Čitaj mi!

Galerija RTS, od 28. decembra 2021. do 31. januara 2022.

Moja Srbija - fotografije Stanka Kostića

Zemlja se oslobađa ljubavlju, a velika postaje delima (Volfgang von Gete)

Bogatu i rodnu, plodnu i lepu Srbiju decenijama pažljivo osmatra fotograf Stanko Kostić i kamerama beleži njene ćudi, raspoloženja, u želji da obuhvati što više, dosegne što dalje, zabeleži što brže njene vrline i sve dobre strane njenih ljudi, predela i neba nad njima. U Galeriji RTS tokom januara 2022. biće izložen deo fotografija Stanka Kostića iz opusa „Moja Srbija", realizovan jednim delom uz podršku Delegacije Evropske unije u Srbiji, koja sa po nosom promoviše prirodne lepote i bogato kulturno nasleđe Srbije. Predstavljeni eksponati sa izložbe fotografija  Kostića posle ove izložbe biće ustupljeni na poklon Radio Beogradu radi likovnog uređenja prostora.

-Moja porodica: roditelji, supruga Snežana i ćerke Jelena i Aleksandra su ti koji su mi pomogli da u lavirintu života pronađem pravi put i svetlom ispišem bajkovitu priču o zavičaju i Srbiji - kaže Stanko Kostić i dodaje:  Moje fotografije su priča o predelima i ljudima koje sam sretao, sa kojima sam pokušao da odrastem, o čistim vodama koje sam pio i u kojima plivao, jednom rečju raju koji se zove Moja Srbija.

Neustrašivi podvižnik, spreman da se uspentra i na najgrbavije hridi, zađe u kanjone i spusti se u mračne dubine pećina, gde retko ko zalazi, sem avanturista i speleologa... i sa svih tih mesta da donese dragocene bisere, i zauvek ih sačuva za nas i za one što za nama budu dolazili. Jednostavno, Stanko Kostić jeste jedan otadžbinski zaljubljenik, asketa i podvižnik, spreman na velike napore kako bi dosegao što niže u dubinu, u obilje, u suštinu, koji su običnima najčešće nedostupni i sasvim nevidljivi.

Posebno uzbudljivima čine se njegove crno bele fotografije starih zanatlija, atmosfere autentičnih radionica, pa dvorišta i staramajki u njima, veselih malih stada i cvetnih livada, razigrane đurđevdanske mladeži... O mnogim fotografijama, pojedinačno, mogli bi da se pletu čitavi eseji zarad njihove dubine, autentičnosti, životvornih sokova koji iz njih šibaju, univerzalnosti, koja je, eto uščuvana tek u lokalnim okvirima i lagano ali sigurno čili i otiče niz reku „vremena". Nekako, među mnoštvom tih remek dela posebno dotiče fotografija pastirčeta, sa štapom prebačenim preko ramena i zagledanog u kameru. Njegovo lice umrljano kupinama, pogled usmeren u neku samo njemu znanu dubinu, opuštenost pred kamerom i gospodstveni stav ubedljivo stavljaju do znanja da imamo posla sa Gospodarom Prostora, sa svesnim bićem i da je on svoj na svome, uz zelenu, šibljiku- jabuku, koja će tek da se raskrupnja i predstavi u punoj lepoti i snazi, u tamo nekoj budućnosti.

U već davno prepunjenu putnu torbu Stanko Kostić i dalje sakuplja i slaže sve nove i nove pojave i stanja iz prebogatog miljea njegove (i naše) Otadžbine. Tu gotovo nedavno čak tri nova ciklusa ukrcao je u nju, a to su Vodenice, Ornamentika građanske arhitekture sa početka 20. veka i najskoriji Ćilimi (Put niti). Odnosno, košnica Stanka Kostića samo se dopunjuje i uređuje, do neke, samo njemu znane idealne kritične mase, a verujemo da se još dugo sasvim, ispuniti neće.

Svedočanstva koja je kamerama zabeležio Stanko Kostić ostaće uskoro jedini tragovi prohujalih, blagorodnih, skromnih i skrbnih vremena.  Očuvanje je zadatak postavljen pred sve nas, a malo ko se stara o suštini, o baštini. I beleži.

Kako je Stanko došao do punoće značenja da ''Kućni prag je najveća planina; kućni prag je velaka svetinja'' ostaje još dugo da se dokona. Tu se svakako uključuju saznanja sakupljena u najranijem detinjstvu u rodnoj Knežici, u Braničevu, Homolju i vrletima Istočne Srbije, pravom Eldoradu starih običaja i nedosanjanom snu najvrsnijih antropologa, gde linija starinaca može da se prati do najdaljih predaka Vinčanaca i Lepenaca, i to bez prekida; ali nekako (i svakako) je  dokučio i najdublje značenje Ciceronove misli da „Consuetudo (quasi) altera natura'" (Običaj je kao čovekova druga priroda). I sa tom misli i bezgraničnom ljubavlju za svoje - vitla dostupnim svetom, zaviruje pod svaki kamen, zagleda se u daleke horizonte i nebo nad sobom pa odatle zbira i iznosi stvari neviđene, nečuvene, drugima jedva dostupne, pored kojih su se ko zna koliko puta očešali, a da ih nisu uveli u sferu interesovanja. I još - sve što nam pred gladne oči podastire - proizvod je ne samo kamera i dobrostiva srca već i velikog poznavanja mineralogije, geografije, arheologije, istorije, biljnog i životinjskog sveta, matematike, arhitekture, običaja, kulinarstva... pa se, tako stvari posmatrajaći - čini i sasvim logičan golemi rezultat, kao suma svih sakupljenih znanja.

Kompozicije Kostića su toliko uzorne da ih je profesor Miodrag Jovanović, vrsni istoričar umetnosti nazvao fotografskim slikarstvom. Naime, u kompoziciji, kad zađete u analitiku, srešćete se sa zlatnim presekom, epicentrom predstave, punom potvrdom teorije forme i svime što krasi fotografiju uopšte kao zasebnu disciplinu, a opet veoma srodnu mnogim likovnim iskazima. Slikanje svetlom u njegovim delima dobilo je svoju apsolutnu potvrdu i dostojanstvo .

Stanka treba slušati poput glagoljivog planinskog potoka kada krene da raspreda o livadama na Staroj planini, o njegovoj ljubljenoj Mlavi, stadima na Zlataru, vodopadima oko Kučaja, staramajkama što mese hleb nasušni ili sir sire u nekoj planini, o dobroti ljudi sa Peštera, drevnim običajima oko ravnodnevnica ili zimske kratkodnevnice, o vrednosti zapuštenih lokaliteta i još živih malih bogomolja po zabitima, o retkoj dobroti i vrednoći pojedinih duhovnika... a tek o trpezama kad počne da izvija, osobito onim porodičnim - nikad kraja.

Znatiželjan, često gotovo detinjast Stanko  još uvek drhti nad svakim kadrom pre neko što ga složi u memoriju kamere (i čovečanstva). Uzbuđen je kad mu zloupotrebe delo, bilo kao segment kakvog dizajna ili predložak za sliku,a radostan ako je šta njegovo poslužilo dobrom umetniku kao podsticaj, pa sve na dobro izašlo.

Izložba u Galeriji RTS otvorena je za publiku sve do 31. januara.