Hipoteza o Gaji i planetarna homeostaza

Hipotezu o Gaji formulisali su sedamdesetih godina dvadesetog veka hemičar Džejms Lavlok i mikrobiološkinja Lin Margulis. To je shvatanje po kojem sveukupan živi svet naše planete, u obostranom dinamičnom odnosu sa njenim fizičko-hemijskim ustrojstvom, svojim aktivnostima obezbeđuje dugoročno održavanje stabilnih životnih uslova, kao što su odgovarajući raspon temperatura, sastav atmosfere i salinitet okeana. Na taj način, čitava planeta mogla bi se metaforički predstaviti kao svojevrsno živo biće. Iako je hipoteza Gaje kritikovana kao nenaučna i do danas nije stekla podršku većeg dela naučne zajednice, s vremenom su se neki od njenih elemenata pokazali utemeljenim, a slavni misaoni eksperimenti istakli su njenu eksplanatornu moć u različitim kontekstima.

Autori hipoteze su se u međuvremenu ogradili od široko rasprostranjenih filozofskih i kvazi-religijskih interpretacija Gaje kao nad-bića obdarenog svešću i sposobnošću delanja sa namerom, uporno ponavljajući da je Gaja za njih, naprotiv, prevashodno metafora koja nas približava razumevanju prirode ili „simbioza sagledana iz svemira". Savremene naučne i filozofske rasprave o hipotezi Gaje umnogome su usredsređene na evolucione aspekte i konkretna pitanja o potencijalnim mehanizmima i procesima koji nam dopuštaju da govorimo o postojanju planetarne homeostaze.

Muzički urednik: Ivana Đorđević
Ton-majstor: Nenad Đorđević
Autor emisije: Srđa Janković