Професор и Идиот

У ремисијама епилептичних напада и паузама коцкарских бунила Фјодора Достојевског настао је плавокоси и плавооки Кнез Лав Николајевич Мишкин. Он долази у Санкт Петербург, где се углављује при самом врху његовог друштва. Врло брзо, међутим, постаје јасно да се не уклапа. Врло брзо, штавише, постаје евидентно да са њим нешто није баш како би требало да буде.

Мишкин не брине о конвенцијама понашања, још мање о санкцијама које произилазе из њиховог занемаривања. Христолика је његова доброта, а он испражњен од сваког себичног порива, таштине, пожуде, зависти. Искрен је, отворен као одојче које није достигло когнитивни развитак који би му уопште дозволио да лаже. Достојевски је, како је рекао, покушао да прикаже потпуно предивно људско биће. Међутим, Мишкинова врлина не може да пронађе форму или насеобину у околини у којој се налази. Он не разликује размишљање од живљења, апстрактне идеале од гмизаве практичности. Шта год покуша да уради оконча се некаквом мини катаклизмом. Људи око њега не знају како да се односе према њему, не знају шта да раде са њим. Ругају му се. Толико је племенит, стрпљив и наиван да делује глуп. Делује, како га листом називају остали ликови у роману чији назив ћемо управо сад споменути, као Идиот.

И фудбал има једног свог пајаца. Некога ко није компатабилан са оводобним вредностима и који такав делује комично. Фудбал има свог Идиота.

Арсен. Венгер. Ар-Сен Вен-гер. Арсен Венгер. Арсен од Венгерових. Знате га, свакако. Виђали сте га. Смејали сте му се, сва је прилика, макар неколико пута. То је онај господин, који мало подсећа на Пушача из Досијеа Икс, који је увек у кадру непосредно након што Арсенал прими гол. Вилица му је стегнута, врат и рамена имобилисани истом силом која му је претходно испретурала утробу. Очи су му се од силног чкиљења претвориле у бразде. У овој својој достојанственој агонији Арсен Венгер изгледа као препарирана верзија себе самога.

Није у питању само бол коју проживљава. Или барем, није само бол, јер превелика је то бол да би била сасвим збачена са токова свести. То је више немогућност поимања да се догађај који је проузроковао ту бол уопште десио. Заправо, не да се десио. Да се поновио. Први део сезоне, други део сезоне, крај првог полувремена, почетак другог, средина продужетка. Увек и неизоставно, Арсенал ће упрскати. Да је икако могуће забрљати у тунелу, на загревању, у аутобусу на путу ка стадиону, у хотелу, ма на столу за масажу три дана пре утакмице, Арсенал би то свакако урадио. Његове утакмице изгледају као борба једног нокта да, држећи се за симс, спречи масивно тело да се стропошта на удаљено тло. Пре или касније ће попустити. Волкот ће изгубити лопту при првом додиру, Рамзи ће дати попречан пас, Кошчелни ће погрешити у преузимању, Оспина ће угурати лопту преко линије коју се заветовао да ће да штити. Арсенал ће примити гол и онда ће Венгер поново изгледати као човек кога су опљачкали у цркви. Његове најчистије идеале згазио је индиферентни свет. Опет и по ко зна који пут.

Тужно је то.

Осим што је урнебесно.

А такво је управо због Венгера. Он је као пас кога је ударио ауто. Није пријатно гледати га како шепа, али сам је крив што је уопште јурио за точковима. И Венгер је сам крив.

Зашто није купио ниједног фудбалера? Зашто, ево рецимо, није довео ниједног играча у пољу овог лета? Једини у свих пет најјачих лига Европе он то није урадио. Више од милијарду фунти потрошили су само клубови Премијер лиге у прелазном року, а довели су у просеку 11 фудбалера. Венгер је довео Петра Чеха – и само Петра Чеха.

Ово је време у којем се трансфери адорирају. Оптерећеност њима чини да нам делују као магичне пилуле. „У случају изостанка трофеја, купити два фудбалера пре оброка". Сви суделују у производњи ове заблуде.

Навијачима трансфери дају наду, челници клубова због њих делују амбициозни, агенти су лубрикант без којих су они немогући. Тренерима дају амнестију, јер увек могу да забашуре свој неуспех тврдњом да, ето, нису добили баш тог једног играча кога су тражили. Играчи просто воле повећање плате. А новинари... Новинари су једноставна бића, они само иду са масом.

