Одржава се од 13. фебруара до 15. марта

Увремењавање развремењавања Драгана Мојовићa (1942 – 2001)

Прве и једине професионалне ликовне поуке Мојовић је добио у Сликарској школи Радивија Лале Суботичког, у Шуматовачкој улици. Иначе, он је завршиоТехнолошки факултет у Београду, а студирао је и философију. Био је јединствена ауторска појава у ликовном животу Србије и Југославије.

Сам је своје дело сврстао у постконцептуалистичку продукцију или прецизније у надмодернизам чији су корени у традицији, како је то уочио и тумачио Зоран Маркуш и потом Дејан Ђорић. Слику је најчешће градио на свили као подлози са посебном препаратуром, при чему се обилато користио знањима стечним на Факутету где је дипломнирао, и на тај начин је добијао готово невероватну пластичност ствари, облика, као и убедљивост материје што их је сликао.

Самостално је излагао од 1974. године и приредио је преко 40 изложби. Излагао је у Београду, Новом Саду, Љубљани, Чачку, Охриду, Сарајеву, Будви и другим местима широм ондашње Југославије. Такође је био учесник значајних ликовних смотри у земљи представљајући своје сликарство на Октобарском салону, Југословенском тријеналу, Меморијалу Надежде Петровић и другим. Југославију је ликовно представљао на Венецијанском бијеналу а био је учесник групних изложби у Даблину, Манчестеру, Москви, Пекингу, Варшави, Грацу.

Добитник је великог броја признања међу којима су: награда за сликарство на XI Бијеналу младих, Ријека 1976, затим откупна награда на VI Тријеналу савеременог југословенског цртежа, Сомбор 1977,  откупна награда на VI Међународној изложби оригиналног цртежа, Ријека 1978, награда X Меморијала Надежде Петровић, Чачак 1978, Вјесникова награда "Јосип Рачић",  Загреб 1979, откупна награда на VII Међународној изложби оригиналног цртежа, Ријека 1980, откупна награда на изложби Уметност и екологија,   Марибор 1980, Политикина награда, Београд 1980, награда Ечке колоније акварела, Зрењанин 1985,  награда за сликарство на XX Октобарском салону , 1989.  и др.

Осим уљаним сликарством бавио се цртежом и акварелом, приредио је и неколико мултимедијалних догађаја,  а радио је и инсталације.

Мојовић је био и озбиљан хришћански мислилац, сав предан Православљу и живо активан  у раду Православне мисионарске школе при храму Светог Александра Невског. Патријарху Алексеју Другом је поклонио своју икону Нерукотвореног образа.

Био је члан УЛУС-а. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана.

Мојовићева дела, свејдно да ли се ради о класично схваћеним сликама, сликежима, склоповима или о просторним сликежима, како он  технички одређује своје  слике, инсталације и објекте, настају као плод коришћења сложених интердисциплинарних сазнања. Изузетна убедљивост извођачког поступка којим он удахњује живот сликаној материји, посебно ефектно материјалима као што су песак, вода, трава и камен, обезбеђује пуну уверљивост његовим, иначе, врло сложеним концепруалним, филозофским, научним, паранаучним и увек провокативним иконографским садржајима.

Технолог по основном образовању, склон да промишљањем математичара дође до чисто естетичких садржаја или да методом физичара проникне тајне филозофије, Мојовић је током три деценије упорног и доследног уметничког деловања изнедрио једну осебујну ликовну целину чијој поетици нема премца, не само код нас него и у  свету. Или, како то види и објашњава Владета Јеротић: "Велики експерименат, коме је сликар Драган Мојовић посветио себе, експерименат је који Дух изводи  са материјом, од почетка света и века. Божије стварање, а онда, у малом, стварање уметника ... Сва каснија разноврсност и напојамно обиље живота, као да су пуке спирале на путу од алфе до омеге, цртање и извођење Алфом и Омегом.  Човеком и Богом, Богочовеком."

Овде можете прочитати/преузети каталог изложбе. 

 

број коментара 0 Пошаљи коментар