Ирак и једна од најлепших фудбалских прича свих времена

Десет година је прошло откако је Ирак, чије је уопште квалификовање за турнир сматрано изненађењем прве врсте, освојио Азијски куп и постао првак највећег континента.
Жорван Виеира, Бразилац, прихватио је посао селектора без, како је и сам рекао, претходног размишљања. Да јесте размислио, сасвим је вероватно да би побегао главом без обзира.

Ирак је 2007. године био разорена земља. Сирија пре Сирије. Уништавао га је грађански рат чији крај је деловао неухватљив као крај дуге. Није превише времена прошло након инвазије америчких трупа као део одмазде после терористичких напада на Сједињене Америчке Државе 2001. године, 11. септембра.

Репрезентативци, који су представљали различите верске групе и етничке заједнице, добијали су претње смрћу. Сви до једног. Сви до једног су видели члана породице или неког пријатеља убијеног. Само у Багдаду стотине цивила је убијано сваког дана. Земља се де факто распадала.

Виеира је дуго радио као тренер у северној Африци, водећи између осталих великане Видад из Казабланке и Замалек из Каира. У то време је прихватио ислам.

У последњем минуту ангажовао га је хаотични ирачки фудбалски савез који није имао новац, није имао лигу и, сходно томе, практично никакву веру да Лавови Месопотамије могу да прођу групну фазу такмичења. Још једном, сама чињеница да су играли на континенталном шампионату на Тајланду, Малезији и Индонезији била је чудесна.

Када су стигли на аеродром на Тајланд, фудбалери, међу којима је наравно било и Сунита и Шиита, упалили су телефоне. Нур Сабри, голман селекције, стропоштао се на под у агонији готово истог тренутка. Када су га саиграчи подигли видели су га како неконтролисано плаче. Његов брат је погинуо. Селектор Виеира му је понудио да се врати кући, али је овај то одбио.

„Не, тренеру. Не постоји сада ништа што могу да урадим", рекао је.

Нико није очекивао ништа од Ирачана, у којем је увек било талентованих фудбалера. А онда се чудо - да, чудо - догодило. Ирак је почео да ређа победе. Аустралија је пала у групној фази, Вијетнам у четвртфиналу. На реду је била Јужна Кореја, најбоља екипа Азије.

Сваку победу пратило је убиство у домовини. Репрезентација је представљала нешто што су зараћене стране мрзеле - уједињени Ирак, или макар визију уједињеног Ирака, ослобођеног нетрпељивости, нетолеранције, мржње... Навијачи који су славили и пратили мечеве били су њихова мета. После меча са Јужном Корејом, њих 50 је погинуло у експлозији аутомобила бомбе.

То је било превише. Тим је био спреман да одустане. Међутим, мајка 12-годишњег Хајдера, који је убијен у сладоледџиници у сунитском Мансуру, дала је емотиван интервју за ирачку телевизију. Зарекла се да неће сахранити сина док Ирак не освоји титулу.
Ум Хајдер (Мајка Хајдер на арапском) и њена молба играчима да наставе били су довољни да ови то и учине.

„Морали смо да победимо за ирачки народ", рекао је годинама касније Виеира британским новинарима. „Речи ове мајке дале су нам снагу и бес који су нас водили до победе. То је била победа за њу и за њено дете".

Јунис Махмуд је постигао једини гол у финалу против Саудијске Арабије и тим се, упркос претњама и безбедносним ризицима, тријумфално вратио у Ирак. На аеродрому их је сачекао премијер, али и Мајка Хајдер, како су је тада већ сви ословљавали. Трофеј је уручен управо њој.

Након незамисливог тријумфа, насиље и сукоби су се стишали у Ираку. Али фудбал не може да поправи живот, може само да га улепша. Са уздизањем Исламске државе, хаос се вратио у Ирак.

Али понос и радост, као и, макар привремено, уједињени Ирак, остаће заувек везани за један од највећих, најнеочекиванијих и најневероватнијих тријумфа у историји овог, али и свих осталих спортова.