Чудесни кисмет Џорџија Беста (други део)

ПРВИ ДЕО

Када је први пут видео Харија Грега, голмана и преживелог из Минхена, одјурио је назад у Белфаст. Дошао је ноћним бродом, петнаестогодишњак у својим првим панталонама дугих ногавица, само 48 сати раније. Препао се његове величине. Могао је да осети како нестаје пред њим, као шумећа таблета.

Напослетку се ипак вратио у Манчестер, на Олд Трафорд, и сада је чистио његове копачке. Био је посебно добар у томе. Чинио би да сијају, да се издвајају, што нипошто није било лако. Копачке тада нису биле шпагерице или шимике, већ гломазне гојзерице са ојачаним врховима. Постојала је школа мишљења која је, као најбољи метод њиховог омекшавања, препоручивала уринирање у њих.

„Погледај се, ти трагу пишаћке", говориле су девојчице за њим док је ишао низ улицу у свом крају у југоисточном Белфасту. Био је јако мршав. Скаути би долазили да га гледају, али би одлазили климајући главама у погрешном правцу. Сматрали су да га нема довољно да би издржао фудбал на највишем нивоу.

Али био је јако добар. Прве копачке је добио када је имао отприлике 13 година. Отац Дики, радник у бродоградилишту, и мајка Ен, која је имала упослење у фабрици дувана, морали су да буду посебно пажљиви са ресурсима како би му их поклонили. После сваке утакмице Џорџи би на њима уписивао име противника са којим је управо играо, као и колико му је голова дао.

Било је то много противника и још више голова и на крају је Манчестер Јунајтед обратио пажњу. У то време, Манчестер Јунајтед је био клуб са далеко најразвијенијим путањама развитка младих фудбалера. Штавише, Мет Базби, који је постао тренер 1945. године, први пут је тражио од клуба да му доведу формираног фудбалера тек шездесетих година (Денис Лоу је, рецимо, стигао 1962. године из Италије), како би се испунила, како-тако, колико-толико, безмерна празнина настала после несреће у Немачкој.

Године 1961. укинуто је ограничење максималних плата за фудбалере. Дуго након тога Јунајтед је у овом сегменту био слабуњавији од многих клубова и, природно, куповина није могла да постане основни елемент његове ангажованости. На срећу, није ни морала да постане. Лето 1961. године је тренутак када је стигао Џорџ Бест.

Било је јасно, потпуно јасно, да је Бести посебан. Тако видљиво другачији од свих. Тренерима на Олд Трафорду је од почетка речено да не покушавају да мењају њега или његов стил. Његов инфантилни, незрели стил. Његов божанствени стил.

„Сваки тренер иде кроз живот тражећи једног великог играча, молећи се да га пронађе. Само једног. Ја сам био срећнији. Нашао сам два – Данкана и Џорџа", рекао је Мет Базби.

Јунајтед је био попустљивији и блажи према њему него према икоме другом. Фудбалери нису могли да потпишу професионалне уговоре са клубом док не напуне 17 година. Између 15. и 17. године бивало би им пронађено некакво запослење. Џорџ јe чистио копачке које су му биле поверене са ревношћу, али је дамарао од једне службе до друге, од једног позвања до другог, дурећи се и гунђајући. Мало шта му се у том кулучењу допало. На крају га је клуб само фиктивно ухлебио у једној електричарској радњи близу Клиф тренинг центра. Долазио би у девет, онда би само прошетао на тренинг, а после свега би само свратио да се одјави. Ово је само почетак концесија које ће Манчестер Јунајтед учинити за њега.

А како и не би? Невероватан је био. Калибриран за чуда.

Пролазио је кроз одбране ривала као гладијус кроз сутлијаш. Контролисао је лопту као што то никада раније није чинио ниједан потомак Англа, Саксонаца, Јута, Пикта, Нормана, Фриза, Келта или било кога другог на британским или ирским острвима. Побогу, играо је дупли пас са цеваницама противника из шеге.

