Читај ми!

Ко је Усамљена звезда Формуле 1?

На континенту где жеље често постају стварност, Формула 1 је пре четири године своју будућност поверила држави на чијој се застави још од 1836. године поносно вијори Усамљена звезда, као подсећање на успешан рат за независност од Мексика који је створио Републику Тексас. Као што је девет година касније пркосна Република добровољно уступила свој суверенитет поставши 28. савезна држава младе Уније, тако и нови власници комерцијалних права на Формулу 1 од Остина очекују да успешан експеримент у највећој америчкој држави пресаде на остатак Уније и искористе као замајац нове љубави најмоћније земље света и престижне категорије светског ауто спорта.

Што ће бити озбиљан посао. Податак да је универзитетски град у округу Тревис већ десета локација на којој се вози Формула 1 у Сједињеним државама врло лепо илуструје муку са којом се спорт суочава у покушају да створи упориште на најзначајнијем светском тржишту.

Аеродромска писта у Себрингу и суморно предграђе калифорнијског Риверсајда су већ после прве трке одустајали; „стазу" на великом паркингу иза хотела Цезарова палата у Лас Вегасу је традиционално цинична британска штампа описала као „ректум цивилизације какву познајемо" - и нажалост нису били нарочито у криву; покушај Детроита у првој половини осамдесетих је поприлично неславно пропао уз патетична препуцавања згрожених (поново углавном европских) новинара који су популарни "Motor city" преименовали у "Murder city" и увређених домаћина који су тврдили како било који набуџени Камаро иде брже - у рикверц! - од смешних малих аутића Формуле 1; први долазак у Тексас је неславно пропао, баш као и подлога стазе у Даласу на којој се трка одржавала, мада ће ипак ући у историју захваљујући непоновљивом Сени који је, након што је морао да одустане због ударца у зид преко радија тврдио да не разуме како се то догодило јер је кроз кривину возио баш као и у претходним круговима, те логично закључио да мора да је зид кренуо на њега - само да би се по завршетку трке испоставило да је био у праву, јер се као резултат претходног ударца зид заиста померио за око пола сантиметра; фарса у Фениксу се обично спомиње због бизарног податка да је трећа и последња Ф1 трка у Аризони привукла мање гледалаца него трка нојева која се одржавала истог дана, мада није наодмет споменути и „подршку" локалне штампе која је потенцијалне гледаоце одвраћала речима да се боље тркање може видети сваког викенда на главној градској улици - а то је била „златна ера" на прелазу '80-их у '90-е; Индијанаполис, чија чувена трка од 500 миља се током педесетих година прошлог века бодовала као рунда шампионата - иако у стварности ни возачи ни тимови Формуле 1 у њој нису учествовали - је имао сјајан повратак на прагу новог миленијума, трком која се до данас рачуна као најпосећенија у историји, али и пре фијаска из 2005. године када је наступило само 6 возача је било јасно да Формула 1 и Инди једноставно неће ићи.

У међувремену, две стазе су ипак биле колико-толико успешне. Калифорнијски Лонг Бич је 8 година - између 1976. и 1983. - био дом „западне" Велике награде САД-а и мада је баш те, последње године Џон Вотсон поставио рекорд који и до данас стоји, победивши након што је у трку кренуо као 22. (мање познато је да је тадашњи Вотсонов клупски колега у Мекларену - нико други до Ники Лауда - кренуо као 23. а завршио као други), ни то није импресионирало локалног промотера који је тачно израчунао да би му пребацивање на Индикар донело значајно већу зараду те је тако Формула 1 изгубила Калифорнију. Воткинс Глен је, међутим, издржао целих 19 година. Шокираним посетиоцима из Европе ни валовити аутодром у руралном делу државе Њујорк није био нарочито по вољи, делимично због ексцентричног стартера који је у екстравагантном оделу боје цикламе махао карираном заставом скакућући као какав балетан, а још више због беспризорних забава разуздане публике у мочварном простору насупрот гаража, чији распон је ишао од оргија у хипи ери деце цвећа преко редовног паљења старих аутомобила и аутобуса до врло либералне употребе ватреног и свог другог оружја. Разлог што је Глен ипак толико дуго опстао у календару била је сјајна стаза, чије валовите кривине су ткале неке од најдивнијих али и најтужнијих легенди ауто спорта.

