Славни, трагични и скандалозни шпански Гран при (1. део)

Шпанија је била поприште неких од најпознатијих, али и најзлогласнијих трка Формуле 1, па хајде да одемо мало у прошлост, у време пре него што је Монтмело постао дом шпанског Гран прија.

Историја ауто трка на Иберијском полуострву сеже све до прве деценије двадесетог века, па није ни чудо да се Шпанија као домаћин међу првима укључила у шампионат Формуле 1, већ 1951. године. Крајем октобра те године, Велика награда се први пут возила на стази Педралбес, северо-западно од Барселоне, као последња трка друге сезоне Формуле 1. Оно по чему ће се та трка заувек памтити је прва титула за 40-годишњег Хуана Мануела Фанђа, до појаве Михаела Шумахера убедљиво најтрофејнијег возача у историји.

Те године, легендарни Аргентинац који је у наставку каријере често мењао тимове је возио за Алфа Ромео, чији чувени модел 158 је годину дана раније у првог шампиона Формуле 1 устоличио његовог клупског колегу, арогантног кицоша из Италије, Ђузепеа Фарину. Међутим, за разлику од 1950. године, када су моћне Алфе добиле не само свих 6 трка Формуле 1, већ и преосталих 5 трка које се нису бодовале за шампионат, 1951. године појавио се први озбиљан конкурент, у лику до тада слабо познате италијанске екипе, под именом - Ферари. Из перспективе двадесет првог века, у којем је данас славни тим из Маранела власник Алфа Ромеа, није тако лако схватити да је у то време Алфа била гигант а малени Ферари тек приватни тим који је свој први тркачки аутомобил произвео само три године раније, али реалност је била управо таква. Уосталом Енцо Ферари је своју екипу и основао након што је напустио Алфа Ромео, за који је претходно успешно наступао и као тркач, и као тим менаџер.

Алфин осмоцилиндрични модел 159 запремине једног и по литра је развијао око 430 „коњских снага", али је упркос три пута мањој запремини мотора трошио значајно више горива него Фераријев V12 модел 375, па се те године на Силверстону напокон догодило незамисливо - први пут после Другог светског рата, Алфе су поражене. Да све буде још необичније, историјску прву победу Ферарију није донео у Италији омиљени Алберто Аскари, који се те сезоне борио за титулу са Фанђом, већ дебељушкасти Аргентинац, Фроилан Гонзалес.

Први тријумф у Британији охрабрио је Скудерију и Аскари је на наредне две трке, на Нирбургрингу и Монци, забележио убедљиве победе. У тиму Алфа Ромеа настала је паника, поготово након што су на Монци, у то време њиховој, а не Фераријевој домаћој трци, и Фанђо и Фарина имали механичких проблема. Параноја је ишла тако далеко да се шушкало да је неколико механичара отпуштено, уз оптужбу да су саботирали аутомобиле. До финалне трке сезоне у Шпанији је остало још 6 недеља, а Фанђо је имао само два бода више од Аскарија.

Фераријева тактика за Педралбес је била једноставна - натанкати до врха аутомобил горивом и тако избећи заустављање у боксу, које ће за „жедне" Алфине 159-ке бити неизбежно. У то време одлазак на сервис је трајао много дуже него што је то данас случај, и уколико би се показало да Ферари заиста може да одради трку без заустављања, није постојало ништа што би Алфини возачи могли да ураде да томе парирају. Исход трке, а самим тим и целог шампионата, био је у рукама Скудеријиних тактичара.

Испоставило се да је то био бриљантан потез, будући да је Ферари заиста успео да заврши трку без потребе за доливањем горива.

Нажалост по Енцову екипу, био је то и катастрофалан потез, јер су аутомобили пуног резервоара били претешки, па су уз једнако погрешну идеју да се уместо стандардних задњих точкова од 18 инча изаберу мањи, 16-инчни, скарлетни аутомобили просто „јели" гуме. Можда није било потребе да се у бокс иде по гориво, али се зато са заменом гума кренуло већ од шестог круга. И наставило током целе трке. Толико пута да је Аскари завршио као четврти, са 2 круга заостатка иза новог светског првака - Хуана Мануела Фанђа.

Ферари је своју прву титулу морао да чека још годину дана, док је Фанђо освојио још 4 у наредних 6 година (једну и са Скудеријом), али за најбољи тркачки тим тог доба - Алфа Ромео - друга узастопна титула уједно је била и последња. Без средстава да припреме нови модел за наступајућу сезону, тим се повукао из такмичења, и упркос неуспешном повратку 1979. године, до 1985. и коначног краја, Алфа Ромео као тим није више никад стигао до победе у шампионату Формуле 1.

А Педралбес? Формула 1 се вратила на ову стазу у Шпанији 1954. године, али када су наредне сезоне као резултат највеће трагедије у историји ауто-спорта - на Ле Ману - Француска, Немачка и Швајцарска забраниле ауто-трке, и Шпанија је донела исту одлуку па Педралбес више никад није угостио тркачке аутомобиле. До следеће Велике награде Шпаније проћи ће пуних 14 година, а у историјским књигама ће остати записано да је најбржи круг забележила Фанђова Алфа, те 1951. године.

Сутра: досадна Харама и страшни Монжуик