Поред лопте, подједнако важно, контролисао је и своје тело. Баланс и усклађеност били су можда и најупадљивије шните његовог талента. Тада, на теренима који су били залеђени зими, натопљени у пролеће, тврди у лето и клизави у јесен, он је изгледао као капоеира плесач.

Georgie Boy остаје једини играч који је постигао гол без додиривања лопте. На Хајберију, против Арсенала, чувао га је Питер Стори и то је радио са херкулијанском радишношћу. Међутим, када је примио лопту од свог голмана и почео са њом да се креће унапред, испред њега се испречио Бест. Стори се лецнуо, успаничио, окренуо и покушао да врати лопту голману – голману који никако није очекивао ово предомишљање и није био у позицији да је прихвати. Лопта је, наравно, завршила у голу. Фудбалери су давали и Богу хвала још увек дају голове рисом или било којим другим делом стопала, бутинама, главом, па и грудима, раменима, рукама ако су довољно притворни или умешни. Бест је гол дао својим именом.

Прву утакмицу за најјачи тим Јунајтеда одиграо је у септембру 1963. године против Вест Бромвич Албиона, око четири месеца после напуњене 17. године. Први гол дао је Барнлију у победи од 5:1. Тог лета клуб је освојио први трофеј од Минхена, када је у финалу ФА Купа побеђен Лестер. Постајали су моћни изнова, могло се то назрети, а вођ новог тима и амулет новог времена биће Џорџ Бест. То је било тако јасно, није имало шта да се назире, после утакмице са Челсијем 1964. године на Стамфорд Бриџу.

Као глечер је изгледао Кен Шелито, бек Челсија, поред Џорџа Беста. Његова изведба, која је била таква да су га после меча поздравиле обе секције навијача, као и фудбалери оба тима, унела је два нова термина у енглески фудбалски лексикон. Mazy dribbles (лавиринтски дриблинзи) да опише шта је то Бест чинио, толико често и толико окрутно, односно twisted blood (искренута или изврнута крв), који се односи на оно од чега је Шелито – сам изокренут и исмејан – боловао на крају утакмице.

Јунајтед је 1965. године освојио прву титулу након осам година. Шампиони су били и две године касније.

Манчестер Јунајтед је у марту 1966. године играо узвратни меч четвртфинала Купа шампиона против Бенфике. Победа у првом мечу од 3:2 није била никакав сертификат укупног успеха, посебно уз сећање на пораз са пет примљених голова у Лисабону у мечу са Спортингом две године раније у Купу победника купова, као и уз чињеницу да Бенфика никада није изгубила од страног противника на свом Стадиону Светлости.

Пре утакмице Мет Базби је издекламовао једине инструкције које је икада и давао пре изласка на терен – не компликујте, тражите друге црвене дресове и изразите се – али је овај пут постојао и мали апендикс. Тражио је да буду опрезни и да се држе чврсто првих двадесетак минута.

Бест, још увек деветнаестогодишњак, дао је два гола у првој трећини првог полувремена. Поново је чинио да сви око њега изгледају као невични и бенасти геаци. До краја меча, Јунајтед је постигао још три гола. На крају, навијач је утрчао на терен са ножем желећи прамен његове косе. У полуфиналу, међутим, београдски Партизан је био бољи од Манчестер Јунајтеда.

Када су Вулверхемптон Вондерерси победили мађарски Хонвед у пријатељској утакмици 1954. године, еуфорију нико није могао да заустави. Не да је неко и покушао... Један лист је Вулверхемптон назвао и шампионима света. Аутистична гордост те објаве толико је изнервирала Габријела Аноа, француског новинара и некадашњег фудбалера, да је овај покренуо Куп шампиона само како би је оповргао.

