Предивни ум једног лудака (други део)

Човек са новим идејама је луд – све док не успе...

ПРВИ ДЕО

У Јужној Америци живе људи са надимцима. Често је име које вам наметне свет много важније, свакако је живописније, од оног које су вам дали мама и тата. Марсела Бијелсу зову El Loco (Лудак). Људи, то знамо, воле да патологизују понашање других. Неко је луд ако то дефинишу они око њега, који одлучују, због разлога личног комфора, да су особености предмета оговарања абнормалније од њихових. Овакве класификације су најчешће непријатан наставак малограђанштине и зависти и не треба их узимати озбиљно.

Најчешће, али не и сада. Марсело Бијелса стварно јесте посебан. Његове бизарерије стварно су посебне.

Дуже од века и једне његове половице, фудбалски властодржци и дужносници колаборативно су дописивали странице приручника о томе како би требало да се влада неко ко живи од ове игре. Бијелса је узео тај приручник и поцепао га је на делиће.

Бијелса вам скоро дође као идалго, пошто долази из породице политичара и ка умовању усмерених људи. Он је син адвоката и учитељице. Његов брат Рафаел је био министар спољних послова Аргентине, а његова сестра Марија Еухенија је део живота провела као вицегувернер Санта Феа. Његов деда, прича се, поседовао је преко 30.000 књига у свом дому. Сасвим је извесно да баш одавде потиче Бијелсин штребераст приступ фудбалу.

„Ја сам ученик фудбала", каже он.

Он гледа фудбал, у свим његовим облицима и агрегатним стањима, са психоделичном посвећеношћу. Једном је провео божићне празнике тако што је 14 сати гледао видео-снимке. Развио је способност да гледа две утакмице симултано. Када је долазио на разговор за посао у Велез Сарсфилду, са собом је понео 51 траку како би објаснио како ће унапредити екипу.

Када је постао селектор своје земље, пријатељима је рекао да изгубе његов број телефона, а онда се закључао на ранчу у пампи где је непрекидно гледао фудбал. Стотине видео-клипова утакмица и тренинга понео је на Мундијал 2002. године. Онда је, схвативши да није довољно, послао по још. Једном приликом је на венчање свог играча дошао са снимком утакмице са Боком Јуниорс, одиграном пар сати раније, под мишком. Пре него што ће постати тренер Атлетика из Билбаоа, погледао је све њихове мечеве из претходне сезоне. Не једном.

И тако он проматра, проучава, претреса, рашчлањује, чепрка, испипава. Попут алхемичара који међу ретортама и епруветама трага за панацејом, тако и Бијелса међу тим својим снимцима и белешкама тражи идеални начин играња фудбала.

Почео је да навија за Њуелс Олд Бојс као малишан, вероватно понајвише зато да би нервирао оца који је волео Росарио Сентрал. Међутим, одиграо је само четири меча за овај тим. Након чергарења по нижим лигама, али и студирања агрономије, одлази у Буенос Ајрес са 25 година и тамо постаје тренер универзитетске екипе. Погледао је 3.000 фудбалера пре него што је одабрао 20. Носио је речник на тренинге, како би што јасније артикулисао своје мисли, а играчима се обраћао користећи заменицу usted, која у шпанском језику има врло формалну функцију.

Након две године се вратио у НОБ, где је почео да ради са млађим категоријама. Схвативши да у унутрашњости мора постојати много талентованих дечака које клубови превиђају, поделио је Аргентину на 70 парчића и посетио сваки од њих. Возећи, наравно, пошто се бојао летења.

Тако је једном улетео после поноћи у кућу у сеоцету од тек пар хиљада душа, а онда ушао у собу у којој је спавао дечак. Подигао је покривач и погледао му ноге. Након инспекције доњих екстремитета, проценио је да ће Маурисио Покетино бити фудбалер.

У Бијелси се претачу дуалитети разума и страсти, рационалног и хаоса, аполоновог и дионисовог принципа. Та његова заводљивост отприлике баш одатле и потиче. Од тог утиска који примате када га погледате. Утиска некога ко је неокрзнут, ко је само у пролазу у овом свету увек свега истог.

Због тога Бијелса штрчи међу рафовима обичности и уобичајености. Као абасидски калиф у продавници шрафова.

Корацима премерава ширину и дужину противничког терена пре него што упути завршне инструкције пред меч својим играчима. Када је налетео на менталну блокаду, ишао је у зоолошки врт. Једном је на патикама фломастером означио део стопала који би његови играчи требало да користе приликом ударца, а онда их је, као немилосрдни подсетник, носио данима. Дечак се за њега пео на дрво близу тренинг центра ривала како би их шпијунирао. Организовао је тренинге у војној бази док је водио Њуелс, са само једним телефоном као везом фудбалера са светом споља.

Бијелса има егалитаријански однос према новинским кућама. Одбија да даје интервјуе, јер не жели да фаворизује представнике ма ког медија. Због тога на његовим конференцијама било ко може да постави питање. Он ће спустити главу, скоро логореично мрмљати, али ће причати, понекад сатима.

Једном је ипак сео да разговара са аргентинским новинаром. Бијелса је причао о тактици, а када је завршио тражио је од њега да сумира лекцију која му је поклоњена. Брзо је постало евидентно да несрећник није запамтио или разумео много тога. Бијелса му је индигнирано рекао да престане да му траћи време.

