Читај ми!

Ко је стварно бољи и да ли је то ствар укуса

За нешто више од 24 часа, док моћним рефлекторима обасјан сумрак полако буде надвладавао пустињско сунце, све очи света биће као никад до сада уперене у бљештава црвена светла изнад стартно-циљног правца аутодрома на острву Јас, у источном предграђу Абу Дабија.

Испод њих, под визирима специјално припремљеним за ноћну трку, само очи двојице ривала ће одавати ниво анксиозности са којим и Луис Хамилтон и Макс Верстапен улазе у финални обрачун из којег ће само један изаћи са титулом светског шампиона.

Хладним оком незаинтересованог посматрача гледано - ако уопште још има таквих - не може се избећи осећај мизансцена којег се ни Холивуд не би постидео. Јер, све што се у просечном сценарију ужасних блокбастера који нам се већ дуже од деценије сервирају може наћи је невидљивом руком случајности већ исписано и само је на гледаоцу да изабере који од понуђених наратива му више лежи.

Онај о младом, дрском и самоувереном изазивачу који покушава да оконча (пре)дугу владавину старог, прекаљеног шампиона. Или узбуђење што се у последњу трку - после 20 трка диљем земаљског шара - улази, пазите сад, са истим бројем бодова, а да све буде мало више холивудски зачињено, то нису чак ни цели бројеви. Не мање филмска је и локација, прескупи аутодром направљен на вештачком острву, у најбољем маниру аркадних видео игрица што не може бити у већој супротности са оним што би био истински ДНК Формуле 1.

На крају, али не и најмање важно, над самом трком и свим дешавањима око ње надвио се - треба и то рећи - од стране медија надуван мрки облак ишчекивања судара који би разрешио све дилеме око победника.

Како смо, забога, дотле дошли?

Ја ћу рећи случајно, али ценим да није мали број оних који су склони да у тој слици виде и прсте одређених интересних група, колико год не били у праву. Јер казне које је Макс зарадио у Џеди нису у реду само у једном контексту - што их за сличне потезе раније није добијао, а ту превасходно мислим на дешавања у Бразилу.

Макс је једноставно агресиван возач и због тога је (с правом) на лошем гласу не само код контролора трке, већ и код колега возача. После претходне трке Леклер је изјавио да је по његовом мишљењу „Макс прешао дозвољену линију", док се Ландо шалио да ће и он почети да тестира туђе рефлексе ако је казна само 10 секунди. Огласио се чак и Жак Вилнев који је оно што смо гледали прошлог викенда упоредио са вожњом аматера који су рентирали картинге.

Међутим, пре него што због те агресивности први камен полети ка младом Холанђанину не смемо заборавити да је у ауто тркама агресивност добра, да у ствари желимо да ови храбри момци буду агресивни јер то је оно што чини добро тркање. Наравно само док та агресија у својој претераности не постане опасна а Верстапен захваљујући нестварно доброј контроли аутомобила трајно балансира баш на тој граници где је често тешко проценити да ли је одређени потез на стази генијалан или потпуно неспортски.

Верстапен, при томе, у својој самоуверености која често одише ароганцијом готово никада не види сопствене грешке. Чак и после свих дешавања прошлог викенда, Макс сматра да начин на који се према њему односе није фер, односно да код контролора има другачији третман у односу на друге возаче. А то ме пре свега подсећа на очаравајући моменат из недавно објављеног Нетфликсовог документарца о Шумахеру.

Описујући догађаје из Хереза '97. када је Михаел на последњој трци сезоне изгубио титулу у директном обрачуну са Жаком Вилневом тако што је само десет кругова пре краја насрнуо на Канађанинов Вилијамс који је покушавао да га претекне, Рос Брон прича да је Немац све док му није приказан снимак инцидента упорно тврдио да је Жак у ствари ударио њега. Брон буквално каже „ко зна шта се у тој секунди догађало у његовој глави" али и додаје да је сигуран да није био у питању свестан, унапред припремљен потез.

Оно што желим да кажем је да, ако сте икада навијали за Шумахера, а поготово ако спадате у оно бројно племе заклетих поборника аксиома да је Сена најбољи свих времена, не можете критиковати Макса због тога што са двојицом великана дели исти шампионски ген који не дозвољава да се између њега и победе испречи било шта или било ко.

То и даље не значи да, када каже да ће „учинити све што је потребно да би освојио титулу" Макс планира да копира Сену из Сузуке '90, или Шумија из Аделаиде '94 или поменутог Хереза три године касније. Не само зато што је Немац због намерног насртаја на Вилнева те године дисквалификован из шампионата - а Мајкл Маси је управо упозорио претенденте на титулу да би казне за сличан инцидент у Абу Дабију могле да подразумевају и губитак бодова - већ зато што Верстапен никада не контемплира сударе са другим возачима, већ једноставно вози своју трку, агресивно као што једино уме, чиме одлуку о томе шта ће се догодити у ствари оставља другом возачу који може да бира између контакта или попуштања.

Хамилтон, као што је то и логично за некога са седам титула и 103 победе, у викенд улази наоко много опуштеније и не допушта да се уопште поведе прича о потенцијалном контакту на стази у недељу. Међутим, још од Силверстона, када је на груб начин показао да не прихвата горњи избор који му Холанђанин нуди, Луис некако успева да постигне фини баланс између реактивне агресивности и пажљивог избегавања контакта - макар у ситуацијама када му Макс не тестира рефлексе као што је то био случај у Џеди - што се за сада показало као победничка тактика против младог изазивача.

Но, зов рекордне осме титуле је сигурно довољно јак да и код њега може да призове нервозу, баш као што је то био случај у претходним ситуацијама када је о коначном исходу одлучивала последња трка. Можда дебитантску 2007. можемо да одбацимо због неискуства, али чак ни годину дана касније - упркос освојеној титули - Хамилтон није био беспрекоран када је то било најпотребније, на Интерлагосу. За Британца извор бриге може бити и (неочекивано) непоуздан агрегат који погони његов W12, али то је већ сценарио који нико не би желео да види.

Оно што желимо да видимо је да се ова титула одлучи на стази, у фер борби, без контакта и без интервенција контролора трке. Да победи онај који сутра буде бољи, и још битније, да онај који изгуби искрено пружи руку победнику. Јер је овде реч о нечему много важнијем од једне титуле, у питању је углед Формуле 1.

А ако се деси да је поражен баш онај за којег сте свесрдно навијали, утеху пронађите у мудрим речима непревазиђеног Душка Радовића: „Звезда је још једном победила Партизан. Ми мислимо да није важно ко је победио. Важније је - ко је бољи. А то је ствар укуса."

уторак, 16. април 2024.
24° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво