Одлагање, отказивање, затварање трибина – које су опције за организаторе Игара у Токију

Од покретања модерних Олимпијских игара 1896. године, само три пута у историји десило се да је такмичење отказано. Сва три пута било је то у време светских ратова - 1916, 1940, као и 1944. године. Овог лета, први пут у историји, постоји могућност да Олимпијске игре не буду одржане у мирнодопско време, због светске пандемије коронавируса.

Олимпијски пламен стигао је међу Јапанце, који не одустају од идеје да се Игре организују како је планирано. Премијер Земље излазећег сунца пре неколико дана изјавио је да припреме теку по унапред предвиђеном програму, иако се поједини чланови националног олимпијског комитета томе противе.

Отказивање Игара – банкрот изазван преседаном

Један од основних разлога због којег се не одустаје од организације је економске природе. Јапан је у Игре уложио огроман капитал. У децембру прошле године, организациони одбор објавио је да је у припрему највеће светске спортске смотре утрошено више од 12 милијарди долара, а та цифра свакако није коначна.

У случају отказивања Игара, Јапан би, поред већ утрошених средстава, изгубио значајан приход од телевизијских права, спонзора, али и од туризма, где је био очекиван профит од неколико милијарди долара.

Такође, Јапан је већ једном у историји изгубио организацију Игара и то због почетка Другог светског рата, 1940. године. Понављање историје, без обзира на потпуно другачије разлоге, донео би негативан имиџ Јапану као држави.

Једна од опција које се помињу је и одлагање Олимпијаде за неколико месеци, а Јапанци су објавили да им уговор са Међународним олимпијским комитетом дозвољава да се такмичење организује до краја календарске године.

Затварање трибина извесније од одлагања

Међутим, евентуални нови термин одржавања Игара поклопио би се са сезонама у спортовима који привлаче богате спонзоре и остварују приходе од телевизијских права који се мере у милијардама америчких новчаница. Такав је случај са НФЛ америчким фудбалом, НБА лигом, али и фудбалским такмичењима у Европи, националним и оним под окриљем Уефе.

У таквој ситуацији велико је питање колико би глобалне медијске куће биле спремне да плате за права преноса такмичења из Токија, нарочито због чињенице да на њима вероватно не би учествовали најбољи светски спортисти из бројних дисциплина.

Одлагање Игара би и додатно коштало организаторе, па је такав сценарио вероватно и најмање изгледна опција.

Помало стидљиво, пошто је то свакако оно што нико не жели, помиње се и могућност да се Олимпијске игре у Токију одрже у планираном периоду, али без присуства публике.

Такав сценарио би задржао спонзоре, зараду од телевизијских права, али и спортисте на Играма. Јапан би тако сачувао достојанство, пошто је питање организације Олимпијаде ствар националног поноса. Једино што би изостало у таквим околностима су приходи од туризма.

Олимпијски пламен свој пут по Јапану почиње 23. марта. И то из Фукуоке, где је у катастрофи изазване цунамијем и земљотресом 2011. године живот изгубило више од 25.000 особа.

А управо би тај пламен могао да буде светионик у мраку који је коронавирус надвио над читавом планетом.