Новинари не могу да му приђу када год пожеле, али то зато могу навијачи. И то они најмлађи, дакле најискренији. Постоји прича да је Бијелса, током једне од својих шетњи Билбаом, наишао на дечаке који су га замолили да им се потпише у албум. Он им је предложио нешто боље. Узео је албум и рекао им да га пронађу сутрадан на истом месту и у исто време. По договору им је вратио албум, али испуњен потписима свих играча ондашњег Атлетика.

Годинама раније, када је ишао да погледа утакмицу Копа Либертадорес, приметио је два малишана који су покушавали да се ушуњају на стадион. Пришао је и дао им је своје улазнице, а сам је пожурио кући како би стигао на пренос меча.

Модалитети вођења мечева Марсела Бијелсе такође су врло, хм, специфични. Никад у оделу, он своје екипе наводи чучећи у једном ћошку рестриктивног простора. Онда устаје и одлази у други ћошак. Ако је веровати онима који су бројали, он је током ове шетње, која се понављала много пута, правио тачно 13 корака. У Марсељу је прекинуо ову праксу, пошто је седео на фрижидерчету на средини означеног дела. Свакако се, ипак, држао свог омиљеног видиковца, пошто наглашава да се утакмица најбоље види и најлакше дешифрује када се посматра са нивоа ближег подлози.

Некад се замисли, глава му клоне, што му даје изглед човека коме су испали кључеви. Али то не траје предуго, јер му хипертрофирана страст са којом приступа фудбалу не даје мира. Тада креће махнита дрека и још махнитија гестикулација.

У сваком клубу у коме је радио догодио би се моменат, тричава ситница за остале а несагледиви андрак за њега, који би најавио растанак.

Када је започињао своју другу сезону у Баскији, Бијелса је имао огњену расправу са радницима задуженим за реновирање Лесама тренинг центра. Мислио је да не раде адекватан посао. Атлетик се дистанцирао од инцидента, а Бијелса је тврдио да је искључиво бранио клуб, што, како је рекао, нико од челника није радио.

Тек неколико месеца након што је стигао у Марсељ, сазвао је конференцију за медије на којој је оптужио председника и његове људе да су га лагали и да су доводили фудбалере које он није желео/одобрио. А онда, на наредном обраћању, са педикирском уредношћу је објавио да је дуго размишљао о ономе што је рекао и што је урадио и да је схватио једну ствар - био је потпуно у праву у вези са свим.

Након прве утакмице своје друге сезоне у француској луки, иако је претходно најавио да ће остати, само је устао и отишао. Као човек који је схватио да се замислио и да је пропустио да изађе две улице раније, на својој аутобуској станици. Лацио га је приказао јавности као свог новог тренера, али је он дао отказ након само два дана, опет због тога што обећања дата му нису била испуњена.

Опсесиван, сасвим сигурно. Компулзиван, очигледно. Луд, могуће. Али изнад свега, Бијелса је генијалан. Да није, не би постао култ.

Бијелсизам има више познатих следбеника од Сајентолошке цркве. Осим Гвардиоле, њему се диве и Хорхе Сампаоли (слушао је његове говоре на вокмену док је трчао), Маурисио Покетино (назвао га је својим фудбалским оцем), Дијего Чоло Симеоне, Херардо Тата Мартино, Едуардо Тото Беризо и толико још других. Многи тренери се окоришћују његовим идејама, иако никада нису били његови солдати, иако никада нису имали непосредан контакт са њим.

Фудбал је, ако желите, прошао кроз процес бијелсификације. Међутим, сви ови тренери само су позајмили и адаптирали Бијелсину доктрину. Само су кајшарили неке његове сегменте. Они играју припитомљено, PG-13 издање његовог фудбала, не усуђујући се да примене оригиналну идеју.

Fútbol bielsista je необичан, уникатан и екстреман. Фудбал који се не узима наште, на празан стомак. Као када излазите из дугог тунела, очима је потребно време да се привикну на њега.

„Могуће је већ урађено", рекао је Бијелса током свог рада у Њуелсу. „Ми радимо немогуће".

  КРАЈ ДРУГОГ ДЕЛА

број коментара 6 Пошаљи коментар
(среда, 20. јул 2016, 16:43) - Sinisa [нерегистровани]

Bravo!

Ovaj tekst i onaj prethodni pokazuju da ima nade za srpsko sportsko novinarstvo. Sve pohvale autoru! Ovi komentari, sa druge strane, u kojima se govori o "dosadi", pokazuju da nema nade za ovo drustvo :)

(среда, 20. јул 2016, 13:06) - anonymous [нерегистровани]

BOLESNI UMOVI ( Drugi deo)

!!!

(среда, 20. јул 2016, 12:13) - anonymous [нерегистровани]

odg...

Smorivoje....mene zanima

(среда, 20. јул 2016, 11:03) - anonymous [нерегистровани]

Dosadan?

Tekst je sjajan, kao i tema, o kojoj ne verujem da ljubitelji fudbala znaju previse. Kome je dosadno ne mora da cita, ima za njega materijala na kioscima dovoljno.

(среда, 20. јул 2016, 10:01) - anonymous [нерегистровани]

Kalif

"Abasidski kalif u prodavnici srafova" - vrhunski!!! Sjajan kontrast i stvarno sjajan tekst

(среда, 20. јул 2016, 09:33) - ? [нерегистровани]

Сморивоје заљубљен у Бјелсу или кога то занима?

?