraća previše, nego da bude odmoran za napad !