Успех је неухватљива, клизава супстанција, конструисана од многих ствари, од којих неке није лако ни дефинисати. Појачања јесу шлаг на торти, али мало то вреди када је торта недовољно печена. Колико је само играча Тотенхем купио пре два лета, или Ливерпул прошлог лета. И? Шта су постигли? И поред тога, навијачи Арсенала су планирали да организују протест испред стадиона у северном Лондону против Арсена Венгера и његове политике. Пораза је превише, ресантиман је превелики и њима је доста. Смрт, порез и Арсенал на четвртом месту у Премијер лиги. Једине сигурне ствари на свету. Њима је стварно доста.

У оваквом амбијенту, Венгер истински делује као чудак. Посебно још када поред аут линије, у превеликој јакни која изгледа као одежда за спавање из века када је барут био хај-тек, покушава да усклади и усмери свој тим сачињен од осам офанзивних везних фудбалера и једног и по централног бека. Да ли мора баш стално да напада, зар не зна да посед и пас нису једини, а свакако нису ни најлакши начин да се стигне до победа?

Шта уопште има да тражи грациозност у спорту који се, у својој суштини, заснива на томе колико успете да урадите током балансирања на једној нози. Шта има да тражи лепоту у игри сачињеној од гурања, повлачења, опсованих мајки и истегнутих лигамената, која се заврши мање од два сата након што почне.

Арсенал насрће ка голу противника елегантно, маши прилике учесталошћу којом искусни пијанац испија жестину за шанком бара у којем има отворен рачун, а онда прима ружни гол из контранапада. Како и не би, када се према игрању одбране односи скоро са некаквим моралним презиром, као да је у питању неваспитани гест. Не зевајте отворених уста, не пљујте на улици, не браните простор и нипошто немојте да стојите у корекцији!

И због чега је увек тако миран, туњав чак? Где је она инсценирана хистерија коју смо навикли да гледамо од других тренера? Дрека, они уздаси који одзвањају као да су начињени на бини сиднејске опере? Било шта што би навијачима понудило некакву полукатарзу, утеху да се у клубу спознало да не иде и да се ради да се то некако промени. А Арсеналу баш не иде...

Арсенал није прошао осмину финала Лиге шампиона од 2010. године. Титулу чека 11 година. Освојио је два ФА Купа заредом, али пре првог је био без трофеја девет година. И Венгер и даље не одустаје. Просечан период који премијерлигашки менаџер проведе на клупи јесте мањи од две године. Венгер је у Ислингтону 19 година. И не одустаје.

И, напослетку, шта је он? Бриљантни тренер који је својим потезима на терену и одлукама мимо њега спасао Арсенал? Професор, како га зове и даље већи део навијача Арсенала. Или ужасни тренер који је својим потезима на терену и одлукама мимо њега уништио Арсенал? Идиот, како га зове мањи део навијача Арсенала, али и велики део навијача свих осталих клубова.

Arsène Who?

Арсен Венгер је, ваљда као и сви ми, обликован импресијама из детињства. Живео је у Алзасу, на самом истоку Француске, у селу од не више од 2.500 становника. Његови родитељи су држали бистро који се звао Златни крст (у питању је наглашено католичка средина). Управо је овде Венгер први пут тренеровао, када је са десет година давао савете локалном тиму који се ту окупљао.

„О тактици и селекцији сам научио од људи који су причали о фудбалу у бару – ко игра на левом крилу, ко не треба да буде у тиму...", говорио је Венгер.

Историја Алзаса је таква да је цео регион германизован. Дисциплина и ласерски усредсређена посвећеност, непорециво тевтонске особине, обасуле су и Венгера.

„Ја сам Француз, али са утицајем из Немачке. Осећам га, чак и у начину на који посматрам фудбал", каже он. Овај крај је у њега уградио и још један посебан сензибилитет.

„Рођен сам после рата, васпитан сам да мрзим Немачку. Али то ме је учинило радозналим јер, када год бих отишао преко границе, видео бих да народ у Немачкој није другачији, да и тамо само желе да буду срећни. Помислио сам колико је глупо мрзети их. То је учинило да желим да живим по целом свету", рекао је Венгер.

