Ђерона у српском рукомету – повратак коренима за повратак у светски врх

Златном медаљом на Олимпијским играма у Минхену 1972. године, Југославија је храбро закорачила у сам светски врх и поставила јаке темеље чувене југословенске школе рукомета, чији су играчи у наредне две деценије апсолутно доминирали овим спортом.

Круна те доминације виђена је током 80-их, када су наши репрезентативци дошли до још једног Олимпијског злата у Лос Анђелесу 1984, и светске титуле 1986.

У таквом систему, најважнија је била база играча који су стасавали у нашим клубовима. Металопластика је изнедрила Вујовића, Вуковића, Рнића, Исаковића, Портнера и Јовицу Цветковића .

На таласима таквог система, током 90-их, српски тренери били су међу најтраженијима у свету и свако ко је желео да развија рукомет у својој земљи, ослањао се на стручњаке са ових простора. Имена Бранислава Покрајца и Зорана Туте Живковића изговарана су са префиксом "једни од најбољих свих времена". Тридесет година касније, на клупи Србије седеће Шпанац.

"Сваки човек на свету ће се сложити да је репрезентација Србије у рукомету увек међу најбољим светским екипама. Србија има заиста много фантастичних играча који играју у најбољим европским екипама где имају изузетно важне улоге. Ту је и много младих, талентованих играча, што нам даје могућност да направимо нешто велико. Надам се да ћемо сви заједно стварати снажан тим, гурати једни друге напред у истом смеру, и да ћемо остварити све зацртане циљеве", рекао је за Тони Ђерона, селектор рукометне репрезентације Србије.

На таласима чувеног Југословенског система и наше базе, током 90-их Шкрбић, Јовановић, Перић, Перуничић, Милосављевић, Лапчевић и остали златни момци нашег укомета, били су главне полуге највећих европских тимова, док су са репрезентацијом до 2001, освојили једну бронзу на Европском, и две бронзе на Светским првенствима.

Љубитеље рукомета још боли помало разочаравајуће, тек четврто место на Олимпијским играма у Сиднеју 2000, које многима данас делује само као сан.

Одласцима наших тренера и играча у иностранство, Српски рукомет је слабио – инострани се нагло развијао. Интересантно је да до 1995. Шпанија није имала ниједну медаљу на великим такмичењима – Француска само две.

"Уколико погледате најбоље светске тимове, они се нису појавили преко ноћи. Најважнија ће ми бити сарадња са српским клубовима. Јасно је да данас 90 одсто играча у репрезентацији игра у иностранству, али сам сигуран да ће у тиму Србије 2028. бити 80 или 90 процената младих играча, који данас играју у Србији. Неопходна нам је сарадња са клубовима, јер само тако ће нам свима бити лакше", истакао је први странац који је сео на клупу "орлова".

Почетком новог миленијума, рукомет је толико узнапредовао, многи кажу постао је други спорт – бржи, атрактивнији, борбенији, занимљивији. Спорт у којем лепршава игра наших бекова и крила, и харизма наших пивотмена више нису чинили пресудан фактор.

Било нам је потребно 11 година, како би смо изнедрили генерацију Момира Илића, Манојловића, Вујина И Станића која је пред домаћом публиком 2012, постала вицешампион Европе, под вођством Веселина Вуковића. У том периоду, Србија је променила шест селектора, и сви су имали другачију визију.

"Најпре морамо да знамо са чиме располажемо, а потом и да створимо екипу за 2022, након тога да заједно стварамо тим за 2024, а потом и за 2028. годину. Наравно да ће циљеви сваке од ових екипа коју будемо стварали бити различити, јер ми морамо имати наше циљеве – у супротном ћемо ми бити циљеви неких других екипа. За мене је у овом моменту најважније да пронађем праву екипу, да знам који ће нам играчи бити неопходни за спровођење наших планова у наредне две године, а потом и да видим који је најбољи систем рада са играчима који ће доћи у репрезентацију у будућности. Дакле, није ми приоритет само данашња екипа, већ да поставимо циљеве и планове за будућност."

Многи љубитељи рукомета, уз Ђеронино име изговарају срамежљиво – спасилац, поготово након осам разочаравајућих година, током којих је Србија пропустила два светска првенства, док је на Европским првенствима само једном прошла у другу фазу.

Несугласице и превирања кулминирале су ове године, када се позиву селектора Перуничића нису одазвали најбољи репрезентативци, те је наш тим на Европском првенству у јануару претрпео сва три пораза од Белорусије, Црне Горе и Хрватске. Дебакл националног тима описује и чињеница да је Србија од 2013. променила чак седам селектора.

"Мислим да ће ми једна ствар умногоме олакшати посао. Много је шпанских тренера који данас раде у најјачим европским екипама. Свестан сам да многи репрезентативци Србије знају какав је њихов стил игре. Срећан сам што у клубу који тренирам у Француској, у Шартру, наступа Вања Илић, а знам и да неке друге играче из Србије тренирају шпански тренери. Мислим да је сјајан карактер играча са Балкана, играча из Србије, једноставно волим тај карактер. Морамо само да се фокусирамо, да их окупимо и да заједно кренемо ка истом циљу. Одувек сам говорио да нико није важнији од тима. Ни тренер, ни најбољи играч – нико није већи од тима. Надам се да ће се сви играчи сложити са мном и да ћемо заједно ићи напред."

