Remek-delo Đakoma Pučinija

„Niko nije opisao Pariz tog vremena bolje od Pučinija", navodno je Klod Debisi rekao Manuelu de Falji. U svakom slučaju, četvrta Pučinijeva opera - Boemi - od trenutka kad se pojavila postala je jedna od najizvođenijih i najomiljenijih u celokupnom operskom repertoaru, i najčešće je postavljano delo u istoriji Metropolitena. Kuriozitet sa premijere 1896. u Torinu jeste da je publika tražila finale na bis i to je i dobila iako se pola orkestra već bilo razišlo, a protagonisti bili u svojim svakodnevnim odelima. Pučini je s velikom ljubavlju stvarao operu, prvo zato što ga je libreto podsetio na njegove sopstvene studentske dane u Milanu, a zatim što se jednostavno i sam zaljubio u glavnu junakinju - patetičnu, malu Mimi. Stvorio je partituru u kojoj je iskazao kako svoje najbolje tako i najlošije strane. Moglo bi mu se zameriti na sladunjavosti i preteranoj sentimentalnosti, ali ono u čemu je najbolji jeste smisao za dramu, psihološko slikanje i ilustrovanje osećanja raskošnim melodijama. Te melodije su najčešće građene postupnim kretanjem koje nosi slušaoca svojim lirskim stazama, za razliku od velikih intervalskih skokova i poniranja glasom koja su se koristila ranije u operama za dobijanje snažnog emotivnog efekta. Boemi su realistična priča preneta u atraktivno muzičko-scensko delo gde su i likovi realistični - muzika ih čini ljudima od krvi i mesa, a ne nekakvim apstraktnim figurama. Na prvi pogled to je priča o radosti i tugovanju, ljubavi i rastanku, ali ona istovremeno otkriva i dublja emotivna značenja sakrivena u malim stvarima - šeširu, starom kaputu, susretu sa susedom - svim onim trivijalnostima koje čine svakodnevni život.

Radnja se događa u Parizu, oko 1830. Na mansardi u Latinskom kvartu žive četvorica boema, u I činu upoznajemo njih, njihovu nemaštinu i susetku Mimi. Marčelo, Šonar i Kolin odlaze u kafanu gde treba da im se pridruži i Rodolfo kad završi članak, ali u poslu ga prekida Mimi koja je došla da zamoli za šibicu jer joj se ugasila sveća. Ono što se rasplamsava jeste, međutim, ljubav i Rodolfo i Mimi zajedno odlaze u kafanu gde veselo društvo proslavlja Badnje veče. Dolazi i bivša Marčelova devojka Mizeta sa svojim novim, bogatim obožavaocem Alsindorom, ali još uvek voli Marčela. I tu nastaju problemi oko novca, ali se sve nekako rešava. Prošlo je nekoliko meseci, sada zajedno žive Marčelo i Mizeta, Mimi i Rodolfo. Ali, Mimi dolazi kod Marčela da se požali na Rodolfovu ljubomoru. Zapravo - razišli su se, ali ona ne zna da je sve to bila njegova igra kako bi je oterao od sebe i kako bi našla nekog bogatijeg koji bi mogao da joj pomogne pošto je smrtno bolesna. Kada se sve otkrije, Mimi s tugom insistira na rastanku. Nekoliko nedelja kasnije četvorica prijatelja ponovo su na mansardi i sećaju se srećnih dana sa svojim devojkama. Prekida ih Mizeta koja javlja da je pred vratima teško bolesna Mimi. Svi se odmah dogovaraju kako da dođu do lekova, Rodolfo i Mimi se sećaju svoje ljubavi, on zamračuje sobu kako bi ona zaspala, ali nešto kasnije Šonar otkriva da je umrla.

U predstavi koja je snimljena ove jeseni glavne uloge tumače Ajlin Peres kao Mimi, Olga Kulčinska kao Mizeta, Metju Polencani kao Rodolfo, David Bižić kao Marčelo, Andrej Žilkovski kao Šonar i Džongmin Park kao Kolin. Ansamblom Metropolitena diriguje Marko Armilijato. U okviru dve pauze emitovaćemo razgovore sa protagonistima, kao i najavu narednog prenosa.

Urednica je Gorica Pilipović.