Он је полимат, способан да дебатује о политици, књижевности, религији. Једном је провео месец дана у Мађарској како би посматрао комунизам. Вратио се кући уверен да никада неће успети. Има диплому из економије. Говори енглески (очигледно), француски (још очигледније), немачки, шпански, италијански, нешто јапанског. А када говори, увек је сврховито слушати га.

„Људи настављају да прихватају да 50 људи на свету има власништво над 40 одсто богатства. Да ли је то хумано? Да ли можете прихватити тако нешто када две милијарде људи живи са два долара дневно? Не верујем да ће се то прихватати још дуго", рекао је Венгер пре неколико година.

И због тога је Венгерово пустињаштво тако изванредно. Он је човек са толико дубине, а који се повукао и потпуно предао фудбалу. Сва супрафудбалска задовољства и све спољашње прохтеве загушио је како би себе испунио само њиме.

Дејвид Дин, некадашњи челник Арсенала који је и довео Венгера, рекао је тако да је најбољи половни ауто који се може купити онај који припада Арсену Венгеру, јер напросто нигде не иде.

„Није се догодио дан да сам помислио како бих могао да живим без фудбала", истиче Венгер и ту не стаје: „Тренер мора да живи као играч".

Након што је радио у Стразбуру, Кану, Нансију, стигао је у Монако 1987. године. Трособни стан који је користио претрпао је видео-касетама, стриктно фудбалске тематике. Било их је толико да су стварале сопствену топографију. Поред увала, газова и обронака касета, држао је још само кревет, мали кауч и телевизор. Требало је да смештај буде привремен, док Венгер не пронађе нешто прикладније. Остао је у њему – међ' касетама и међ‘ сном – пуних седам година.

Отишао је у Јапан, у Нагоју и тек основану Џеј лигу, а потом, у октобру 1996. године, стигао је у Арсенал и тек нешто старију Премијер лигу. Мало ко га је знао тада. Један лист га је поздравио насловом Arsène Who? (Који Арсен?). Још је мање било оних који су схватали да је његов долазак пункт између две епохе, караула која раздваја старо и очаравајуће ново.

Арсенал је и раније био слободоуман и реформаторски клуб. Први човек који му је донео трофеје био је Херберт Чепман. Он је био први модерни менаџер – први који је имао пуну контролу над довођењем играча и њиховом селекцијом. Изнад свега, вероватно, он је био изумитељ. Пуштао је грамофонске плоче преко разгласа како би разонодио публику пре мечева и током полувремена, увео је беле рукаве на Арсеналове црвене дресове и тако их учинио уочљивијим периферним погледом, установио је тимске разговоре и расправе око магнетне тактичке табле, поставио је чувени сат на Хајбери, увео је белу лопту која је била уочљивија на блатњавим теренима, наложио је играчима да после мечева аплаудирају према све четири трибине из поштовања према људима који су платили да их гледају. Модернистички шик настављен је и након што је Чепмен преминуо, па је тако 1937. године прва фудбалска утакмица на свету преношена уживо на телевизији била она коју је играо Арсенал – против резерви Арсенала.

Али све ово је било далеко од Арсенала каквог данас гледамо. Чепман је био и тактички проналазач, први који је, након либерализације офсајд правила 1925. године, успоставио W-M формацију, која у развоју фудбалске мисли има значај као и откриће плуга. Такође, спознао је да имати лопту у поседу није, само по себи, довољно за победу, већ да је важније где се лопта контролише и у којим околностима. Тако је постао и први тренер који је развио контранапад. Арсенал се спуштао ниско, извлачио противника, апсорбовао његов напад а онда користио сав онај простор који је овај остављао иза себе. То је био фудбал рапидних офанзивних транзиција, без керефека и ђинђува, без сувишних делова као и било која друга машина. Као такав, међутим, био је то и фудбал без превише лепоте.

Није се богзнашта променило у наредних шездесетак година. Није, све док Арсен Венгер није стигао у град.

Променио је свако ћоше клуба које је сматрао неадекватним. Агитовао је за изградњу тренинг центра, чак је потом учествовао у његовом дизајнирању. Преобличио је исхрану фудбалерима на начин који је најлакше овако сумирати: пиво – лоше, броколи – добро. Венгер је чак удесио и како фудбалери једу. Уместо уста пуних пилетине, кромпира и поврћа, наложио им је да прво једу месо, онда угљене хидрате, потом поврће, јер тело на другачији начин прихвата различиту храну.