Онда, 1968. године, 14 година након тога и десет година посла ужаса на Рим аеродрому у Минхену, Манчестер Јунајтед је победио Бенфику на Вемблију и тако постао првак Европе. Не тобожњи или кривотворени, већ прави првак Европе. Први енглески првак Европе. Џорџ Бест је постигао први гол у продужетку. На крају те године добиће и Златну лопту као најбољи фудбалер континента.

Али после тога не бејаше ничега. Фронцли можда, ту и онда тамо. Понекад би успео, као некромансер, да у дотрајавање и нестајање убаци обнављање и рађање.

Предивни гол Шефилд Јунајтеду на Олд Трафорду 1971. године. У Белфасту, исте године, када је као Артфул Доџер отео лопту Гордону Бенксу готово из руке, пребацио га а онда постигао гол чије непризнавање од стране судије и данас саблажњава. Играјући за Сан Хосе у Калифорнији, постигао је гол сумануте лепоте против Форт Лодердејла. Постигао је шест голова у петој рунди ФА Купа против Нортемптона 1970. године.

А ту је био и тренутак из Ротердама 1976. године, када је Северна Ирска играла квалификације за Светско првенство против Холандије, која је наравно тада била између своја два учешћа у финалима. Уочи меча, а у време када су новинари путовали заједно са играчима на мечеве, један од њих је разговарао са Бестом о Јохану Кројфу. Џорџ је рекао да је Холанђанин изванредан. „Бољи од тебе?", питао је новинар. Бест га је погледао и насмејао се: „Шалиш се, зар не? Знаш шта ћу да урадим... Гурнућу му кроз ноге првом приликом".

Пет минута од почетка меча примио је лопту на левој страни. Уместо да крене ка голу упутио се, кроз унутрашњост терена и барем три наранџаста фудбалера, ка десном боку, где је био Кројф. Заиста му је протурио лопту кроз ноге, а док је комплетирао дриблинг подигао је високо десну песницу.

Све су то били врло спорадични ужици, као необично лењи staccato. Оно право трајало је четири године. Почело је 1964. и скончало је 1968. године. Бест је тада имао 22 године. Таленат Паганинија, каријера вилин-коњица. Џорџ Бест никада није пропустио прилику да пропусти прилику да уради исправно и можда се спаси.

Sic transit gloria mundi

Бест је био амнестиран. Миропомазан је можда прецизније. Све је чињено да буде миран и увек спреман да изађе на терен.

Сви неожењени фудбалери Манчестер Јунајтеда били су обавезни да живе у заједничком смештају код посебно одређених матрона. Ове госпође (Ma Watson, официјелна мајка Базбијевих Беба, била би најпознатија) су се старале о њима и оне су бделе над њиховим променљивим жељама и прохтевима.

Јунајтед је овим стапањем фудбалера правио микроклиму у којој су играчи расли скупа, али и срастали скупа. Шале и гегови су летели унаоколо као рикошетирани меци, али то је било много више од прављења атмосфере. То је било прављење играча. Још прецизније, то је било прављење играча Манчестер Јунајтеда.

„Ми у Јунајтеду нисмо тим. Ми смо врста", рекао је Чарлтон једном приликом.

Волтер Винтерботом, некада селектор Енглеске, говорио је да може да препозна фудбалера Јунајтеда без гледања. Разазнавао их је само на основу бата. „Имају неки свој ход. Сви то имају – тај неки корак Манчестер Јунајтеда. Можете да чујете сигурност у њему", образложио је.

Бест је напустио дом госпође Фалавеј и уселио се у модернистичку палату у Брамхолу у јужном Манчестеру. Назвао ју је Que Sera. Како прикладно, Que Sera. Шта ће бити. Имао је 23 године у том тренутку и Јунајтед му је опет попустио.

Све те његове повластице су деловале сићушне, вероватно, док се над њима надвијао Бестов таленат и све оно што он доноси клубу. Било је бесмислено укорити га, уопште га дирати. Као када би, док Џокер осваја Готам Сити, комесар Гордон време проводио бринући о Брусу Вејну и његовим неплаћеним казнама за паркирање. Пустите га, само нека игра.

