Читај ми!

Дамир Микец за РТС: Стрељаштво, бориш се против самог себе и имаш пиштољ у рукама

Дамиру Микецу није потребан "хок-ај", он буквално има око соколово. То потврђује и златна мета за најбољег стрелца на свету коју је добио у дисциплини ваздушни пиштољ. То звање је освојио на Купу у Каиру, а то је резултат низа победа и погодака у сам центар мете. Дамир је био гост Београдске хронике.

Микец је донео управо освојену медаљу и златну мету, а поред тога што је тренутно прати фудбал, објаснио је зато је изабрао стрељаштво и када млади треба да почну да се баве овим спортом.

Пратите ли ви фудбал?

"Наравно. Сваки дан."

Да ли вам буде мало криво што толико пажње буде усмерено на фудбал, а ви и ваши спортити доносите толико медаља?

"Добро. И ова вест се онако пренела. Наравно, фудбал уз Олимпијске игре је најпраћеније спортско дешавање на планети и можда је тако посебно што је ретко, сваке четврте године. Лепо је што постоји нешто тако у свету где за неки догађај цела планета стане. Пуно мојих другова је узело годишњи одмор да гледа сваку утакмицу."

Колико је ваш спорт популаран међу младима? Ко данас тренира стрељаштво?

"Увек гледамо да нам дођу деца у четвртом, петом, шестом разреду. То је некако најбоља доб да се крене са овим спортом. Ја сам можда мало окаснио тек осми, први средње, али ето испоставило се да ни то није касно."

"Мој клуб има ту срећу да смо стационирани у основној школи. Имамо осињак и увек нам долазе деца. Очарана су, заиста им се свиђа и онако буде ту код много њих љубав на први поглед."

Није ово била ваша љубав на први поглед. Ви сте ишли и на веслање и на карате. Шта сте научили из тих спортова?

"И пливање. Сваки спорт ми је нешто дао. Увек се сећам каратеа колику сам трему имао када у сред хале стојим и радим кате, гледа ме незнам колико људи, око мене четири судије, а строги. Не смеш да направиш грешку. Онда када сам крену да се бавим овим спортом - шта се бојиш, ту си сам нити те ко гледа, бориш се против самог себе, имаш и поштољ. Онда сам ја том логиком ишао још док сам био млађи јуниор."

Ипак, некако је то стрељаштво ваша судбина. Имате ту неку Холивудску причу. Вашу праву љубав сте упазнали захваљујући стрељаштву.

"Сви моји пријатељи, сви они искрени људи који су уз мене цео живот, и наравно моја супруга, без које свега овога не би било. То је засигурно. Шта је она истрпела уз мене. Ипак, и ми смо пред нека велика такмичења нервозни, и понашамо се некако другачије. Јако пуно смо одсутни. Треба све то издржати. Она је самим тим и стуб наше породице, имамо двоје деце, брине се о њима и заиста сам јо захвалан на томе."

"Возили смо се син и ја колима, он има седам година. То су неки тренуци који буду мало тешки. Каже, тата када ћеш ти да завршиш то пуцање, па да будеш нормалан тата, да будеш ваки дан код куће? Остао сам без текста. Обајсним му да је то мој посао, да ја од тога зарађујем. Али..."