Допинг у спорту – незнање, нехат или систематско варање и уништавање живота

Крај такмичења на Зимским олимпијским играма у Пекингу обележен је церемонијом свечаног затварања, али се и након завршетка највише прича о допинг скандалу и случају руске клизачице Камиле Валијеве.

"Мислим да је проблем управо у томе што нису знали, што нису едуковани – читав тим који је прати и чувена селекторка, која је направила низ добрих клизача. Једноставно нису водили рачуна и мислим да се то често дешава Русима, због тога што су слабо информисани. Користила је два лека који су суплементи, и један лек. Имали су идеју да јој подигну енергију у опоравку... Срамота је за један тако велики тим да је то радио на девојчици која није имала начин да зна тачно шта узима, већ их је слушала", рекао је професор Ненад Дикић, координатор допинг контроле и едукације Антидопинг агенције.

Улога тренера се временом мењала, а сада велики проблем представља чињеница да многи нису едуковани.

"Многи тренери нису едуковани, већ су након играња наставили да се баве спортом кроз тренерски посао. Они би требало да буду узори спортистима, а то нису. Сада видимо да је ова девојчица сада одбачена... То је нешто што се у руском клизању дешава – на сваком такмичењу су нове клизачице, нове генерације долазе. Ова девојчица је са десет година била пројекат, сада је са 15 година завршила. Они се не секирају превише, а суштина је да је то дете повређено вишеструко".

Дикић сматра да, када је случај Валијеве у питању, није реч о систематском допингу, већ о систему који не функционише.

"Овде се ради о великом незнању и нехату, нефункционисању система... Велико систематско допинговање тешко може да прође, јер је начин на који се данас спроводи допинг контрола изузетно озбиљан. Ово су спорадични случајеви, а верујем да су много већи проблеми у спорту сексуално узнемиравање, клађење и намештање мечева", објаснио је Дикић.

Он је објаснио и каква је ситуација са допингом у Србији.

"Ми смо на нивоу светског просека, нисмо имали велики број позитивних случајева – десетак прошле године. Имамо уобичајени број спортиста који са анаболицима покушавају нешто да ураде. Поред тога имамо стимулансе и диуретике. Доступност социјалних дрога се огледа и у спорту, па су спортисти из личних разлога узимали и кокаин и марихуану, због чега су касније одговарали".

Максимална казна за допинг у Србији је четири године, али је суштина, понавља Дикић, у едукацији.

"Наш закон се ослања на кодекс, допуњен је прошле године и у свакој мери поштује светски антидопинг кодекс. Максимална казна за први прекршај је четири године, а смањује су у зависности од околности под којима се прекршај догодио. Идеја јесте управо да научимо спортисте, па је едукација је једнако важна као и спровођење контроле", објаснио је Дикић.