У време када је стигао, Премијер лига је и даље била веома локална забава. У њеној првој сезони, девет од десет фудбалера било је из Уједињеног Краљевства. У само две сезоне по доласку, Венгер је од тима који је био 84 одсто британски начинио један који је трећину британски, половину континентално европски, уз преосталих 16 одсто који су чинили играчи ван Европе. Венгер је био први падишах глобализоване Премијер лиге.

Важније од свега, врло јасно мора бити, јесте езотерична игра коју је Венгер увезао. Рата-тата-тата-тата фудбал, вертикалан и директан, заменио је свемогући пас. „Мирноћа у поседу" је била бајалица коју је Венгер стално понављао.

А да би макета из његове главе постала оваплоћена на терену било је неопходно применити потпуно нове моделе и процедуре у тренингу. Венгер инсистира да своје фудбалере унапређује кроз оно што се у педагогији назива „вођено откриће" или „вођено откривање". Уместо да им само издекламује шта од њих очекује у игри, он ће створити услове на тренингу који намећу одређени стил игре. Пустиће фудбалере да сами дођу до закључка шта би требало да раде.

Рецимо, ако је Венгер имао намеру да његов тим чешће гура лопту на страну, поставио би игру на тренингу са максимална два додира. Међутим, играчи на боку би имали три дозвољена додира, што би сасвим природно подстицало остатак тима да им чешће шаље лопту.

Венгер верује да не постоји бољи начин да преточи у своје фудбалере оно што жели, јер је процес учења потпуно индивидуалан и личан, а опет играчи нису механизовани и нипошто није компромитована њихова способност да се изразе на терену. Свако ко је макар једном гледао Тијерија Анрија, Робера Пиреса, Фредрика Јунгберга и Дениса Бергкампа зна колико је ово потентно и ефикасно.

„Инспирисали су ме људи, који нису само желели да победе за себе, већ су желели да победе на одређени начин. Ако се навијач пробуди ујутру и помисли ‘Арсенал игра данас! Данас ме чека сјајно искуство', урадио сам свој посао. Морам да се трудим да људима пружим нешто лепо", објаснио је себе и оно што ради Венгер.

У годинама пре његовог доласка, Арсенал је био тим који се описивао атрибутима који се углавном користе за дочаравање квалитета дебла – чврсти, јаки, отпорни... Био је то клуб који, када побеђује, то чини голом разлике. Арсеналове утакмице су биле утакмице у којима најчешће макар један тим не прима гол.

Сада, када Арсенал даје гол, то ради на крају серије додавања која траје фртаљ полувремена. Лопту у мрежу убацује са пар метара, баш као што се калиграфски знак финишира одлучним и кратким трзајем зглоба.

У својој првој пуној сезони у Арсеналу, Арсен Венгер је освојио титулу и ФА Куп. Одатле је само наставио да разгрће. Било је то као судар неравноправних цивилизација. Једино је Манчестер Јунајтед – и сам са бриљантним тренером – успевао да му парира.

Све је кулминирало у сезони 2003/2004, када је Арсенал у 38 утакмица победио у 26, док је у 12 играо нерешено. Освојио је титулу са 93 бода (обезбедио ју је на Вајт Харт Лејну, од свих места...), као једини непобеђени тим још од 19. века. Венгер је једном рекао да циљ свега у животу треба да буде да се то ради толико добро да постане уметност. „Непобедиви", чији је низ блиставе неокрњености трајао 49 утакмица, његова су уметност. Они су његова Сикстинска капела.

Али то је било то, што се тиче Арсенала. Ствари су се догодиле. Неповољне ствари. Шансе клуба да настави да осваја трофеје дозлабога су се умањиле. Прихваћено је да, ако ће да опстане на врху, на одрживим основама, Арсенал мора да генерише исти комерцијални и приход од утакмица као и његови највећи ривали (пре свих Манчестер Јунајтед, али и Барселона, Реал Мадрид, Бајерн Минхен). Китњаст и напирлитан фудбал им јесте донео глобалну публику, али је клубу и даље било потребно веће и комотније удомљење.