Ове речи само потврђују да нас Тони Ђерона враћа коренима, нашој бази и систему рада који подразумева дугорочна играчка и системска решења, пре свега у развоју игре тима. Систему који су од нас преузели и унаредили Шпанци и Французи.

Четрдесетшестогодишњи шпански тренер, највећи део своје каријере провео је у Барселони, где је био задужен за развој млађих играча.

По угледу на фудбалски клуб, Барселона је селекторала велики број квалитетних рукометаша, који су у немогућности да заиграју за први тим, слати на позајмице и унапређивали тако друге екипе у лиги, а потом се враћали у први тим искуснији и зрелији. Ти играчи данас чине окосницу европских шампиона – Шпанаца.

"Био сам 16 година у Барселони, док сам у последњих шест година свог боравка у клубу био и менаџер свих млађих категорија и тренирао сам Б тим. У том тренутку сам имао на располагању играче попут Гонсала Переза Варгаса, Родрига Коралеса, Давида Балагера, Аитора Ариња, Фигераса. Са свима њима смо радили девет пута недељно – пет пута недељно од 7.30 ујутру, а потом и послеподне, како би смо напредовали. За мене је право задовољство што су сви ти играчи данас међу најбољима на свету на својим позицијама. Они јесу били талентовани рукометаши, али морали смо да радимо заједно као звери и то се исплатило. Дакле, важно је да већ данас стварамо тим за 2028. Наравно да ће се неки повући у наредних осам година, али појавиће се талентовани играчи и, уколико већ данас будемо причали са тренерима у Србији, сви ће се сложити да постоји списак играча на које морамо рачунати. Хајде да радимо са тим играчима, да им дамо довољно времена да се развијају, да стекну искуство, на нама је да им то омогићимо. Надам се да ће у будућности резултати бити видљиви."

Тони Ђерона се доказао и као селектор Туниса, са којим је за само три године постао шампион Африке, играо једно финале Афричког шампионата и дошао до финала Медитеранских игара 2018. године. Од 2019, Ђерона је и први тренер француског Шартра.

То је тренер модерних рукометних схватања, свестан тенденција да се данашња игра најбољих националних тимова базира на лидерству. Најбољи примери су Микел Хансен у Данској, Никола Карабатић у Француској и Сандер Сагосен у Норвешкој.

"Ко је био најбољи играч Лиге шампиона претходне године? Сви знамо да је то Петар Ненадић. То само потврђује да ћу располагати добрим и квалитетним играчима, и ту не мислим само на Ненадића. Ту је и Петар Ђорђић, потом и Кукић који игра у екипи Бенфике са Ђорђићем. Дакле, имамо добре играче, добре људе пре свега, врхунске голмане, и због тога мислим да сви морамо кренути истим путем. И морамо да сарађујемо, мислим да ће то бити пресудно."

У претходних 20 година, наши играчи и селектори најчешће су критиковани да играју преспор рукомет, безидејан, са константним форсирање акција за бекове и недовољном употребом крила у игри националног тима. Ђерона је свестан на кога би национални тим могао да се угледа.

"Мислим да је Шпанија најбоља репрезентација на свету у овом тренутку. На претходном Европском првенству су то и доказали. Иако немају у својим редовима највећа светска имена, одлични су као екипа, сложни су и право је уживање гледати их. То није дошло преко ноћи, годинама су напредовали и развијали се. Ђорди Рибера је одрадио одличан посао и заиста је прелепо гледати селекцију Шпаније у овом тренутку."

Оно што је некада красило Вујовићеву, а потом и Шкрбићеву генерацију, било је управо заједништво и снага тима, тако да и ове селекторове речи дају додатни оптимизам свим љубитељима рукомета.

Ипак, Србија неће играти на наредном Светском првенству 2021. у Египту, али нас већ у новембру очекују квалификације за Европско првенство у Мађарској и Словачкој 2022. Србија се налази у квалификационој групи са Француском, Белгијом и Грчком.

"Апсолутно сам сигуран да ћемо се пласирати на наредно Европско првенство. Сто одсто сам убеђен. Морамо бити тамо. Србија то заслужује, имамо играче који то заслужују. Битна нам је и подршка навијача. Неће само мечеви са Француском бити тешки. Мислим да Французе можемо да победимо на нашем терену, зашто да не, али морамо да водимо рачуна и о Белгији, видели смо да је Србија одиграла изузетну утакмицу у Белгији у прошлим квалификацијама и декласирала их, али овде је било нерешено. Што се Грка тиче, њихова лига напредује, 2019. су победили Северну Македонију и ремизирали са Исландом. Код куће су веома јаки, али свесни смо да у оваквој групи, ми једноставно морамо бити на једној од прве две позиције и то је наш примарни циљ", закључује Ђерона за РТС.

На целокупну причу, треба додати и податак да су актуелни вицешампиони света, Норвежани, прву медаљу на великим такмичењима освојили тек 2017.

Наша земља ипак има знатно богатију историју и дужу традицију добрих резултата на међународној сцени. Наша земља има одличне рукометаше.

Деценијама су Шпанци покушавали да достигну Југословене. Данас су шпански тренери најтраженији у свету. С тога се Србија узда у Тонија Ђерону и верује да нас може вратити у сам светски врх.