Напослетку, могуће је да ништа није ни било могуће учинити. Прошлост се увек може променити, вели Оскар Вајлд, кајањем, порицањем или заборавом. Будућност је увек неминовна. Његова је можда била најочевиднија одмах након освајања европске титуле. Клуб је организовао банкет после утакмице – кога се Бест никада није сећао. Заправо, није се сећао ничега након што је тим напустио Вембли. Етанол уме то да уради човеку.

Мет Базби, The Boss, био је прави патријарх клуба, али није био мекушан и танкоћутан. Умео је да буде немилосрдан. Џони Гајлс, један од најважнијих послератних фудбалера Манчестер Јунајтеда, морао је да напусти клуб – а после чак и да оде у мрски Лидс – само зато што је имао другачије виђење позиције коју је требало да игра. И то је био Мет Базби, сер Мет Базби након 1968. године. Са свима осим са Бестијем.

Све што би Базби урадио било је прекасно или премало. Најчешће оба.

„Посебна правила за Џорџа? Претпостављам, али само у смислу да је он био посебан играч. Другачије је када кажете да је неко добар играч, а човек поред њега геније. Џорџ је геније", рекао је Базби касније.

Уклонио је Џорџа из првог тима већ 1965. године, како би обуздао његове ноктурне навике. Ефекат је био идентичан ономе које су имале и сесије грдњи у његовој канцеларији, којима би подвргавао тог чудесног младића.

„Седео сам и гледао тапете иза његове главе. Док ми је закерао, бројао сам украсе на њима. Желео сам да све то потраје како бих довршио бројање", причао је Бест.

Увек је постојала та танка црна нит у ткању његове психе, коју Базби није разумео понајвише јер је никада раније није видео. Све је било другачије раније, људи некако пасторалнији.

Марк Џонс, талентовани центар халф (у W-M формацији), узгајао је канаринце и папагаје и пушио је лулу када је имао 18 година. Боби Чарлтон је увелико планирао да се посвети пиљарници након фудбала. Када је постао познат, Данкан Едвардс, кога су саиграчи звали Четка јер је био опседнут уредношћу, ишао је из биоскопа у биоскоп, добрим делом само да би нестао у мраку.

И, бебе нису били, али клинци јесу. Пред пут на утакмицу са Црвеном звездом, мајка Едија Колмана је свом сину спаковала пакетић са јабукама и поморанџама. Боби Чарлтон је уз себе носио слаткише, чоколаде и бисквите. Како је храна у хотелу била пристојна, он је своје залихе поклонио чистачици.

Сви су били мирнији и кроткији тада, прави продукти свог времена које, ни уз све литоте, не може бити названо никако другачије него тешким.

Рационисање добара је престало у Енглеској тек 1954. године. Олд Трафорд је претрпео огромну штету током рата. Разваљен, обављао је функцију саксије за коров све док се фудбал није вратио 1949. године. Дечачки тим Бобија Чарлтона играо је у шортсевима који су били скројени од завеса коришћених за замрачивање током ваздушних напада. Џеки Милбурн, рођак Бобијеве мајке, чувени нападач Њукасла, све до краја четрдесетих је на утакмице ишао аутобусом. Радио је као рудар и на мечеве је ишао заједно са другим рударима, који су такође завршили смену, а који су ишли да га гледају.

Сви су били мирнији и кроткији јер никакви другачији и нису могли да буду. Бест је такође почео као повучен, мучаљив и стидљив. „Није ми лако да се приближим људима, или можда треба да кажем да ми није лако да им допустим да ми се приближе", причао је касније у животу.