Изграђен је Емирејтс, који има скоро 60 одсто више места него што је имао Хајбери, који ће подићи приход од мечева на отприлике 100 милиона фунти годишње. Међутим, изградња стадиона, као и прерада Хајберија у комплекс луксузних станова, коштала је јако пуно. Скоро 70 одсто од тог „јако пуно" исплаћено је зајмовима. Арсенал је, стога, морао да добрано смањи новац за плате играча, као и новац који улаже у трансфере.

У исто време, отприлике, појавио се и Роман Абрамович. Као пијани морнар који се коначно докопао обале, власник Челсија је почео да троши. Да троши, да троши и троши... Због тога, као и због каснијег арчења Манчестер Ситија и још неких клубова, цене фудбалера су ижџикљале. Више није било фудбалера највише класе који су се могли довести за оно што бисмо могли назвати разумном ценом. Арсенал је био принуђен да се довија.

Арсен Венгер је морао да екстрахује таленат са места које други нису примећивали. Уз то, да би његов клуб могао да га приушти, таленат који је доводио морао је да буде млађи и необрађенији него икада раније. Ходао је по прашњавим путевима, подизао је облутке и гледао испод њих, завлачио се испод кревета и пентрао по шкрипавим таванима, све како би пронашао опал пре него што његово светлуцање уочи неко други.

У међувремену, нове империје су се потпуно дигле. То су урадиле онако како то империје раде вековима. Када су Римљани решили да се протегну и прошврљају мало даље од свог полуострва, засметала им је Картагина, водећа поморска сила Медитерана тог доба. Римљани су прво ископирали грађу њихових супериорних бродова, а затим им додали један свој уникатни изум – корвус, посебну направу за укрцавање на бродове непријатеља. Онда су их здромили.

Бојишта Старог века нису толико различита од окрутних савана Премијер лиге. Клубови су прво преписали Арсеналов научни приступ исхрани и физичкој припреми, потом и берићетни систем рада са младима, на крају и глобалну мрежу скаута. А онда су и додали нешто своје, нешто што Арсенал није могао да има. Челси и оба Манчестера (али и не само они) имају корвус. Он шушка и звецка, срећу не купује али са трофејима нема никакав проблем. За оне који га нису препознали, зове се новац.

Аспирације Арсенала – оне реалне, не декларативне и пробитачне за умиривање навијачког корпуса – више нису биле стриктно шампионске. Заправо, нису биле шампионске уопште. Нису ни могле да буду. Допирале су до места које води у Лигу шампиона, која, опет, доноси насушни приход у клуб. И такве су биле далеко од реалних, али је Венгер успео. Арсенал игра Лигу шампиона 18 узастопних сезона, више него иједан други енглески клуб. Узалуд. Није довољно.

Баш како је Венгер и рекао, када су навијачи звиждали тиму 1998. године после ремија са екипом Мидлзброа, „када једете кавијар сваки дан тешко је вратити се кобасицама". Венгера су почели да транжирају критикама. Као крештаво дете које лупка ногицама о под јер су му родитељи довели кловна на рођенданску журку, када је оно желело Лејди Гагу, тако су и навијачи надреално почели да сматрају својим правом. Венгер је постао крив што им то није дао. Протерали би га из северног Лондона на магарету, само да су могли.

Француз је наставио по своме. Период изградње стадиона и свега пропратног назвао је „најосетљивијим и најважнијим у мојој каријери". Заиста? Најважнији у каријери? То нису победе, трофеји, па ни онај несрећни пораз у финалу Лиге шампиона у Паризу? Изградња стадиона је најважнија?

Заиста јесте. Без Емирејтса, Арсенал би полако склизнуо у средњу класу, а знамо шта данас бива са средњом класом. Борио би се за понеки Куп једном или двапут у деценији, пљуснуо милион ту и тамо за узбудљивог Аргентинца или превазиђеног Холанђанина. Уместо покушаја да игра лепо, згрчио би се око свог шеснаестерца и надао да се ништа лепо не догоди на терену. Бодови би већ некако капљали. Своје уторке и среде, своје четвртке, проводио би полирајући старе трофеје.

Овако, Арсенал је уружичастио своју сутрашњицу. Постепено је постао клуб који има више новца на рачуну него иједан други клуб у Енглеској. У сезони 2013-2014 Арсенал је поседовао 40 одсто целокупног кеша у Премијер лиги – имао је 208 милиона фунти наспрам 311 милиона осталих 19 клубова. У наредној сезони ова гомилица пара порасла је већ на 228 милиона. Јасно, ово није новац потпуно расположив за трансфере, али је одличан индикатор напупелог здравља клуба.