Међу првима истиче се тркачки викенд '79. године на којем је чудесни Жил Вилнев у недељу стигао до тријумфа, али још у петак, на слободном тренингу под монсунском кишом задивио свет кругом који је - пазите сада - 11 секунди био бржи од онога што је умео да изведе најближи ривал (нови светски шампион и клупски колега, Џоди Шектер)! Очевици су касније причали да је деловало као да Жил има 300 „коња" више од конкуренције а искусни Жак Лафит је своју фасцинацију овековечио следећим речима: „Зашто се уопште трудимо? Дечко је на другом нивоу у односу на нас". Међу потоњим, издваја се тужан тркачки викенд 1973. године када смо заувек остали без Франсоа Севера. Плавооки Француз који је у слободно време био виртуоз на клавиру и један од највећих плејбоја свога доба - није му одолела ни Брижит Бардо - а за себе тврдио да је најсрећнији човек на свету, је вредно градио своју репутацију на стази, под заштитом клупског колеге Џекија Стјуарта. Те године, Глен је био последња трка сезоне и јубиларна 100. и исто тако последња трка каријере сер Џекија, после чијег повлачења је Север требало да постане тимски лидер тада шампионског Тирела. Приликом кратког заустављања у боксу, Север се обратио свом механичару Џоу Рамирезу: „Возим Тирел са бројем 6 у шасији број 006 са мотором број 66 а данас је 6.октобар. Ово је мој дан." Само неколико минута касније, крупне плаве очи склопиле су се заувек, испод олупине плавог Тирела који се злокобно клатио на банкини. Џеки у знак поштовања није одвезао своју јубиларну трку а моменат када је вест стигла до гаража остао је забележен на тужном снимку који данас може да се нађе на интернету:https://www.youtube.com/watch?v=i4bO74WE5Ak

Tачно годину дана касније, Глен је однео своју последњу жртву, младог аустријског богаташа по имену Хелмут Коиниг коме је то била тек друга трка у каријери. Иако је безбедност била главни разлог за забринутост, разлог због којег је популарни аутодром убрзо изгубио место у календару је био крајње прозаичан: новац.

И тако смо стигли до Остина, који је за само 4 године постао енормно популаран, како међу возачима и тимовима, тако и међу навијачима, упркос бројним разлозима који су ишли против њега. Избор локације је дочекан са приметном скепсом, како због релативне анонимности самог града у америчким оквирима, тако и због близине Мексика, који се управо спремао за велики повратак у Формулу 1. Када се томе дода податак да је за нову стазу био задужен неизбежни Херман Тилке, јасно је да иницијална очекивања нису била нарочито висока.

Каква грешка! Хер Тилке је, супротно свим очекивањима, створио ремек дело, стазу на којој је немогуће гледати досадну трку, а публика је прихватила нову локацију са ентузијазмом који се налази само на стазама са много дужом традицијом у спорту, па су све досадашње трке биле поприлично спектакуларне, а нема разлога да ни ове године не буде тако.

Хамилтон после Јапана заостаје ужасна 33 бода, и мада се до краја сезоне дели још целих 100, судбина више није само у његовим рукама, јер су Розбергу довољна и 4 друга места за титулу. Међутим, Мерцедес се ове године није нарочито истицао када је поузданост у питању, а уз побољшани Ред Бул и притајено опасни Ферари, Нико не може опуштено да рачуна на то друго место, па због тога и очекујемо још један класични обрачун у Тексасу, уз могућност да неко од тумача споредних улога поново украде шоу.
Уз податак да су сви досадашњи победници у трку кретали из првог реда, при чему је Хамилтон своје 3 победе остварио са друге стартне позиције, те предвиђање да ће током трке већина тимова избегавати квалификационе, супер меке гуме, у корист меке или средње мешавине, а да је на слободним тренинзима у петак Ред Бул са пуним резервоаром деловао бар једнако конкурентно као и Сребрне стреле, јасно је да нам следе прво веома узбудљиве квалификације у суботу у 20 часова по нашем времену, а затим и још један класик на најбољој стази новог миленијума у недељу од 21 сат, после којег ћемо имати одговор на питање из наслова: да ли је та усамљена звезда Розберг (на челу каравана) или ће се - после беспотребних ескапада са новинарима - већ данас поприлично усамљена звезда Хамилтон на омиљеном аутодрому у великом стилу вратити у борбу за титулу?

број коментара 1 Пошаљи коментар
(субота, 22. окт 2016, 16:04) - Marijan SD [нерегистровани]

...

Može Luis da osvoji pol-poziciju, ali ako u nedelju bude startovao kao na prošloj trci u Japanu, neka se slobodno oprosti od titule. Rozberg bi takav poklon oberučke prihvatio i samo rekao "hvala". I mogao bi da otpočne sa proslavljanjem titule već posle ove trke.