Није волео људе, али јесте волео утицај који је на њих имао. Волео је да буде центар њихових фантазија. Толико да је признао да је често приликом изласка на терен, омамљен појем гомиле и осећањем слатког ишчекивања, имао ерекцију пре него што би његово стопало остварило контакт са тереном.

То чезнуће егзибиционизма – да буде посматран док дејствује или дела – није било лимитирано само на фудбал. Током окупљања репрезентације Северне Ирске наплаћивао је саиграчима и онда их пуштао да га, сакривени, посматрају док би он био са разноразним девојкама.

Уопште, бавио се јавним моралом колико и тардиграда упоредном правном традицијом цивилизација Еуфрата и Ганга. Одвео је тек венчану невесту у собу док су његови саиграчи заокупљали пићем њеног супруга. Проналазили би га у клупском кревету са две проститутке. Уочи другог меча полуфинала ФА Купа против Лидса у сезони 1969/1970 – 90 минута уочи меча – клупски аутобус је чекао са одласком на стадион док Бест није завршио то што је имао у соби средовечне госпође коју је управо упознао. Утакмицу је одиграо ужасно.

Једном није ни отпутовао са екипом у Лондон на меч са Челсијем, већ је ухватио каснији воз и онда провео три дана у стану познате ирске глумице. А једном, на самом почетку 1972. године, није се појавио у Клифу на тренингу седам дана. Пронашли су га опет у Лондону, код своје најновије девојке, која је била и Мис Велике Британије. Била је то само једна од многих лентираних му девојака.

„Било је невероватно. Никада нисам морао ништа да радим, да изводим девојке на вечеру или томе слично. Позвале би ме или би се мотале по бутику и одлазили бисмо правац на спрат", објаснио је. А да, имао је и бутик (касније и бутике). Како је рекао, једини разлог што га је уопште отворио био је тај што је имао стан изнад.

Плаћао је доласке жена (талената, како би он рекао) које је упознао или које су га контактирале током његових путовања. Слао би их назад чим би му досадиле. Тако, док је био у Данској на турнеји уочи сезоне, девојка му је тражила аутограм, али је отишла пре него што је дознао појединости о њој. Зато је написао писмо које је посветио „мојој данској девојци из снова", које је дао данском новинару. Неколико Пепељуга се јавило, али је права била само једна. Бест ју је довео у Енглеску, а онда су се и верили. Читајући новине сазнала је да венчања ипак неће бити.

„Имао је најбожанственије очи и шарм стидљивог дечака. Дуго смо причали и све време сам маштала о томе да га заведем. Одједном му је пришла плава девојка. Представила се, а онда га упитала да ли је за ј....е на брзину. 'Наравно', рекао је. Окренуо се ка мени. 'Извини ме', казао је и отишао са њом", испричала је свој контакт са Бестом једна удата жена.

„Неки не спавају са удатим женама. Неки не спавају са женама својих пријатеља. Неки не воле црне девојке, или Јеврејке, или девојке са великим грудима или кривим ногама. Не треба се држати превише правила, јер ако су (жене) вољне онда су и вредне, без обзира ко су или шта су", објаснио је Бест.

Наравно, оваква инклузивност би понекад довела и до онога што је звао „којотска јутра". Којоти, појаснили су други уместо њега, када су ухваћени у замку радије ће одгристи себи ногу него остати заробљени. „Којотска јутра" означавају оне тренутке када ће мушкарац урадити све – све – само да не пробуди у одласку девојку поред које се пробудио.

Увек је био у хипердрајву. Разума је имао таман толико да схвати да греши, али не и да престане.

„Није добро за спортисту да проводи свако поподне ј....и, свако вече пијући, а онда свако јутро размишљајући о ј....у и напијању", признао је утицај ваннаставних активности на фудбал.

„Да сам рођен ружан, не бисте ни чули за Пелеа". Сам Пеле као да се сложио са овим, када је рекао да је Бест најбољи фудбалер на свету.

     КРАЈ ДРУГОГ ДЕЛА