Арсенал је последњи пут био у губитку пре 13 година. У четири године до поменуте сезоне 2013-2014, само је Тотенхем имао већи профит од Арсенала, и то само због продаје Гарета Бејла. У истом периоду Сити је изгубио више од 350 милиона фунти.

Где је ту стадион? Па, Арсенал читаву трећину својих прихода извлачи из тог стадиона, у чему му нема равног у Енглеској. Стадион је био начин да се трајно прикачи за финансијску елиту. Стадион је био неопходан. Он је Венгеров трофеј од 60.000 кубних метара бетона и 60.000 седећих места.

Венгер је наравно поново учествовао и у самом осмишљавању и изградњи, па је, на пример, домаћа свлачионица конципирана тако да фудбалери седе у линији, па он као тренер може да им се обраћа као тиму, без да било ког тренутка окрене леђа иједном свом играчу.

Само што су ти играчи почели да одлазе. Фабрегас и Анри су отишли у Барселону, Насри и још пар њих у Манчестер Сити, Ван Перси у Манчестер Јунајтед, Вијера у Италију. Сви ови прекрасни фудбалери постали су средство плаћања.

А Арсен Венгер је постао финансијски чистунац. Више је бринуо о намиривању рачуна него о било чему другом. Такав није био. Пре његовог доласка, Арсенал је био седми клуб у Енглеској по новцу који је трошио на плате играча. За само годину дана Арсен их је попео на треће место, а витлајуће инвестирање се само наставило. Плате фудбалера су повећане скоро четири пута између сезона 1996-1997 и 2003-2004. Али тако више није могло. Венгер је уметник – који је постао рачуновођа.

Колика је само његова жртва? Очајничка је његова жеља за победом. Велики тренери су социопате када је у питању побеђивање. Једном, док је још био у Француској, зауставио је тимски аутобус да би повраћао, згрожен лошом игром свог тима. Други пут је практично отказао Божић након једног пораза, када се затворио током две седмице, забранивши породици и пријатељима да га посећују.

„Када си гладан, једино је твој стомак гладан, само део твог тела. Када си гладан успеха, цело биће жели тај успех", каже он, а опет се одриче потере за тим успехом како би сутра, могуће и неки други тренер, побеђивао и освајао. Како неки други тренер не би био називан Идиотом.

Како му је било док је гледао Манчинија како осваја трофеје? Или, још горе, Мориња, мрског му Мориња? Може ли ико да замисли тог Мориња да се на исти начин подреди и потчини једном клубу? Импресиван тренер какав јесте, освајач две Лиге шампиона и којечега још, где год је прошао иза себе је остављао пустош.

Оставио је неиспуњени и огорчени Реал Мадрид, неиспуњени и огорчени Челси у првом мандату (могуће и сада у другом), три трофеја и руину у миланском Интеру која се скљокала чим је он замакао иза угла. Победе су његове, али крепкост и виталност клуба га не занимају превише. Или уопште. Неко ће већ да поспреми за њим. И њега после називају Посебним.

А Гвардиола? Он је радикални естета, намерачен да мења фудбал својим предивним визијама. Међутим, у сваком клубу у коме је радио и у сваком клубу у коме ће радити до краја живота имаће неограничена средства да машта. Он је као најбољи вајар на свету са свим мермером овога света под рукама.

Венгер није могао тако да се игра. Да је отишао, свакако, али овако... Где год другде да је био, седео би сваког лета на фигуративном трему и гледао најбоље фудбалере како долазе, уместо што одлазе. У времену када је сваки тренер вагабундо, који зуји и лепрша између клубова барем исто толико често колико и фудбалери, он је остао. Реал Мадрид, Манчестер Сити, Пари Сен Жермен, свако би га узео. Није отишао, а знате да је могао.

Док други клубови у Енглеској имају Гигсе, Сколсе, Џерарде и Терије, Арсенал има само њега. Арсена Венгера. Као инсект у ћилибару, он остаје последња физичка веза између Херберта Чепмана, Хајберија, Непобедивих, Емирејтса и, вероватно важније од свега, будућности. Будућности која је плаћена садашњошћу.

И, напослетку, шта је Арсен Венгер? Професор или Идиот? Ни једно ни друго, заиста. Арсен Венгер је Арсенал.